Srednjovekovne čaše Srbije – Simbol ugleda i bogatstva (1)

Januarsku temu broja 024 pod naslovom “Gozba”, koju smo uređivali u saradnji sa Tamarom Ognjević i Artis Centrom završavamo tekstom o istinskim draguljima ovdašnje baštine – srednjovekovnim vinskim čašama. Zahvaljujemo Muzeju primenjene umetnosti i kustoskinji Mili Gajić što su za potrebe naše teme ustupili deo teksta iz kataloga izložbe “Srebrne čaše poznog srednjeg veka u Srbiji”, koja je održana u ovoj uglednoj muzejskoj instituciji u periodu 6.novembar 2010 – 31. januar 2011. godine.

Najstarija sačuvana čaša iz srednjeg veka

Najstarija sačuvana srednjovekovna čaša, Arilje, 13. vek, Narodni muzej u Beogradu, foto © dokumentacija Artis centar, Beograd

Posuda za ispijanje tečnosti predstavlja mali, ali nezaobilazan predmet u svakodnevnom životu. Termin „čaša“ najčešće asocira na staklenu visoku posudu kružnog preseka za ispijanje vode. Uz razlikovanje pojedinačnih formi čaša prema vrstama pića kojima su namenjene (za vodu, vino, alkoholna pića…) svakodnevica retko trpi preciznije definicije, najčešće jednostavno posežemo za – čašom. Njihova forma ili vrsta materijala od koga su napravljene nisu presudne za samu terminološku odrednicu.

Primarna uloga recipijenta za tečnost, u najranijim vremenima stasavanja čoveka, predstavljala je jedinu neophodnost u prilagođavanju i oblikovanju elemenata iz prirode koji su mogli da posluže ovoj svrsi. Jednostavna logična poluloptasta forma tu funkciju je zadovoljavala na najbolji mogući način. U milenijumima praistorijskih naseobina, sa primitivnim napretkom u obradi zemlje, prvim tehnološkim revolucijama u primeni novih materijala i tehnika, izradi oruđa i oružja, sveopšti napredak ogledao se i u razvoju grnčarstva, koje je prvenstveno proizvodilo posuđe za pripremanje i čuvanje hrane. Sama priroda materijala dozvoljavala je da se razvije veliki broj različitih formi posuđa. Ljudska potreba da se urede i ulepšaju ti svakodnevni predmeti za život otvorila je vrata neiscrpnom bogatstvu dekoracije – najpre jednostavne, mahom od geometrijskih ornamenata, zatim bojene i slikane – koja je prirodno tekla duž bokova i po dnu posuda.

Sklad forme i ornamenta postignut je već na primerima najstarijeg grnčarstva na našem tlu, poput pehara iz starčevačke kulture, poluloptastog tela na finoj okrugloj niskoj stopi, ukrašenog crno i belo bojenom ornamentikom. Ovakav osnovni koncept posude za piće, sa manjim varijacijama, ostaće tipičan na svim meridijanima i u osnovi svih civilizacija. Već tada su migracije, kontakti ljudi i razmene dobara između međusobno udaljenih grupacija i naseobina uslovili i mešanja kultura i uticaja. Dalji civilizacijski napredak društva, eksploatacija i obrada metala, materijalno i staleško cepanje društva promeniće uslove i načine života ljudi, uticaće na ekonomsku i sveukupnu organizaciju života, na proizvodnju hrane i pića, pa shodno tome, i na razvoj upotrebnog posuđa. Tako je, u kontekstu čaše, došlo do svojevrsnog „raslojavanja“ njene funkcije, kada osnovna uloga posude za ispijanje tečnosti prestaje da bude i najvažnija. Zlatna ili srebrna čaša postala je simbol statusa, ona je mogla biti vlasništvo vladara, kneza, vođe, heroja. Postala je predmet od vrednosti, dragoceni poklon ili poželjan plen. Biblija svedoči o pljački u kojoj je Nabukodonosor odneo zlatne i srebrne čaše iz hrama u Jerusalimu. Njena simbolička uloga isticana je razvojem ceremonijalnih, svetovnih rituala ali, naročito, verskih obreda. Čaša iz koje je Hrist pio na poslednjoj večeri jedan je od snažnih simbola hrišćanske civilizacije. Ista ta čaša naći će se u središtu najomiljenijih legendi posvećenih Svetom Gralu, koje će kroz neodoljive storije o kralju Arturu i vitezovima Okruglog stola sjediniti prethrišćanske mitove i moralne pouke nove vere. Snaga tog mita odolela je vekovima ostajući, do današnjih dana, motiv za eksploataciju u domenu popularne kulture.

Srednjovekovna čaša u arhivskoj građi

Bogorodica Ljeviška, Srednjovekovna čaša

Pehar s vinom, freska, Bogorodica Ljeviška, 14. vek , foto © dokumentacija Artis centar, Beograd

Oblik pliće zdelice kružnog preseka, ravnog ili u sredini blago uzdignutog dna, koja je gotovo po pravilu bez stope ili sa sasvim niskom stopom, preuzet je iz antičke tradicije posuda za ispijanje ili ritualno polivanje vina i imaće primenu kroz čitav srednji vek, a na Balkanu sve do osvita novog doba.

U srednjovekovnoj Srbiji ovakav tip posude je bio određen terminom – čaša. One koje su do danas sačuvane, a potiču iz XIV i XV veka, uprkos malom broju, izdvajaju se svojom reprezentativnošću. Mahom su napravljene od pozlaćenog srebra, savršeno zanatski obrađene, stilski savremene čašama kakve se u tom trenutku nalaze na vladarskim i plemićkim dvorovima Zapadne i Srednje Evrope. O njihovoj upotrebi iscrpno svedoče toliko puta citirani dokumenti iz arhiva primorskih gradova, Dubrovnika pre svega. Nedoumice o tačnom izgledu čaša koje se pominju u inventarima javljale su se usled nedostataka opisa. Ipak, poneka sasvim kratka naznaka mogla je da pojasni njihov izgled – osam čaša okruglih pozlaćenih (okruglijah, pozlakenieh)[1]. Originalni natpisi na nekim od njih potvrđuju da je baš ovakav oblik posude bio određen ovim terminom. Natpisi obično počinju rečima „ova čaša …“, da bi zatim usledilo ime vlasnika i poznata formula kojom se blagoslovi onaj koji iz nje pije. Ovakav tip čaše nije podrazumevao posudu na visokoj nožici, na način kakav je kod pehara ili tazza, i obično nije imao drške sa strane.

Sačuvanih skupocenih srebrnih čaša iz XIII veka gotovo da nema. Među izuzetke spadaju čaše iz Narodnog muzeja u Beogradu nađene u okolini Arilja. Izvori, međutim, pominju posuđe od plemenitih metala, poput mnogocitiranih redova Teodora Metohita, o zlatnom i srebrnom posuđu na dvoru kralja Milutina.

Sa otvaranjem rudnika u Srbiji od sredine XIII veka i eksploatacije plemenitih metala produkcija zlatarskih radova se naglo povećala. Nakon prvih izgubljenih bitaka i konstantne turske pretnje, novac i dragocenosti se sklanjaju u Dubrovnik, među njegove pouzdane zidine, odlažu se za slučaj opasnosti, s mogućnošću da se uvek podignu u skladu sa prilikama ili potrebama. Uprkos obilju podataka iz XIV i XV veka o dragocenostima vladarskih i plemićkih depozita u Dubrovniku među kojima se ističu čaše, kondiri, pehari, litre čistog srebra, novac, do danas je zanemarljivo malo predmeta opstalo. Vuk Branković sklanja u Dubrovnik svoju ostavu početkom 1395. godine i tada, između ostalog, predaje 197 litara „fina srebra“, kao i jednu zlatnu čašu koja teži 5 litara. Nekoliko meseci kasnije dodaće još 493 litra „finog srebra“. Sledeće godine 790 litara i jedan zlatni pehar. Već pomenuti depozit Sandalja Hranića nabraja i „čaše velike sa znamenjem Sandaljevim i četiri čaše male bele … krigle četiri sa poklopcima od njih dve pozlaćene … tri kupe na stopama … kondir … pojaseve pozlaćene … konjsku opremu sa srebrom pozlaćenim … ikonicu zlatnu.“

Još impresivniji su podaci o ostavi despota Đurđa od 25. januara 1441. Evo kakvog srebra tu ima: „… i srebra glamskoga“ … i „srebra žežena“ … i „srebra bela“… i „kova srebrna“ … tu su i kondiri, ibrici, ali i čaše „pisane sloi() i pozlakene“. Dopuna ostave od 26. jula 1441. posebno ostavlja utisak – tu je glamsko srebro i zlato, još 2997 litara srebra … i zlatnih sudova … a potom i 50 čaša pisanih i pozlaćenih!

Kakvu sudbinu je imalo to blago, gde su te čaše XIV i XV veka, da li se među nekim koje pominjemo na ovom mestu i koje danas možemo videti na izložbi Muzeja primenjene umetnosti krije neka od onih sa dubrovačkih popisa? Kada se ima u vidu koliko malo je sačuvanih čaša iz ovog perioda, to je teško reći. Od profanog srebrnog posuđa iz XIV veka nema sačuvanih primeraka ni u Zadru. U dokumentima iz tog perioda pominje se oko 320 čaša, takođe bez opisa, sa izuzetkom čaša iz popisa imovine suknara Mihovila Petrovog iz 1395. godine, jednog od najbogatijih zadarskih trgovaca. Značajan deo njegove srebrnine činile su čaše, kojih je bilo gotovo pedeset komada. U opisu jedne od njih pominje se da je okrugla, ukrašena predstavama životinja (psima, vukovima, jelenima i zmajem) i biljnim motivima. Na dnu ove čaše bio je geometrijski motiv trougla.

