Mirjana Mima Kovačević: Ljudski glas

Mirjana Mima Kovačević, Živi ili mrtvi, roman, 2018. Interpress, Beograd

Odlomak iz romana Živi ili mrtvi, Interpress, Beograd, 2018.

Knjiga se može naručiti na sajtu knjižara.com ili na korisnaknjiga.com

… U srednjoj školi sam radio maturski rad iz filozofije. Profesor je bio super a ja sam za temu izabrao Platonovu teoriju ideja. Malo čega se sećam. Čitao sam ozbiljno i bio posvećen radu. Uopšte, vrlo rano je počela da me zanima filozofija kao nauka. Sa šesnaest godina sam pronašao knjigu jednog genijalnog nemačkog mladog filozofa koji je izvršio samoubistvo. Ali, ne mogu se setiti imena. Prolazi mi kroz glavu, Pirandelo, Mendeljštam, Berđajev ali kako se zove zaboga taj pisac?

Odlazim do kućne biblioteke ali to više nije ta biblioteka, knjige sam rasuo po raznim jazbinama u kojima sam boravio. I taj Vilhelm Rajh!

Zovem Miloša da bih se smirio. Ne volim kada me obuzme potraga za naslovima. Кod kuće je, opet se javio ženski glas.

– Šta ima? – pita kroz smeh.
– Nerviram se, ne mogu da se setim jednog pisca!
– Stara boljka, već si u godinama, a šta će ti?
– I ne treba mi da znaš, ali setiću se sigurno.
– Кako tvoji talasi? – zamenili smo uloge.
– Ma gluposti, danas je Miholjdan, kao što se vidi i kroz prozor, jesen je došla u naš grad. Кakvi crni talasi?

Malo me smirilo ćakulanje. Sišao sam niz stepenice kako sam umeo, jer su stepenice propale. Obuzelo me ushićenje jer sam se setio filozofa koji je mlad izvršio samoubistvo. Dakle, zvao se Oto Vajninger. I naslova sam se setio, mada nisam baš siguran, „ O krajnjim životnim svrhama“. Umor me polako svladavao iako sam tek izašao iz kuće.

Na pijaci sve kao i obično. Četiri vrste voća i pet vrsta povrća. Jednolično za moj ukus. Кroz glavu mi je prolazila hrana koju sam jeo u Parizu. Mali komadi svinjetine sa medom. Bilo je ukusno a osećaj da sam u nekom drugom gradu, bio je van svake sumnje, istorijski.

Šetao sam po pijaci u crvenoj kabanici ali nisam obukao crvene čarape. Možda bi bilo previše. Hladan vazduh me razbudio iako sam popio i dve kafe jutros. Željan razgovora sa ljudima, prišao sam tezgi na kojoj su se prodavale pidžame. Nisam hteo da odagnam stres, kao neka žena koja kupovinom rešava svoje probleme sa mužem. Želeo sam samo da čujem ljudski glas. Dovikivanje preko ramena i dozivanje pijačnih prodavaca davalo je ritam mojim koracima , kojima sam u piruetama, zaobilazio tezge.

– Jel imate muške pidžame – pitao sam mladu ženicu sa crnim okvirom naočara kroz koje je škiljila kao da joj dioptrija nije bila odgovarajuća.
– Nemam ja ali ima Semir, Seemiree – uzviknula je.

Pojavio se momak ali nije mu bilo do priče, tako da sam potragu za ljudskim glasom morao da nastavim van pijace. A nije mi ni trebala pidžama. Vratio sam se poznatom autobuskom linijom, gledajući kroz prozor reku, nabujalu od kiše. Nadam se da neće biti poplava, na tren mi je sevnulo, kao munja kada rascepi panj, jer sam jedne godine bio svedok velikih poplava. Miholjdan je danas, setio sam se razgovora sa Milošem i krenuo u crkvu. Bilo je tačno pet sati, čulo se zvono, bio sam ispred oltara. U miru, bez straha i nemoći koja me je savladavala godinama, stajao sam zahvalan Bogu što sam živ, pri pameti. Divno su pojali.
Iako sam se pomolio za mirno veče bez grehova, ipak sma odmah po izlasku iz crkve, zapalio cigaretu. Seo sam, na klupicu do ulice i dimio. Prišla mi je starija žena, iscepanih, mokrih starki, sa poderanim isflekanim cegerom. Na donjem delu njene trenerke, kupljene ili dobijene na poklon, nahvatale su se dlake mačića i kučića koje je hranila. Htela je da sedne ali drugi deo klupe je bio mokar a nisam imao snage da joj ustupim svoje mesto. Ponudio sam joj maramicu da obriše klupu, ali ona se okrenula, dala mi orah za koji je odmah rekla da je iz njene bašte. Započeo je razgovor o njenom sinu koji je bio vojno lice ali sada ne radi. Verovatno je invalid iz nekog od ratova ali nisam ništa pitao. Ima i snajku koja ne zna da spremi džem, ni turšiju ali neće da posluša ni njen savet.

bgd

– Znaš, kad dođeš u moje godine, videćeš, nije lako da radiš a da te mladež samo gleda i ništa ne pomaže – nije to rekla sa gorčinom.
Oči su odavale ženu koja je ceo život bila u nemaštini, koja se nije udala za onog koga je volela, ali sada ima svoje parče zemlje, radi na njoj iako ima sedamdesetiosam godina.

– Dobro je, verovatno vam je lakše sa zemljom nego sa ljudima – rekao sam naivno.
– Tvoje, sinko, kad je nešto tvoje, voliš i radiš bez roptanja.

Nisam je sažaljivo gledao, konačno sam čuo ljudski glas. Pogledala me ispitivački a zatim mi dala i krušku. Inače, sve vreme je preturala po cegeru tražeći još oraha da mi da.

– Znaš, imam komšiju koji mi je zagradio parče zemlje, stavio stub za svetlo a nije mu tu bilo mesto, ali sin mi kaže, nemoj majko da se svađaš sa njima, zapaliće ti sve i šta ćeš onda.

Slušao sam takve priče često, u novinama su postale dosadne, koliko su bile svakodnevne.

– Jel imaš ti dece – pitala me.
– Nemam, nisam ni oženjen.
– Ne sviđaju mi se današnje devojke – rekla je jedva čujno.

Кroz već izmešane slike sna i jave proletelo je ime SLAVICA. Nije imalo lik, nije imalo telo, ni glas, samo ime, takvo kakvo sam ga upamtio kada ga je prvi put izgovorila. Mislim čak da se pri našem upoznavanju to ime nije ni spomenulo. Oduvek sam znao da se zove Slavica.

Baku sam još jednom pogledao, nasmešio se. Bilo je vreme povratka u topli dom a počeo sam da štucam od gladi.

Noć je najavljivala svoju seansu. Bolele su me noge, stopala su mi bila kao u slona. Osećao sam se kao nekada u Pešti. Mislim, sličnost je jedino bila u jačini umora. Večerao sam isto što sam juče ručao. Lovačke šnicle. Dok sam slušao radio prekinuo me zvuk mobilnog telefona.

sms: Šta je bilo, danas me nećeš častiti nijednim sms. Miloš

Istovremeno je zazvonio i fiksni telefon. Imao sam identifikaciju kao posebnu pogodnost operatera, koji je naplaćivao tu uslugu svakog meseca. Slavica mi se ponovo prošetala mislima kao da me nikada nije ni napustila. Trgao sam se sa tog puta koji znam gde me je odveo pre samo nekoliko godina ali pomisao na Miloša me dodatno iznervirala. Uvek zove kada on hoće, kada mu je dosadno jer je navikao da ga ja zasmejavam i da pričamo gluposti kako bi skrenuo misli sa svoje žene koja mu je prepolovila ne samo novčanik nego celu imovinu,tačnije kuću u kojoj su živeli. Na sudu su njoj dodelili veći deo jer je više uložila novca u izgradnju kuće. Mene je dugo molio da pitam brata da mu pomogne. Ali, znao sam da je to uzaludno pošto brat ne bi pomogao nikome ko ima veze samnom.

Identifikacija na fiksnom telefonu je ukazivala na nepoznat broj iz inostranstva jer je imao mnogo cifara. Javio sam se iako je nekada to bilo nezamislivo. Naravno, poziv je bio za majku.

– Jagoda te zove, javi se.

Jutro je počelo divno. Sam kod kuće, grickam orahe, sećam se starice od juče koja odlazi negde u neke zaboravljene krajeve grada da bi nahranila lutalice i mačiće. Možda je i ona lutalica u duši. Jedino žensko dete među petoro braće. U to vreme na školovanje u veliki grad dolazili su samo muški članovi porodice. Ona je morala mlada da se uda. Uzimam krušku koju sam dobio, neprskanu iz njene bašte, stavljam je ispred sebe.

Sunce se probudilo, nudi nam senke koje nas umiruju. Sinoć posle razgovora sa Jagodom, majka se trgla iz učmalosti penzionerskog života. Bio je to poziv školske drugarice koju nije videla od srednje škole. Opet sam i ja bio tema razgovora. Majka je odlučila da mi pomogne da nađem neki posao. I svi sa kojima je komunicirala , mora da su bili zatečeni njenom odlučnošću da spasi sina od loših navika.

Nisam mogao da pijem kafu na terasi jer je bilo hladno. Nisam želeo da odgovorim Milošu na sms. Trebalo je da zovem nekadašnjeg šefa ali odustao sam. Želeo sam da obučem crvene čarape, odem do centra grada gde se nalazila zgrada Narodnog pozorišta. Ne znam koja je predstava večeras na repertoaru, nemam novca za karte, a nemam ni sa kim da odem u pozorište.

Sam u stanu. Radost. Uključio sam komp da vidim da li je Marija poslala svoju fotku sa plaže. Jeste. Napisala je i pismo…

 

Mirjana Mima Kovačević

Ad

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.