Kako je Selma spasila Neli – ili priča o dve dobitnice Nobelove nagrade

Selma LAgerle prima Nobelovu nagradu od kralja Gustava 1909, crtež iz švedskih dnevnih novina

Kada je 1966. godine nemačko-švedska književnica Neli Zaks, zajedno sa izraelskim autorom Jozefom Agnonom dobila Nobelovu nagradu za književnost, na samom početku svog govora prilikom dodele rekla je sledeće:

“U leto 1939. godine jedna moja nemačka prijateljica otišla je u Švedsku da poseti Selmu Lagerlef, da bi je pitala da obezbedi neko skrovište za mene i moju majku u njenoj zemlji. Od svoje mladosti, imala sam sreću da razmenjujem pisma sa Selmom Lagerlef; zbog njenih dela rasla je moja ljubav za njenu zemlju. Princ-slikar Eugen i književnica su me spasili. 

U proleće 1940, posle mučnih meseci, stigle smo u Stokholm. Danska i Norveška već su bile okupirane. Velike književnice više nije bilo…”

Selma Lagerlef, oko 1900.

Selma Lagerlef (Selma Ottilia Lovisa Lagerlöf, 1858-1940) – švedska književnica koja je u svoja dela ukala legende i neobičnu prirodu Severa, prva je žena koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost 1909. godine – ” u znak priznanja gordom idealizmu, živoj mašti i duhovnoj osetljivosti kojima se njena dela odlikuju”. I zaista, ko je imao sreće da se u detinjstvu susretne sa maštovitom knjigom Čudnovato putovanje Nilsa Holgersona (u nekim izdanjima poznato i kao Saga o Nilsu Holgersonu), nikad nije zaboravio ovo slavno ime švedske literature. Ovoj jedinoj knjizi za decu koju je Selma Lagerlof napisala, prethodile su knjige Gesta Berling,  Blago gospodina Arna, Legende o Hristu, Jerusalim i druge. Jedan kritičar je o Selmi Lagerlef zapisao da je “velika čuvarka švedskog ognjišta”.

Selma Lagerlef  se rodila u porodici koja je dala nekoliko generala, duhovnika i visokih činovnika  ROđena s jeseni 1858. godine, na porodičnom imanju Morbaka u Vermlandu, kao četvrto dete u porodici. Detinjstvo u harmoničnoj porodici narušeno je spoznajom u četvrtoj godini da iše ne može da ustane, ni da hoda bez tuđe pomoći. Posle preduzetih lečenja, njeno stanje ide nabolje, iako nikada neće biti sasvim zdrava. Povučena devojčica sve je više vremena provodila u slušanju priča i legendi i čitanju. Porodična situacija, sa druge strane, postaje u ekonomskom smislu sve gora, te Selma završava školu za učiteljicu i počinje da radi. Bira samoću i pisanje, jer jedino tako može da stvara. Ipak, sa nežnošću se čitavog života seća očinskog doma i mesta koje je u nju utkalo sve legende, priče, sage, predee, bezbrižne dane. Zariče se sebi da će sve sv0je snage uložiti u pisanje kako bi to utisnuto sećanje pretočila u trajno i postojeće. Tako je Selma od usamljene devojčice zagledane u bajke i sanjarenja, postala najveća švedska književnica. Uspeh Čudnovatog putovanja Nilsa Holgersona omogućio joj je da povrati porodično imanje Morbaku u koju se preseljava 1913. i ostaje do kraja života 1940. godine.

Umela je Selma Lagerlef da svet bola i patnje obuče u najlepšu poeziju, dala je veliki doprinos svetskoj kulturi, ideji mira i zbližavanja među narodima, snagom talenta ali i snagom volje, pobedila je i bolest i nedaće i postala svetli primer hrabrosti i postojanosti u životnoj borbi.

Svoju humanost dokazala je i u vreme jačanja nacizma u Evropi. Jednu od svojih Legendi o Hristu  je 1933. godine donirala za objavljivanje kako bi se sakupio novac kojim bi se pomogli Jevreji izbeglice iz Nemačke. Aktivno je podražavala pokret otpora protiv nacista i pomagala u izvlačenju intelektualaca iz nacističke Nemačke. A 1940. godine, samo par meseci pre nego što je umrla, donirala je svoju zlatnu medalju narodu Finske za borbu protiv sovjetske agresije.

I kako smo mogli na samom početku teksta da pročitamo, lično je učestvovala u spasavanju pesnikinje Neli Zaks i njene majke od deportacije u koncentracioni logor, kojoj su za dlaku umakle, tako što su uspele da uđu u poslednji avion koji je iz Berlina kretao za Stoklholm.

Neli Zaks, 1910.

Pola veka posle prve žene koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost, i Neli Zaks (Nelly Sachs, 1891-1970) je ponela ovo priznanje, zajedno sa izraelskim piscem Jozefom Agnonom.

Rođena je u jevrejskoj porodici u Berlinu, a zbog krhkog zdravlja, školovala se kod kuće. Pesme je počela da piše sa 17 godina, a pisala je i tekstove za sopstveno pozorište lutaka. Prvo delo objavila je 1921. godine – zbirku pripovedaka Legende i priče,  a prvu zbirku pesama mnogo kasnije, tek 1947.

Gestapo je nedelju dana pre nego što je trebalo da bude odvedena u koncentracioni logor opljačkao njen dom. Po dolasku u Švedsku, živela je u Stokholmu. Ostali članovi njene porodice stradali su u logorima smrti, a ona sama je toliko bila užasnuta nacizmom da je jedno vreme izgubila moć govora. Godinama su je proganjale slike i užasi rata i holokausta, toliko daje jedno vreme (posle nervnog sloma) bila lečena i u psihijatrijskoj bolnici. Pisala je pesme i drame o posledicama rata, o stradanju Jevreja i o članovima porodice kojih više nije bilo.  U bečkom pesniku Paulu Celanu sa kojim se dopisivala, kako je govorila, pronašla je “brata” pesnika, koji je razumeo njenu potrebu a piše o “Shoah” (Holokaustu). Ni Celan ni Zaks nisu odmah posle rata naišli na dobar prijem kritike ni publike, tema je bila suviše teška, opterećujuća i zastrašujuća, a naročito na govornom području na kome su oboje stvarali. Ipak, lirika ovo dvoje pesnika smatra se najznačajnijom poezijom koja  tematizuje strahote koncentracionih logora, progona i masovne, nemilosrdne smrti.

Pre Nobelove nagrade, dobila je u Nemačkoj nagradu za mir. Iako joj je putovanje psihički jako teško palo, naročito kada je čula nemački jezik na ulici, smogla je snage i u duhu opraštanja izjavila “Uprkos svim užasima iz prošlosti, verujem u vas.” Neli Zaks je umrla u Švedskoj gde je i sahranjena, a sva njena imovina i legat pripao je Nacionalnoj biblioteci Švedske.

Mi, spaseni,
Još uvek nas izjeda crv straha.
Naša je zvezda sahranjena u prahu.
Mi, spaseni,
Molimo vas:
Pokažite nam polako vaše sunce.
Vodite nas peške od zvezde do zvezde.
Dajte da tiho iznova učimo život. (preveo Marko Stojković)

S. Spasić