U svakom slučaju, teško je ustanoviti koliko je čaša od svih pomenutih nastalo u zadarskim radionicama, a koliko se donosilo iz zemalja Zapadne Evrope. Možda će se neki od ovih predmeta pojaviti u vremenu pred nama, ali većina njih je, nažalost, za nas izgubljena.

Čaše o kojima govorimo, iz XIV i XV veka, bile su svetovnog karaktera. Ali, naravno, one nisu bile deo svakodnevnog posuđa, njihova upotreba bila je rezervisana za naročite prilike, svečanosti i ispijanja zdravica. Neke su sigurno bile vladarski pokloni visokoj vlasteli u znak zahvalnosti za odanu službu, pojedinim vlastelinima i bogatim trgovcima bile su mera i slika sopstvenog bogatstva, a nekome svakako i predmet od istinske umetničke vrednosti. Više od svega toga, one su predstavljale sliku statusa. Svedočile su o naručiocu, njegovom bogatstvu, pa i njegovom ukusu. Kao što smo videli, njihovo mesto bilo je među sklanjanim dragocenostima porodica i pojedinaca. Predstavljale su i siguran izvor novca u nevolji, zalog za preživljavanje u teškim vremenima, plemeniti metal koji se mogao unovčiti ili pretopiti.

Dečani, Pravedni kraljevi

Skupocene caše su mogli da priušte samo bogati vladari i plemići – Pravedni kraljevi – freska, Dečani , 14. vek, foto © dokumentacija Artis centar, Beograd

U kućama plemića i na dvorovima vladara u Evropi XV veka postojala je praksa da se najskupocenije čaše i dragoceni komadi posuđa jednostavno izlažu u dvoranama za obedovanje, što je bilo u skladu sa njihovim stilom života. Savršen primer sa Burgundskog dvora navodi dvorski hroničar opisujući gozbu koju je priredio Filip Dobri 1456. godine u Hagu za Red Zlatnog runa. Opisujući dvoranu navodi da su postojala i tri servisa: srebrni za obične goste, pozlaćeni za vitezove, te zlatno posuđe i posuđe sa dragim kamenjem koje je služilo samo za pokazivanje.

Gospodi su ovakve čaše služile i u njihovoj osnovnoj funkciji – za ispijanje vina. O takvoj nameni se lako da zaključiti već na osnovu dekorativnog programa (predstave lozica i vinovog lišća). U Srbiji se vino sve do početka XIV veka nije toliko pilo, za razliku od Primorja gde je postojao kult uzgoja vinove loze. Bilo je rezervisano za dvor i vlastelu. Početkom XV veka zasadi vinograda su sve masovniji, baš kao i upotreba vina. Čak i uz porast proizvodnje, vino je uvoženo s Primorja, odakle je prenošeno u jarećim mešinama. Bilo je zabranjeno da se vino za prodaju razblažuje sa vodom, a u Kotoru i Dubrovniku postojala je i zabrana da se meša sa medom pa potom prodaje. Iako se crno vino više proizvodilo u Srbiji, posebnu popularnost uživala je malvazija. Tako su Dubrovčani, u leto 1430. godine, dozvolili despotu Đurđu, dok je boravio u Srebrenici na Rudniku, da uveze određenu količinu malvazije bez plaćanja carine.

Zanimljivo je, međutim, u kakvom kontekstu se čaše još javljaju, pre svega nešto kasnije, u XVI i XVII veku. Mirjana Šakota u svojoj iscrpnoj studiji o riznici manastira Banje kod Priboja pominje nekoliko vrsta čaša, između ostalih, ktitorske čaše, korišćene u manastirima za ispijanje u zdravlje ktitora manastira ili darodavca same čaše; slavske čaše, kojima se nazdravljalo o manastirskim ili porodičnim slavama; čaše darivane od strane vernih za pomen i pokoj duše.

 Mila Gajić

 ©Artis Center

[1] U originalnom tekstu Mile Gajić  ovi natpisi su dati na arhaičnom, srednjovekovnom srpskom jeziku i pismu, koje je, nažalost, bilo nemoguće verodostojno preneti u okviru našeg onlajn izdanja zbog nedostatka odgovarajućih fontova. Dati su transkripti kako ne bismo sasvim izgubili draž originalnih napisa na ovim dragocenim predmetima, prim. T.Ognjević

Drugi deo teksta možete pročitati OVDE

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *