Možda spava, sa očima iznad svakog zla… – Vladislav Petković Dis

Milutin Bojić i Vladislav Petković Dis

Milutin Bojić i Vladislav Petković Dis

Tokom ratnih godina Prvog svetskog rata, mnogo je srpskih pesnika, prozaista, romanopisaca, slikara i novinara delilo sudbinu vojske i naroda, ratujući za oslobođenje, prelazeći peške Albaniju i ostavljajući život „Tamo daleko“, neko na albanskim planinama, neko na Krfu, neko u Bizerti, neko usput… Među srpskim ukletim pesnicima, svakako se izdvajaju dva imena, dva nesrećna i velika pesnika, čije pesme „bola i ponosa“ i svih unutrašnjih „Tamnica“ danas sa pijetetom i oduševljenjem svrstavamo među najlepša poetska ostvarenja na srpskom jeziku. Milutin Bojić i Vladislav Petković Dis svoj su život ostavili u ratnom vihoru, Dis potopljen negde u blizini „Plave grobnice“, a Bojić u Solunu u bolnici, podlegavši bolesti.

 „Možda spava, sa očima iznad svakog zla… – Vladislav Petković Dis

Početak dvadesetog veka u likovnoj umetnosti i u književnosti obećavao je jedan prosperitetni vek. Niko ni slutio nije da će taj vek biti vek najvećih razaranja i dva velika svetska rata. Do Prvog svetskog rata, srpska književna scena počela je svoj razvoj ka modernom, ka avangardi koja će tek procvetati kada se posle rata zaleče rane razaranja. Među vesnicima moderne bio je i pesnik koji je 1911. godine zbirkom „Utopljene duše“, na volšeban način predosetio i putanju sopstvene sudbine. Vladislav Petković Dis, siromašni, skromno obrazovani ali i veoma osporavani pesnik objavio je samo dve zbirke poezije, uglavnom zbog nedostatka novca, jer ih je štampao o svom trošku.

Prvu vest o Vladislavu Petkoviću Disu donosi 1. jula 1903. godine „Srpski književni glasnik“ koji uređuje Bogdan Popović i koji tog datuma objavljuje pesmu „Idila“ potpisanu latiničnim Dis, pseudonimom koji je ubrzo izazvao znatiželju i polemiku u beogradskim pesničkim i boemskim kružocima. U periodu od jula do decembra 1903. godine, Dis je pod istim pseudonimom objavio nekoliko pesama. Beogradski pesnici su Disa prihvatili sa simpatijama, Rista Odavić urednik „Nove iskre“ uveo ga je u srpsku poeziju, a Sima Pandurović postao nerazdvojni prijatelj i pobratim, koji ga je vatreno branio od napada i koji ga je uveo u zajednički posao uređenja „Književne nedelje“ koja je izlazila od 10. oktobra 1904. do 13. marta 1905. godine.

Bolešljivi pesnik, razbarušenog izgleda, živeo je od malih honorara sve dok se „Književna nedelja“ nije ugasila, pa je u potrazi za poslom, prinuđen da napusti Beograd i preseli se u Jagodinu gde dobija posao u poreskoj upravi, a posle kratkog vremena, više provedenog u kafani nego na poslu, sa Simom Pandurovićem ide za Valjevo. Ubrzo se vraća u Beograd, privučen boemskim beogradskim društvom, ovaj sanjar vreme provodi od Skadarlije do „Dardanela“, od „Makedonije“ do „Pozorišne kafane“. Sima Pandurović je u svojim sećanjima zapisao da je Dis kafanu smatrao najhumanijom ustanovom ali da nije bio ni gurman ni pijanac, da se nikada nije opijao, nije psovao niti bio bučan i razvratan.

Za ovaj period vezan je još jedan Disov tekst, jedini takve vrste koji je pesnik napisao, a kojim je negativno ocenio sliku „Žetva“ Nadežde Petrović i rad slikarke Ane Vlahović, koje su izlagale na Prvoj jugoslovenskoj likovnoj izložbi 1904. godine. Tekst pokazuje da je Dis, zaboravljajući i sam gorčinu negativne kritike, napisao da je bilo najbolje da su obe slike bile izostavljene sa te izložbe jer su bez vrednosti… U svakom slučaju, iako nije razumeo dolazak modernizma i novog stila koji je Nadežda Petrović pokušala da donese u Srbiju, ovaj Disov tekst se smatra važnim za jugoslovensku kritiku i istoriju umetnosti na ovim prostorima.

 U stalnoj besparici, Dis je dobijao i prihvatao poslove van Beograda, zatim se vraćao boemskom životu i bedi u prestonici. Onda je došla godina presudna u Disovom životu: 1911, u kojoj je objavio prvu zbirku „Utopljene duše“ i upoznao Hristinu Tinku Pavlović, sa kojom će se venčati iste godine u septembru i koja će odmah ući u njegove pesme.

Vladislav Petković Dis (1880-1917)

Vladislav Petković Dis (1880-1917)

„Utopljene duše“, zbirka u kojoj nigde nema punog imena autora, već samo nadimka Dis, sadržala je 47 pesama, uvodnu „Tamnicu“ i završnu „Možda spava“. Jovan Skerlić dočekao je zbirku na nož, Disa umalo sahranio nazvavši ganetalentovanim a poeziju dekadentnom, neukom i grubom imitacijom Bodlera. Skerlić nikad nije stigao da revidira svoj stav prema modernoj srpskoj poeziji jer je 1914. godine, kao i nekoliko godina kasnije i sam Dis, umro u 37. godini.

Zatim su došli Balkanski ratovi, koji su na Disa ostavili dubok trag. Bolestan, siromašan, pokušava da ode u dobrovoljce ali ga vojna komisija zbog lošeg zdravlja odbija. Porodično, situacija je bila skoro tragična. Tinka je 1913. čekala drugo dete a novca nije bilo niotkud. Dis, bolestan, zbog zapaljenja pluća završava u bolnici. Pomoć mu stiže iz Fonda za siromašne pesnike od koga dobija 960 dinara u zlatu. Krajem 1913. godine, opet o svom trošku, Dis objavljuje omanju zbirku „Mi čekamo cara“, posvećenu prestolonasledniku Aleksandru Karađorđeviću. Ipak, ova rodoljubiva poezija, posvećena oslobođenju juga Srbije, ostaće u senci Disovih pesama iz „Utopljenih duša“. Ovu knjigu pesnik je potpisao punim imenom i prezimenom. Povodom zbirke, prestoplonaslednik Aleksandar je primio pesnika u Dvor i odobrio mu pomoć od 500 dinara.

Dis i Tinka imali su dvoje dece, Gordanu i Mutimira. Ova „dva cveta iz četiri rata“ tragično su završila život. Gordana je stradala kao dete, u slučajnom požaru koji je sama izazvala pokušavajući da potpali vatru u peći. Mutimir Petković je završio Pravni fakultet godinu dana pred početak Drugog svetskog rata. Rat ga je odveo do Ravne gore, kao rezervni artiljerijski potporučnik.  Rat je preživeo i vratio se u Beograd, gde mu se posle rata i jedne sahrane prijatelju na kojoj je bio, gubi svaki trag. Hristina Tinka Petković živela je do 1968. godine, i mada se udala za Rusa Ivana Morozova, nikad se nije odrekla svoh prezimena Petković, koje se nalazi i na njenom nadgrobnom spomeniku, zajedno sa Disovim stihovima iz pesme „Možda spava“.

Vladislav Petković Dis tokom rata

Vladislav Petković Dis tokom rata

Kada je na Vidovdan 1914. godine objavljen rat Srbiji, Dis je pokušao da se regrutuje, ali je ponovo odbijen zbog loše telesne građe i slabog zdravlja. Posle molbe koju je poslao ratnom Pres birou, primljen je za dopisnika sa fronta tog „zavičaja smrti“. Porodica mu je smeštena „duboko u unutrašnjost“ a u Čačku, 1915. godine, porodica se susreće poslednji put. Sa srpskom vojskom i narodom Dis prelazi Albaniju, u januaru 1916. stiže na Krf. Zatim je sa delom vojske prebačen u Francusku. Angažovan u radu izbegličke kolonije u Francuskoj, istovremeno redovno objavljuje pesme u „Srpskim novinama“ na Krfu, a za porodicu za koju saznaje da je u Čačku obezbeđuje da se šalje njegova ratna plata. U Parizu mu nedostaje porodica, Tinka koja mu mesecima ne piše, a onda saznaje da ona mesecima ne dobija ni dinar od njegove plate koju je poverio prijatelju na Krfu da je šalje. Hitno polazi da sam reši problem. Brod na koji se Dis ukrcao torpedovala je nemačka podmornica 17. maja 1917. godine i on je odmah potonuo i samo 48 putnika je ostalo živo. Dis nije bio među njima. Pesnik „Utopljenih duša“ utopio se negde veoma blizu „Plave grobnice“ i Krfa. Telo je nađeno a zatim vraćeno u Jonsko more, gde je sa hiljadama drugih umrlih našlo mir.

Branko Lazarević je u „Krfskom zabavniku“ povodom Disove smrti zapisao:

„Siromah Dis! Htelo se da i on bude žrtva sumarenskog rata. Jedne lepe zore 16. majam u njegovom plavom Jadranu, torpiljiran je broj Italijam sa njim propao i Dis. Pesniku Utopljenih duša  bilo je suđeno da, sem duše i života, utopi, jedne zore, i svoje telo. Drancuski mornari, tu skoro, našli su njegovo telo, i u njegovom odelu, njegove nerazdvojne naočari i  – jednu drahmu i pedeset lepti!

Siromah Dis! On je bio siromah i stoga što, u socijalnom smislu te reči, nije imao sreće, i što nikad nije imao para. On je, oduvek, samo bio nesrećan. Socijalnoga uspeha nije imao nikada, i nikada ga nije ni tražio. To je bio jedan od najneambicioznijih ljudi. Nikada ništa nije želeo. Ali baš zbog toga, bio je jedan od najinteresantnijih ljudi naše sredine…“

(Nastaviće se)

Čitajte jošMoj bol je velik, od sveg bola veći – Milutin Bojić >>

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *