Zаčini lepote – Milica Janković (1881–1939)

Milica Janković

Milica Janković

Laura Barna: Esejom protiv zaborava

U srpskoj istoriji književnosti žene pisci su ili marginalizovane ili preko noći izdignute na pijedestal. Retki su primeri nečeg između, kompromisno stišanog, lišenog psihološkog šikaniranja ili pak ishitrene kritičke euforije. I za takvo mesto morale su se same izboriti koristeći se ženskom mudrošću i taktikom, kao i muškom snagom koja im je neretko postajala stil života, ali i nametnuti balast.

Rođena na periferiji, Milica Janković je na njoj dobrovoljno emotivno i ostala. Na putanji od rodnog Požarevca (1881), preko Beograda u kom je živela i radila kao nastavnica crtanja, do Niške Banje u kojoj od posledica duge i mučne bolesti umire 27. jula 1939. godine. Učestalo je menjala sredine i mesta u potrazi za poslom, podgurkivana radoznalošću i željom za novim znanjima, ali ponajviše u potrazi za lečilištima.

Slikarsku školu pohađala je u prestonici (1902), no vraća se u unutrašnjost i zapošljava na Višoj ženskoj i Učiteljskoj školi u Kragujevcu (1902–1906). Iz Kragujevca 1904. odlazi na četiri meseca zbog stručnog usavršavanja u Minhen. Načetog zdravlja, željna svetlosti i sunca, neko vreme boravi u Splitu, potom i Italiji i Grčkoj, da bi se pred okupaciju 1915. vratila u Srbiju – Beograd, u predratnom metežu boraveći i lečeći se u banjama. U Parizu je 1928. u potrazi za lekom za svoju kostobolju; nažalost, bezuspešno.

Veoma mlada, već u dvadeset prvoj godini, Milica Janković se razbolela od tuberkuloze kostiju, i ostatak života bolest je rukovodila njenom sudbinom, prikovavši je poslednje dve decenije za postelju, uvlačeći je u krug zatvorene igre sa samom sobom, podstičući je na inatna izazivanja života plemenitim osećanjima, učinivši je samodovoljnom, nemilosrdno je pritežući u kožu večito neudovoljenog deteta.

U književnim časopisima Milica Janković se prvi put pojavila pod neupadljivim pseudonimima: L. Mihajlović i Leposava Mihajlović, i na sebe privukla pažnju i čitalaca i kritičara. Prve prozne radove objavila je u uglednom časopisu Srpski književni glasnik, gde su se pojavljivala sva relevantna imena srpske književne scene, ali i znameniti pisci i pesnici iz regiona.
Zanesena ruskom literaturom, pod snažnim uticajima Tolstoja, Dostojevskog, Gogolja, Čehova, Černiševskog i drugih, Milica iskapava iz svog bića dominantan impuls slovenske samilosne duše, pridajući mu značaj, negujući ga i bojeći svoju literaturu subjektivizmom i ličnosno intimnim tonom crpljenim iz mesta na kom je ponikla, a koje pamti i čuva tradiciju ali i burnu istoriju.

U svoj Dnevnik, posle čitanja ruskih klasika, jednom prilikom nadahnuto je upisala: „Božanstvena je stvar literatura! Ona je kao neka plemenita zaraza, i ja sam tako srećna što mogu da osećam i da razumem veliku ljubav i veliki bol velikih duša!“

Jedno od izdanja Milice Janković, iz 1922. godine

Jedno od izdanja Milice Janković, iz 1922. godine

Njena prva zbirka pripovedaka Ispovesti, koja se pojavila u Beogradu u izdanju čuvenog izdavača S. B. Cvijanovića, istovremeno kad i Saputnici Isidore Sekulić, u veoma tragičnoj godini srpske istorije – 1913, svojim nacionalnim odblescima i saosećajnošću za stradanja i patnju sunarodnika u okolnostima nametnutim Balkanskim ratom, došla je kao melem na otvorenu ranu. Jednostavnim i primamljivim stilom pisana, knjiga Ispovesti po svojoj spontanosti izražavanja emotivnih stanja spisateljice ipak neće ostati u uzanom domenu ličnog, već će primiti šire razmere predstavljanja otpora dobrim – nemilom trenutku u kom će se zateći nacija. Njena proza je prasak i vrisak proživljenih emotivnih stanja i zatečene realnosti, autohtone snage i sugestivnosti, upravo zbog spontanog iskaza koji ne koketira sa iskrenošću već je čista iskrenost. Jednostavnih, ne biranih već u trenu izgovorenih i smesta ispisanih reči, bez mnogo promišljanja, konstruisanja i upornog bdenja nad njihovim značenjem, zvučnošću ili lepotom. Milica ne izgara nad rečima, bez ikakvih pretenzija da pravi književnost, ona smelo unosi u delo iznimno proživljeni pečat, svoju prijemčivost i odanost običnom čoveku – svom komšiji, znanom ili neznanom, emotivnu razdražljivost slovenske duše bez filtriranja ili autocenzure. To su priče o malom čoveku u malom životu okruženom velikim sudbonosnim dešavanjima, neretko na granici refleksije, ali ipak sasvim jasnih predstava, reči razumljivih običnom čitaocu kom se Milica blagonaklono i obraća. Moglo bi se reći da su Ispovesti fragmenti jedne velike slike života slovenske duše, suštinski – bolne.

Takva će Milica Janković biti i u ostalim zbirkama pripovedaka (Čekanje, Kaluđer iz Rusije, Putevi i druge), kao i pričama za decu i omladinu (Priroda i deca, Pripovetke za školsku omladinu), poeziji i pesmama u prozi, putopisima, književnim i umetničkim kritikama i prikazima, ali pre svega u svojim romanima (Pre sreće, Plava gospođa, Mutna i krvava).

Milica Janković je tečno govorila ruski (sa kog je često prevodila i na taj način obezbeđivala dodatne prihode za život), ali i francuski, koji je volela zbog lepote i zvučnosti.

Pojavom žena pisaca na razmeđu XIX i XX veka, kao jakih i retkih začina neophodnih da pokrenu lepotu: Milice Janković, Isidore Sekulić, pesnikinje Danice Marković, Ksenije Atanasijević, Anice Savić Rebac, srpska literatura obogaćena je drugačijim, onim neophodnim osobenim senzibilitetom, koji književnost konačno dopuni da bi je učinila – celom – samorodnom i samobitnom, čime postaje bitna i drugima: prosuditeljima – čitaocima.

Laura Barna

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *