TESLA – Večita zagonetka
Dr Živko Đurković: NIKOLA TESLA NAUČNIK I PISAC, Interpress, Beograd 2018.
O Nikoli Tesli (1856–1943) su mnogi pisali. Pišu i danas. I uvek, u tim novim tekstovima, naiđemo na nešto novo, drukčiji pogled na Teslu naučnika, čoveka, pronalazača… Veliki pronalazač je nadahnuće za druge. Mnogi pokušavaju da otkriju tajnu tog velikog uma, da reše večitu zagonetku. Nikola Tesla, od dečaka iz Smiljana do genijalnog pronalazača u Njujorku i dalje je izazov, tema za obradu. Jedna od poslednjih knjiga koja o Tesli govori na zanimljiv i drukčiji način, razmatra Teslu kao pisca, rad je univerzitetskog profesora dr Živka Đurkovića. Pojavila se nedavno u izdanju beogradskog „Interpresa“.
O Tesli pronalazaču (naizmenična struja, struje visokih frekvencija, bežični prenos energije, Teslin transformator, obrtno magnetno polje i mnogi drugi) napisano je mnogo knjiga. Nisu ostale tajna ni njegova ljubav prema golubovima, opsednutost brojem tri, priča o njegovom mačku, o duhovitosti, odnosu prema ženama, o ocu Milutinu i majci Đuki, o noći u kojoj se rodio pod bleskom munja. Ipak, Teslu kao književnika, koliko sam mogao da pronađem, niko ranije nije analizirao.
Profesor Đurković je ranije napisao zanimljivu komparativnu studiju Njegoš i Tesla, koja se pojavila 2011. u izdanju Crnogorske akademije nauka i umjetnosti iz Podgorice. Ta knjiga je izazvala dosta interesovanja, jer je Đurković na kreativan način uporedio ova dva genija.
– Iščitavajući Teslinu autobiografiju Moji izumi, a potom biografiju o srpskom pjesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju – kaže profesor Đurković – nametnuo se neodoljiv utisak da se samo na osnovu ova dva Teslina teksta može doći do pouzdanih pokazatelja o njegovim spisateljskim sposobnostima“.
Poznato je da je Tesla mnogo čitao. Neke od knjiga je znao napamet. U mladosti je pisao i poeziju. To je doprinelo da stvori sopstveni stil, da esej nadogradi, da ga time „pretvori u umetničku naraciju“. Tako je Zmajeva biografija, ostajući izvorno svedočanstvo, istovremeno dobila i karakter beletrističkog štiva.
Đurković najpre analizira umetničke modalitete Teslinog teksta: esejistističke segmente, kraće i duže sentencije, crni humor, ironiju, a zatim konstatuje posebnu Teslinu veštinu u izradi portreta ličnosti o kojima piše. Đurković je napravio izbor ovih modaliteta iz Teslinog teksta, a posebno je izdvojio kao izuzetno uspele portrete Teslinog oca i majke. U analizi se navodi i više uspelih poređenja koja zaslužuju da se pamte, a analizu završava Teslinim poređenjima Smiljana i Gospića, odnosno Pariza i Njujorka.
Kao dodatak svojoj analizi, Đurković je na kraju dao izbor od pet novinskih tekstova koji govore o Tesli na drukčiji način od onog na koji smo navikli. Teslini tekstovi koje je on analizirao nastali su u zrelim godinama pronalazača – biografija Zmajeva 1894. godine, a Moji izumi 1919. godine.
Ova knjiga nevelikog obima (128 strana) pruža nam jedan neuobičajen pogled na Teslinu kreativnu ličnost. Pokazuje se da je Tesla, stručnjak za sasvim drugu oblast, pokazao svestranost i u pripremi tekstova. On pokazuje poznavanje jezika, stilsku rafiniranost, nalazi veoma rečita poređenja, analizira postupke drugih, umećući sarkazam ili ironiju, odnosno crni humor. Na taj način Tesla izaziva interesovanje čitaoca, analizira svoje postupke i postupke drugih u odnosu na njega.
Ne treba gubiti iz vida da su Teslini tekstovi o sopstvenom kreativnom postupku, o izuzetnoj osetljivosti koja mu je zadavala dosta muka, veoma dragocena svedočanstva, jer su lični pogled na sopstveni život i stvaralaštvo. Pažljiva Đurkovićeva analiza njegovih tekstova samo je otvorila još jedna vrata kroz koja se pruža drukčiji pogled na velikog naučnika. To istovremeno pokazuje da veliki ljudi i pored svih pručavanja i analiza njihovog života i rada, i dalje ostaju zagonetka i pružaju još mogućnosti za istraživanje.
Đurkovićeva knjiga, ovaj poseban pogled na literarni deo Tesline stvaralačke ličnosti, (p)ostaje nezaobilazni dodatak literaturi za sve koji se bave proučavanjem njegovog života i rada.
Dimitrije Diso Janičić