Rada Gava: Malo svetlo u velikoj noći

Olja Ivanjicki, Ctež za plakat za operetu Slepi miš, Narodno pozorište Beograd, 2005.

Olja Ivanjicki, Crtež za plakat za operetu Slepi miš, Narodno pozorište Beograd, 2005. (Olja Ivanjicki je radila i kostime za predstavu)

Povodom 10. maja, dana rođenja Olje Ivanjicki (1931-2009), prenosimo jedno sećanje autorke Radmile Gave iz upravo objavljene knjige Šta će potoku noge – Radmila Gava i prijatelji, Narodna Biblioteka Bela Crkva, 2018.

Sedim na prestolu carstva ovozemaljskog raja, u udobnoj fotelji i polumraku pozorišta, očekujući prve taktove uvertire za operu SLEPI MIŠ.

U krilu jedva pridržavam program kupljen na ulazu. Ime kostimografa Olje Ivanjicki jasno je uokvireno crnom linijom. Znam šta to znači, a znam i to da je ta linija iscrtana 24. juna 2009. godine. Ipak me ta istina uznemirava još uvek, nesmanjenom žestinom. Gledam u prepoznatljiv crtački Oljin rukopis na koricama programa, u prelep nežni lik. Taj isti crtež ona je davno okačila na svojevrsni izložbeni prostor ispred vrata svog stana, u hodniku, u stanu na Kosančićevom vencu broj 19.

Počinju poznati bajkoviti taktovi muzike. Samo sam pred muzikom razoružana i nezaštićena od sopstvenog uma. Muzika je za mene ritam kosmosa koji me nosi i kome se sa radošću predajem. Zato su sećanja koja sam potiskivala tako dugo počela nekontrolisano da se javljaju u snažnim i bistrim slikama.

Tokom desetogodišnje saradnje sa GRUPOM 484 u okviru očuvanja kulturne baštine, primenjujući metodičke inovacije došao je do nas izazovni program „Jedna škola – jedan spomenik“. Prvi put ga je u Skoplju realizovao Panče Velkov. Suština je bila u tome da grupa srednjoškolaca sveobuhvatno istraži jedan značajan kulturno-istorijski spomenik u lokalnoj sredini. Moja grupa dece je odlučila da to bude već pomalo zaboravljena Ruska crkva.

Za ovo istraživanje imali smo šest meseci.  Počeli smo ga sa neviđenom strašću. U grupi je bilo učenika koji su učestvovali na brojnim takmičenjima iz istorije i predznanje im nije nedostajalo. Kakva su to bila deca! Svi su im rado pomagali – i sveštenik, i tutor crkve, a stariji sugrađani kao da su jedva dočekali sagovornike. Njihova sećanja na brojnu Rusku koloniju, izuzetne pojedince i njihove sudbine bila su začuđujuće sveža. Išli smo svi zajedno po njihovim kućama, skupljali građu, zapisivali.

U jednoj knjizi pomalo provokativnog naziva pročitala sam da je Olja Ivanjicki u svojoj biografiji navela podatak da je njena majka bila u ženskom institutu u Beloj Crkvi kao „bela Ruskinja“. Preuzela sam na sebe obavezu da uspostavim kontakt sa njom, sa željom da njenim autentičnim svedočenjem popunimo sećanja na rusku Belu Crkvu.

Da li ja to plačem? Izgleda da da.

Postupila sam potpuno neprofesionalno. Bez ikakve pripreme, predznanja, informacija o njenom ličnom životu – pozvala sam je i sva nadobudna i puna sebe, ubeđena da radim dobre stvari – zamolila je da nam se sećanjima na majku pridruži u istraživanju i pomogne da istina o ruskoj koloniji ne potone u zaborav koji joj preti.

Odgovorila mi je onako kako je jedino mogla – odvojena je rano od majke kad je imala nešto više od godinu dana jer je majka dobila tuberkulozu. Odrasla je uz oca i babuške… One su se smenjivale, jer je majka rano umrla.

Ja sam, otrežnjena odjednom, gutala suze. Nečujno sam šmrcala, gutala knedle, utišala dah. Ali čula je to ona. Tiho i ljubazno me je pozvala da dođem kod nje jer može ipak da mi da neke podatke o majčinom školovanju. Ranjena zbog gubitka moje majke, mrzela sam sebe što povređujem druge.

Plakala sam i sada, u pozorištu, dok su na sceni besomučno skakali klovnovi ili nešto slično. Nisam dobro videla.

Istovremeno beskrajna tuga i radost. To si uvek bila i ti, Olja.

Otišla sam do nje, po dogovoru.

Čekale su me fotokopije svedočanstva i CD. Olja je brižno lupom gledala grupne fotografije i olovkom beležila majčinu dečiju figuru na pozorišnim predstavama i grupnim fotografijama. Lik majke kao institutkinje, osenčen nekom tugom i pomirenošću sa sudbinom, opet mi je stegao grlo.

Poklonila mi je primerak knjige „Ogledalo ljubavi“ sa posvetom ali i specijalnim Solomonovim pečatom sa željom da naša knjiga uspe.
Razgovarale smo neposredno i srdačno. Dogovorile smo se da budemo u kontaktu i da joj, naravno, pošaljem primerak knjige.

– Lepo je što se trudite da se ne zaborave naši Rusi, tamo kod vas… – rekla mi je na rastanku.

I tako su počeli naši susreti, konsultacije i razgovori davne 2002. godine. Čestitala sam joj TESLU, čarobnog NjEGOŠA… Znala sam da je JESENjIN bio njena sudbinska tema.

Koristila sam posete Beogradu da svratim do nje. Jednom, posle završenog seminara na Filološkom, otišla sam do Saborne crkve i napila se bogojavljenske vode, a onda se spustila do Kosančićevog venca. Osetila sam snažnu želju da je vidim i otišla sam nenajavljena.

Ona je bila tiha i posle pozdrava posegla je rukom u pregradu svog radnog stola. Izvuka je jednu serigrafiju i rekla da je to za mene. Pomalo odsečno i grubo, kako ja to umem pogotovo kad ne treba, rekla sam da sam od nje dobila puno darova i da ništa više od nje ne očekujem i ne tražim. Nisam želela da me shvati pogrešno jer nisam došla zbog toga.

– Bogojavljenje je danas, na današnji dan je umrla moja mama. Ovo je dan za poklone u ime sećanja na naše preminule – rekla je tužno, pomalo umorno od moje gluposti, stavila sliku na pod i izvukla olovke. Belom je docrtala poteze i posvetu na slici „Žene V carstva“. Sedela sam nepomično na fotelji, a Olja je klečala rasute kose i brzim, veštim potezima radila na slici.

Bilo je to januara 2009.

I ja sam izgubila majku i duboko i teško sam patila za njom. Ali, ja nisam imala snage da kroz tugu darujem. Ona jeste. To je nesebičnost po kojoj se razlikujemo. Opet sam gutala suze, gorke i pokajničke.

Povređena dobrota – i to si ti, Olja.

Šta ja da poklonim u tvoje ime? Slatko od pomorandže koje si volela i koje me je uvek čekalo? Uzdahnula sam tako da su se gledaoci oko mene osvrtali. Ali ja nisam bila pored njih.
Uplovila sam u muziku tek toliko da mogu da otplovim.

Tokom 2008/2009. godine, u našem gradu dogodile su se značajne promene „po ruskom pitanju“. Iz Rusije su došli učenici kadeti koji se u svojoj zemlji školuju po principima Kadetskih korpusa. Ovde su išli putevima istorije sopstvenih predaka, jer je u Beloj Crkvi do rata opstao jedini Kadetski korpus.

Želela sam da te, 2009. godine, mlade kadete dočeka Olja svojim Jesenjinom. Tako se i dogodilo. Njene slike stigle su početkom juna, pre njene operacije zalistaka na srcu i dolaska kadeta i, po prvi put, institutkinja.

Olja je imala drugaricu koja je živela u Njujorku, udatu za lekara, rodom iz našeg mesta. Poznavala sam ga.
– To je, u njenim godinama, vrlo rizična operacija. I mlađi to teško podnose. Olja je često išla kod njih. Znao je njenu zdravstvenu situaciju jako dobro.

***
Dok su slike unošene u kombi, kažem joj:
– Vodimo vas u Belu Crkvu.
– Kako to?  – trgla se. – Idem na operaciju.
Vidim da nije koncentrisana.
– Vodimo slike – kažem. A dočekaćemo i vas.
Rastrzali smo je svi. Svima nam je trebalo baš njeno parče duše.

– Ne dajte se, Olja, molim vas. Čuvajte tu zlatnu ruku.
(Na mojoj slici napisala je „docrtano zlatnom rukom“)
– Da se nisam davala i rasipala toliko, možda bih i trajala. Ostalo bi nešto i za mene – rekla je pomalo gorko, bez osmeha. Nije ga bilo ni u njenim očima.

Često sam je podsećala na jednu njenu izjavu:
– Kad iz Njujorka dolazim u Beograd, svetionik na Islandu mi je znak da smo na polovini puta. Volela bih da to bude i moj život – malo svetlo u velikoj noći.
– Čuvajte svoje malo – veliko svetlo… Mucam…

Znala je šta mislim, ali u njenim očima je bila samo noć. Duboka i tamna. Konačna.

Vraćam se u fotelju, bubnjevi mi raznose srce kao uvek. Od snažnih osećanja ne mogu da dišem. Strašno je odbrojavati nečije trenutke kraja.

Gledam u njen glamurozno pretrpan krevet, ikone, svetiljke, lampe, zlatne jastuke…
– Bedno – kaže ona, kao da zna šta mislim.
Čak i prividna raskoš meni govori da je ta osoba nesrećna, naispunjena, neostvarena negde, ne znam, pa taj bezdan tuge zatrpava stvarima.

Radila sam to i ja.
Čak i kada su to drage i lepe stvari, zavaravanje ne uspeva. Što je značajnije i važnije to što se nema ili nikako ne može da ima, preboli, zaboravi… iza izobilja se sve više kezi tuga. Sa užasom mislim kako krevet liči na faraonsku grobnicu kojom se vladar hrabri da umre!

Njena glomazna kućna pomoćnica iznenada lupa nekim lavorima i šerpenjama i prekida nelagodu trenutka. Tako sam mogla da spustim smiren pogled na Oljino lice.

U njenom stanu se stalno čisti i pere. Previše nas je prolazilo kroz njen duhovni i mentalni prostor.
Iznenada zvoni telefon. Posle razgovora kaže:
– Zovu me da potvrdim Šejkino autorstvo slike. Dabome da je Šejka, videla sam već – kaže, kao za sebe. Ili njemu.
– Čitavog života spavam u prostoru u kome slikam i udišem isparenja. Znam da to nije dobro – kaže dok gledam topli svet intime jedne hrabre i moćne žene.
– Bedno je sve to – ponovo daje sebi oduška.
Stalno izložena, tražena, rastrzana.

Posle drugog poziva kaže:
– Evo, obećala sam da idem tamo i tamo, već sam rasprodala i drugi vikend. Moje vreme nije moje vreme.
Nije htela da odbije ljude i da se nepotrebno zamera, a mnogo čega joj je već bilo dosta.
– Zato mi je neprijatno da vas zovem, ne znam da li je pravo vreme – kažem.
– Eh, uvek je NEKO vreme. Zovite. I dođite.

***
Uvek je novo, drugo, veliko platno u sobi postavljeno na kofer, simbol ruske emigracije, a ne na štafelaj. Jednom je belina velikog platna bila načeta ružnom Savonarolinom glavom kao da je na slici ružan broš koji lebdi.

***
Potajno se nadam da će Olja ipak doći u Belu Crkvu na otvaranje svoje izložbe.
– Olja se leči samo homeopatskim lekovima. Na poslednje otvaranje išli smo u drugi grad taksijem sa oborenim sedištima da ona može da leži. Odradila je otvaranje i isto tako smo se i vratili. Ne očekujte previše od nje, kaže mi njen menadžer.

Sećam se ulaza u njen stan i njenog izložbenog prostora. Privezak za ključeve sa ukrasom u obliku malog belog jagnjeta izazovno je okačen tako da svako može da ga uzme.
To jagnje bilo je mera svih stvari.

Ti si to znala, jako dobro.

Zeleni papir A4 formata na kome je ovaj crtež isti kao na koricama programa zakačen je nehajno, ostavljen i prepušten srećnom putniku namerniku.

I to si ti. Olja koja voli da poklanja, i onda kad joj neko otima. I krade ikonice iz kuće.

Pauze između činova. Čudna tišina. Ne izlazim. Sedim na kraju reda, svima smetam, ali ja u mislima otvaram njenu izložbu.

Znam da me je tada inspirisalo njeno „malo svetlo u velikoj noći” – zvezda, njena zvezda ka kojoj je išla. Citirala sam delimično Justejna Gordera (roman Lutkar) : Atomi od kojih smo sastavljeni krčkali su se u zvezdama koje su potom eksplodirale i rasule ih po svemiru… pa se ugradili u nas.

Vladimir Avramović često ponavlja ovu činjenicu ali, pre njih – naš neoponovljivi Dis. U njegovim pesmama naše oči su dokaz da smo nekada bili na zvezdanim prostorima.
Olja, kako su zvezde zvale, a ja uporno nisam htela da ih čujem. Još sam želela da predložim zvezdanu tematsku seriju!

Opet postajem svesna muzike i lepršave igre na sceni, kao i arija koje je ona obukla kao da se i dalje igra bojama i svetlošću. Čudo smelih rešenja treperi na sceni. Ta lepršava, živa lepota podseća me na lepotu u svakom slislu i obliku koji je ona poštovala i volela, negovala i isticala.
A kada sam joj odnela našu knjigu, Beograd me je dočekao ledenom kišom. Pokisla, promrzla i bezlična odlazim kod nje kao klošar koga ne treba puštati u kuću, još manje sarađivati sa njim.
Ne objašnjavam ništa, ona ne pita.

Od prvog trenutka znala je da pomaže meni, ali, pre svega, grupi dobre dece. To nije nimalo umanjilo njen izrazito profesionalni odnos prema obavezi koju je prihvatila. Sve što je obećala – uradila je odano, dosledno i odgovorno. Vojnički.

slepi mis u narodnom pozoristu

“Slepi miš”, Narodno pozorište u Beogradu, kraj drugog čina. Kostimi – Olja Ivanjicki, foto: ©Suzana Spasić

***
Kada me je prvi put čula kako govorim o Rusima iz našeg mesta koji su obojili moje detinjstvo, rekla mi je:
– Nemojte tako, patićete, razbolećete se…
Verujem joj kao autoritetu u toj oblasti bez pogovora.
Žalim joj se kako ne mogu sve što želim i da uradim, a ona odgovara:
– Teško je kad stvaralac deli život sa mnogo drugih ljudi…  – kaže i tako otkriva i sopstvene izbore.

***
Učenice ženskog instituta videle su izložbu. Njihov vođa puta, vaspitač i naš prijatelj Korolenko je oduševljen slikama, ali, pre svega, moćnim duhovnim mostom koji je samo Olja mogla da prostre njihovom dolasku. On bira grupu svojih učenica koje će, obučene isto kao Oljina majka nekada, otići Olji u posetu sa ogromnim buketom belih ruža.

Olja je sutradan umrla.

Nedočekana radost – i to si ti, Olja.
Tog ponedeljka u 11 i 30 grmelo je i pljuštalo, a ja sam morala da stignem na vreme u jednu od osnovnih škola da kao član komisije učestvujem, po nalogu Ministarstva, u ispravljanju prijemnih ispita za srednju školu.

Usput vidim da radnici ustanove kulture (???) skidaju Oljine slike jer su termin izložbenog prostora zakupili drugi ljudi. Kažu iz uprave – preračunali su se u datumima. Već su me tražili sa zahtevom da sklonim slike. Gde da sklonim slike? Šta je njima? Izložba još traje! Zamolila sam da odnesem slike u susednu ustanovu kulture. Već sutra su me odbili jer su slike smetale u Zavičajnom odeljenju i navodno ometale rad.

I to si ti – Olja bez zavičaja.

Progon i nerazumevanje, uvek i svuda, bez obzira na razloge. Čak i onda kada umre, kad se ugasi to sjajno svetlo i nama ostavi noć koju smo zaslužili.
Nema u meni gorčine zbog ljudi koji su godinama negovali svoje cvetne lepotane za gradsku izložbu. Želeli su samo da dopune Oljinu izložbu najlepšim primercima a ostale izlože na platou. Ali ne, trebalo je demonstrirati silu i moć. Po meni primitivizam, sebičnost, pohlepu i apsolutni nedostatak duha.

Trpeti nepravdu do kraja – i to si ti, Olja. I onda kada te više nema, kada taj bol više ne dopire do tebe, samo do nas, tvojih.

Tako su slike stigle u moju kuću. Tu su bile sigurne, i bez obezbeđenja, samo sa plastičnim roletnama na prozorima. Trebalo ih je negde skloniti do dogovorenog termina za vraćanje slika. Nedelju dana su bile sa nama, baš te nedelje kada je Olja umrla, kao produžena i neraskidiva veza drugih svetova i ljudi.

Oljin menadžer je saznao šta se događa. Najavio je dolazak, zabrinut za slike. Dogovorili smo se da se nađemo odmah po završetku mojih obaveza u školi. Čekala sam ga, ali ga nije bilo. Pozvala sam ga.

– Vraćam se, pred Pančevom sam. Sve je u redu, ne preuzimajte tuđu sramotu i odgovornost na sebe – kaže mi odsečno Mirko Ostroški.

Mnogo kasnije saznala sam da je prošetao do Ruske crkve dok me je čekao. Prvog čoveka koga je tamo sreo, pitao je da li me poznaje i da li misli da su Oljine slike kod mene sigurne. Odgovorom je bio tako zadovoljan da je seo u auto i otišao.

Za to vreme mi u kući živimo sa slikama. Duša mi je puna lepote i očaja. Otišla je, dok su njene slike bile u gradu njene majke, i njihovih mladih naslednica, u mimohodu vremena, kosmičkih i ljudskih staza.

Olja i mama

Olja Ivanjicki sa majkom Veronikom, foto iz Arhive Fonda Olge Olje Ivanjicki

Zašto sam sve ovo tražila od nje? Da li je sve moglo da bude drugačije? Da li sam ja bila glasnik? Da li je ona to znala pre mene? Da li sam to videla u njenim očima? Zašto sam se plašila buketa belih kala na izložbi? Svuda sam videla zloslutne znake i nestanak.

Tako ni ex libris za drugu knjigu nije urađen. Trebalo je na njen predlog u medaljon formi uraditi sliku sa četiri vojnika ispod prepoznatljive kupole ruske crkve sa dugim puškama u rukama, sa redenicima i kaiševima koji su naizmenično bele i crvene boje. Braća po krvi, veri i jeziku u strašnom međusobnom ratu do istrebljenja. Ali, nije više bilo njene energije, ni Solomonovog pečata, pa ni knjige. Nestala je, bukvalno.

Sećajući se svega, budim se gledajući u Putinove oči, a moj muž u MAJKU RUSIJU. On smešno traži izlaz iz sobe u lavirintu velikih formata. Jesenjin se naslonio na kaljevu peć. Propratni prodajni i reklamni materijal uredno je složen na komodi.

Kupovinom reprodukcija pomažete fond za izgradnju Muzeja Olje Ivanjicki.

Kroz moje suze scena postaje kaleidoskop.

***
Slikari su za mene zanos ovog sveta.

Volim reči svog jezika,volim tu divnu ušuškanu i toplu mogućnost da rečima kažem i napišem ono što mislim i osećam. Ali, slikari nemaju to moćno pomoćno sredstvo. Imaju samo prazno platno i sopstvenu magiju kojom stvaraju nove svetove. Koja moć! Čarolija! Uvek sam se muvala uz neke od njih kao uz čarobnjake, od Žike Milićevića, druga moga brata, Zore Kamber, Slobe Čolića, Olje Ivanjicki, Penkasa, Milinka Ristovića. I uz mnoge druge, meni drage. Volim miris boje, laka i zgusnute tišine. Rađanje lepote.

Ali, nema tišine, gromoglasni aplauz prekida moje putovanje i sećanje. Trapavo izlazim gledajući ozarena lica publike, a ja, oslobođena sećanja, stežem program kao Oljinu ruku.

Nikoga nije ostavljala ravnodušnim. Prodorno je prepoznavala ljude. Mnogi ljudi, do kojih mi je nakada jako bilo stalo tumačili su me pogrešno, proizvoljno i razočaravali me. Kako je ona odmah znala ko sam?

Nije razgovarala sa mnom kao jedan od 500 lidera od uticaja, kao MEĐUNARODNA ŽENA GODINE, kao jedna od 2000 vodećih intelektualaca sveta.
Ne.
Razgovarale smo kao dve osobe koje su svesno, u odabranom trenutku, bile iz istog sveta. Tako i nikako drugačije.

Prvu posvetu napisala mi je narandžasto-oker pastelom, bojom mog sudbinskog određenja. Drugu, za Njegoša, muškom zelenom. Na graviranoj bakarnoj tacni prečnika pola metra je bezbroj oklovaka. Čeznem da uzme zelenu. Ona baš to čini. Telepatsko prepoznavanje je radost kada čovek ništa ne krije.

I sada, opijena muzikom, bojama i sećanjima, teško izlazim iz magije, kao iz čarobnjakovog šešira. Teši me to što je njena odana Suzana Spasić stavila u njene ruke malu putnu ikonu Svetog Nikole da je vodi i čuva na zvezdanim stazama u velikoj noći.

Radmila Gava

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *