Eine Kleine šetnja po Beču

putopisno pismo iz Beča upućeno urednici AAM…

Hundertwasse

Hundertwasser u Beču, foto Attilio Lombardo

Suzana, Suzana,

Dobro sto sam te u Beču videla sa ovakvim ili onakvim starcima, zavisno od muzeja. Nego što sam se po svim tim muzejima koji su mi sladostrasno prijali još jednom uverila kako ni najveći majstori zaista nisu uspevali da naslikaju malo dete, tj. Isusa: on je uvek najveći starac! Stručnjaci izgleda kažu kako je u slikarstvu najteže trajnom tehnikom na platnu dočarati svežinu tek rođenog bića, kao što je u književnosti sve lakše od dubinskog poniranja u neopisive muke rane mladosti. I to u bilo kojem razdoblju. Barem sve do mobilne telefonije…

Tek, upravo sam se vratila iz grada koji je kao apoteka čist, a u kojem na svakom koraku čuješ sve naše jezike, s naglaskom na srpski.

 Pokušala sam da zamislim Vuka, onog brkatog i ćopavog, dakle ne onog mog, onog duhovitog mladunca na drugom kraju sveta. A Tršić i An der schönen blauer Donau takođe su dva sveta. Zamislila sam sve te stvarnosti.

Habzgurgovaca inače imaš po svim kraljevskim kućama Evrope, pri čemu Austrija nije nikad imala more; nikad nije ni prave kolonije imala. Kao tamnica množine naroda uvodila je i kod nas prve ženske škole. Šta god značilo to „kod nas”: kažem, razmišljala sam o ćopavcu koji svuda stiže, i pre aviona, i pre vozova, a osnovno sredstvo saobraćanja među ljudima konačno uspeva zaokretom u jeziku da dovede u red sred mravinjaka sopstvenog naroda, i to preko Beča, tog Zemuna na kub, jednako bez balkona, samo redovno negovanog, okrećenog i, uoči predstojećih praznika, nekako ipak ili konačno smekšane arhitekture.

Beč

Beč, gradska kuća, foto tpsdave

Austrija znači nikad nije imala ni more ni zvanične kolonije, ali je zato imala naučnike i umetnike, pa i odasvud. Neki bi se od njih vraćali otuda da stečenim znanjima prosvetle rodnu grudu; neki, koji iako tamo rođeni i svima nudili moguće sporazumevanje sa sobom samim samo ako legneš na kauč, ipak su morali negde drugde da kidnu. Izvanredan pisac i čovek Goce Smilevski svojim najnovijim romanom Adolfina osvetljava sudbinu Frojdove sestre umesto koje je otac psihoanalize u bežaniju poveo šesnaestoro drugih, uključujući barem psa…

Kad smo kod tih porodičnih veza i odnosa, pogledala sam u Kunsthistorisches Museumu tekuću postavku Lisijena Frojda, kome posebno odajem priznanje na broju dece koju i sam ima na sve strane, kao i na tome što mu je kraljica Elizabeta Druga pre nekoliko godina strpljivo pozirala, znajući svakako da neće pomodreti samo na seansama, nego još i više na gotovoj slici.

Među svim tim nekadašnjim Habzburgovcima rekla bih ipak da se u umetnost još ponajbolje razumevao onaj bucmasti Rudolf, valjda isto Drugi. No, i bez svih tih Habzburgovaca kojih i izvan Madrida – specifically Spain – imaš svuda oko sebe, od Šenbruna do pomenutog Kunsta preko Belvedera, okružen si i dalje majstorima svog zanata, zaključno sa preljubaznim, a isto tako podebljim Turčinom koji mi je spustio cenu za poklončić koji sam tebi namenila čim je čuo da sam iz Srbije. Usput mi je uvalio svilenu a čipkastu, potpuno secesija-ešarpu koja mi je odmah upala u oči…

Vermer, Umetnik u Ateljeu

Jan Vermer iz Delfta: Umetnik u ateljeu ili Alegorija slikarstva, 1666, Kunsthistorisches Museum, Beč

Tek, nakon svih naših dnevnih Kosova, najzad sam videla originale svetskih Vermera, Direra, Brojgela. Najzad sam videla „Umetnika u ateljeu”. U slikarstvu često se dešava – a naročito po lavirintskim muzejima – da ti original dođe nekako nedovršenije od  reprodukcije. Iz muzeja najčesće poneseš želju da se na miru vratiš knjizi, ili da već jednom svratiš u kakvu birtiju kako bi i sam posmatrao ljude na tekućoj ulici svih nas. Kako bilo, ja sam tada, pred pomenutom slikom, videla i Šejku, koji je svojevremeno video čak i šta piše na rikni jedne od tih knjiga sa Vermerove slike. Razmišljala sam o knjigama Dragana Velikića i o malim predmetima koji u protoku vremena, a nakon obilaska pola sveta opet dospevaju na mesto odakle su u nekom času nestali. Glavni trg toga mesta je u međuvremenu više puta menjao ime. Razmišljala sam o knjigama Aleksandra Gatalice i o svetskom ratu u kojem se prvi put upotrebljavaju fozgen i drugi bojni otrovi. Posle toga građanin Mitteleurope mora da poveća dnevni unos mocart-kugli. A razmišljala sam, naravno, o plavom krugu, u njemu zvezda, i o velikim seobama naroda Miloša zapeta Crnjanskog. Ali sam još ranije, čim je Veca Nenadović iznela taj podatak, pomislila, pa ne može da bude baš slučajno to što je Šejka preminuo, doduše trista godina kasnije, tačno na dan kada i njegov omiljeni Vermer…

Videla sam, neizostavno, i Klimta i Egona Šilea, kao i Matisa i foviste s kojima je u to vreme izveden prvi prevrat u odnosu na dotadašnje preslikavanje ili/i naručivanje stvarne stvarnosti. U odnosu na ono što će kasnije, kad jednako poletno i nastane u nešto drugačijem kontekstu, biti nazvano čak i fuj, bljak, soc-realizam! A sve su to bili potresni pokušaji da se i pre sve zbrzanije IT ovekoveči tren neminovne prolaznosti. Sred takvog nekog sopstvenog trena, ja u Šenbrunu sasvim neočekivano u odnosu na bečki valcer najzad uživo vidim i džinovskog pandu kog sam inače jurila i po njegovoj prapostojbini. Moram priznati da sam se Bečom dodatno raspametila: ej, pande na delu! Gledam ih, ne jednu, nego celo pleme, a one mene ne vide! One su zaokupljene svojim grančicama bambusa koje dobroćudno jednostavno čupaju sve sa stablom!

A videla sam, na rubu večnog zaborava, i mravojede svog tukumanskog detinjstva…

Da mi je neko rekao šta ću sve videti i doživeti tamo kuda sam pošla da pravim društvo kumi koja je u središte carstva pošla zbog krpica za svoj novogodišnji koncert, pri čemu joj je već i ris nešto zahtevnijii ako smo za početak, uopšte po naški, kod obuće…

Kupatila u kući gde smo bile smeštene ima inače maltene koliko i Habzburgovaca :). Smeštene smo bile u kući jedne naše Ruskinje koja sve čas posla na opštu radost izvodi. Pri čemu to nije uopšte izvedba, nego tako oseća. Pa ti opet čas posla priređuje i supicu od bundeve sa semenkama golije koju ću vam ja, budete li mi držali palčeve, i sama prirediti. Za sebe ću da zadržim bitnu kulinarsku tajnu: ta se supica služi uz jednu supenu kašiku pavlake za kuvanje, preko koje ide i supena kašika ulja od bundeve: te dve boje, bela i mrka, na narandžastoj podlozi stvaraju jednu prekrasnu a jestivu grafiju! Toj našoj ruskoj domaćici kojoj je kroz osmeh isto tako drago da te BMV-om još izvede i kod Pahute, na kuvanu govedinu što se i sada u tom češkom lancu restorana s konobarom iz okoline Obrenovca pravi u nekakvim bakarnim džezvama kako je Franja Josif najviše voleo, devojačko prezime glasi Kutuzov…

Sonja Gangl

Sonja Gangl: Eyes Captured on Paper – Murder, She Says, ©Sonja Gangl

 Jedna moja koleginica je svojoj mački nadenula to ime. Kutuzov. Druga mačka joj se zove Grigorije. Odaziva se na Grišu. Očigledno, i ta moja koleginica je ruskog porekla 🙂

Poslednjeg dana u Albertini pogledala sam i izložbu savremene austrijske umetnice Sonje Gangl, koja olovkom na velikom formatu crta ljudsko oko do savršenstva, pri čemu je jednako bitna i skroz bip-bap kompozicija. Uostalom, kao i naslovi tih radova: recimo „Zarobljen u papiru”, a neki pogled zaista viri iz rupice za dugme na kaputu, isto iscrtanog olovkom na tim papirima ogromnih formata…

 Nego, nakon nekog svog vaspostavljenog tukumanskog detinjstva sred valcera, još da ti prijavim kako sam u nezaobilaznoj suvenirci u gradu videla još i majicu sa iscrtanim kengurom. Na majici lepo piše „No Kanguroos in Austria”. Po inerciji očnog živca na čijem načelu radi i televizijski signal, ja pomislim šta će pa i australisjke zveri na austrijskoj majici. Tek onda shvatim šta zapravo piše na njoj 🙂

O igrama vida možda još ponajviše zna – da ponovim na kraju ovog mog javljanja tebi, od sopstvenog sna otkinutog – ta nestvarna crtačica Sonja Gangl…

Tvoja Eine Kleine Nacht Musik

PS: A moja mačka Mara se itekako obradovala čim me je ugledala, nikako nije mogla da poveruje da su u Beču SVE mačke udomljene, da nema nijedne uličarke. Dobro to, mama – rekla mi je – dobro što kućići tamo isto idu po radnjama i po restoranima. Ali da nas mačaka uopšte nema na ulici!

Silvija Monros-Stojaković

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *