Dragan Babić: PRIČE SA RADIO TRAKE 

Knjigu sam dobio krajem oktobra, na Vračaru, one večeri kad su članovi Zavičajnog društva Ariljaca i prijatelja Arilja svojim knjigama učestvovali  na ”večeri proze”,  zatvarajući ovogodišnje tradicionalne ”Dobrilove dane” koji se od odlaska našeg poznatog sugrađanina i velikog pisca 2019, svake godine u organizaciji  biblioteke koja nosi njegovo ime, održava u Arilju.

Dragana Babića, koji je bio gost, a mogao je biti i učesnik, jer je svoju osnovnu školu generacijski delio sa mnom u tom istom Arilju, poznajem dosta dugo, jer smo kasnije nastavili druženje u požeškoj gimnaziji, a posle toga su nam se putevi razišli. On je upisao jugoslovensku opštu književnost na  Filoioškom fakultetu u Beogradu, a ja sam otišao na Mašinski fakultet. Svi ga pamte kao izuzetnog novinara Radio-televiziji Beograd (Nedelja četvrtkom), zatim u kao autora mnogobrojnih televizijskih kulturnih projekata i radio-emisija. Bio je pokretač prve dečije televizije (Kanal D, 2001). Autor je knjige poetskih zapisa Po sluhu trag  (2001), zatim knjige Priča o srpskoj trubi (2003), zbirke pesama U mirne dane (2020). Kao urednik kulturnog programa Radio Beograda ustanovio je nagradu Od zlata jabuka, koja se od 1992. godine dodeljuje najboljem izvođaču Dragačevskog sabora u Guči, ”za negovanje izvorne narodne muzike”. Autor je projekta i tvorac orkestra ”100 SRPSKIH TRUBA”.

Knjiga PRIČE SA RADIO TRAKE  je izbor od osam sačuvanih tonskih zapisa na jednom CD-u sa koga je skidao jedan po jedan bez plana da to jednog dana bude ”pakovano u knjigu”. Na kratkom obraćanju na početku, Dragan je napisao i ovo:

”Vreme nije isto, ali su teme, po nečemu stare, po nečemu nove, slične, bilo da govore o nemaru prema vrednostima nacionalne kulture, o političkim zabranama i ogrešenjima o umetničko stvaralaštvo, ili o jednom uzaverelom trenutku u Jermeniji, istorijski važnom za ovu zemlju.”

Prva priča- zapis, iz 1989. SENTANDREJA – NEKI DRUGI ZAVIČAJ, uveren sam da će većinu čitalaca, kao što je i mene, uvesti u jedan novi svet percepcije mesta Srba u Ugarskoj, kasnije  Mađarskoj državi.

Bio sam daleko, te 1989. godine kada je ovaj tonski zapis bio objavljen, na 300. godišnjicu velike seobe Srba, a tom prilikom je u Narodnom muzeju u Beogradu otvorena velika izložba ”Blago Srba u Mađarskoj”.  Sent Andreja, Budim, Crnjanski i drugi viđeni Srbi ”izviruju” sa stranica knjige. Da li ste znali da su Srbi, početkom 19. veka činili većinu u Budimu?! Tužni registar srušenih srpskih crkava završava se činjenicom -” Poslednje srpsko znamenje , katedralu svetog Dimitrija , sravnili su sa zemljom, mađarski omladinci 1949. za Staljinov rođendan, kao partijski zadatak.”

Drugi zapis iz 1990, TEŠKO PODNOŠLjIVO SVEDOČENjE  je razgovor sa Živojinom Palovićem povodom njegove knjige ”Ispljuvak pun krvi”. Predstavlja izuzetno svedočanstvo ne samo o ulozi Žike Pavlovića u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji, već je kroz filmove, i posebno knjige koje su nastale na osnovu njegovih ”dnevničkih zapisa” jedna slika o šezdesetim, sedamdesetim pa i osamdesetim, a delom devedesetim godinama previranja u našem društvu u predvečerje rastakanja naše nekadašnje domovine.

”S obzirom na to da je politika sastavni deo života, ali ne i sav život, on može biti predmet umetničke pažnje i interprentacije, ali samo kao sastavni deo života. Međutim, onaj koji poveruje da je politika u životu sve, taj se nalazi u strahovitoj zabludi i ukoliko misli da samo na tim temeljima gradi svoju kreciju, teško da će se domoći većeg rezultata.”

BOŽE, GDE SI  je putopisni zapis o sedmodnevnom boravku  u Jermeniji, biblijskoj zemlji ”čije je Kosovo”  Nagorni Karabah, i bolu izazvanom voljom istorijsko nepravednih geopolitičkih previranja i gibanja koji je doveo da se planina Ararat na kojoj se na kraju potopa zaustavila Nojeva barka – Arka, ostala u drugoj državi… Vreme tog puta grupe novinara u kojoj je bio i autor ove knjige, se poklapalo sa dešavanjima u Bosni, a priče i dešavanja oko Nagornog Karabaha zaličile su jermenskim domaćinima na ono što se dešavalo u našoj zemlji. Mala digresija, od Jermena sa kojima sam se družio u Harkovu, posebno od meni najdražeg slikara Vačagana Vačika Narazjana sam prvi put čuo – da postoje tri biblijska naroda koja su u  burnom XX veku  izgubila više od 50 posto svog muškog stanovništva – Jermeni, Jevreji i – Srbi!

”Jermenija živi podjednako sa svojom prošloću koliko i sa neizvešnošću. (…) Jermenska azbuka stvorena je 405. godine. U institutu drevnih rukopisa, koji nosi ime oca jermenskog pisma Mestropa Maštroca, čuva se više od deset hiljada rukopisa na armenskom jeziku. (…) Na tom jeziku napisana su najvrednija dela iz filozofije, književnosti,religiozne literature u periodu od petog do desetog veka, koji se smatra jermenskim ”zlatnim vekom”.

Posebno su zanimljivi osvrti na duhovni period koji je pratio i razvoj armenske države, ali bi mi komentar i tog dela uzeo previše vremena i prostora. Ne mogu da se otmem jednom dosta jakom osećanju ljubomore na ovaj sveobuhvatni put i putovanje u i po Jermeniji, jer sam imao priliku da to uradim nekoliko puta, ali … (ko propusti priliku i ona će njega…) Pomenuću samo, da je u Jermeniji porušeno ”sorok sorokov”^* pravoslavnih crkava, a da je u ”Ečmiazdinu, najsvetijem mestu Jermena, 302. i 303. godine Sveti Georgije  podigao sabornu crkvu sagrađenu od jermenskog kamena-tufa, koja stoji i danas na vitkim ornamentisanim stubovima, sa lukovima i elegantnom kupolom, laka, kao da nema težinu kojom se oslanja na zemlju na kojoj je toliko vekova”…

Stradanja jermenskog naroda su trajno duboko usađena u njihovo biće da ne postoji zaborav:  “Poverovali smo (1915.) Mladoturcima, pa smo doživeli genocid, posle smo poverovali boljševicima (1921.) i izgubili smo pola naše teritorije. (…) Naš zadatak je da Jermene koji žive u Karabahu spasemo od asimilacije.Kroz pet godina to će biti kasno. Tamo je narušena demografska struktura, jer naši susedi imaju ogroman priraštaj, a jermenska omladina se iseljavala. U Nahičevanu nema više Jermena. Pokolj u Sumgaitu nije u Moskvi dobio svoju političku ocenu, onda je posle toga bilo moguće i ono što se desilo u Fergani, u drugim mestima, i u Bakuu, svuda. To može tako da se nastavi. Njima su odrešene ruke. (…) Ovde će vam svi reći da sovjetska vojska nije zakasnila u Baku ‘tri sata’ nego tri dana i kako im je Gorbačov nakon tog pokolja rekao: Sada su vas toliko poklali šta bi vam tek uradili da smo vam dali Karabah”.

FASCIKLA VLADIMIRA MARINOVIĆA  je divan zapis (1994) o autorovom poznanstvu i druženju sa gosparom, ”Dubrovčaninom, diplomatom kraljevine Jugoslavije, ambasadora za Južnu Ameriku, Dučićevim kumom.”

U ovom raskošnom eseju, koji je samo takav jer se u njemu pominju i Karin Aralica, supruga slikara Stojana, zatim njegov direktan predak Jovan, predsednik Srpske vlade u vreme kneza Milana Obrenovića,  Ivo i drugi Vojnovići, sve do kneza Vojislava, koji je bio ”kako hronike beleže, za vreme cara Uroša  jedan od najmoćnijih srpskih knezova.” Bilo bi nekorektno da ovde pišem čime je ovaj ponosni dubrovačko srpski gospar obogatio Srpsku akademiju nauka i posebno Narodni muzej u Beogradu.

”Ali priča o Vojnovićima počinje mnogo ranije, još u vreme kada su potomci užičkih Vojnovića, bežeći od Turaka, otišli u Rusiju  – pomenimo samo da od njih potiče danas poznati ruski pisac Vladimir Vojnovič, našim čitaocima poznat po romanima ”Život i pustolovina vojnika Ivana Čonkina” i ”Pretedent na presto…”

Umesto daljeg navođenja poznatih potomaka Vojnovića, navešću, pored Dubrovnika i Beograda, još neke toponime koji se pominju: banja Viši, Bizerta, Solun, Krf, Vido, Herceg Novi, manstir Savina, Užice, Pariz, Rim, Drač, Valona, Igalo, Boka, Ankona, i, naravno, Francuska ulica u Beogradu…

Fasciklu Vladimira Marinovića koju s velikim pijetetom i brižnošću čuva pisac i narator ove knjige-fonoteke  koja krije i ”autentičan spisak boraca koji su 1941. krenuli  u NOB, dokazivao je da su 90 odsto njih bili Srbi, a da su partizanske spomenice kasnije deljene šakom i kapom pripadnicima naroda i narodnosti zbog mira u kući. A stari diplomata koji je živeo u jednoj državi, a onda u drugoj – u kojoj su se na njegove oči menjale ne samo vrednosti koje je gradio i u koje je verovao nego i istorijske činjenice, želeo je da ga sve to nadživi, da se za to čuje.”

ARILJSKI ANĐEO**