Avangardno pozorište Tadeuša Kantora

 ^{piše: Jasmina Kantardžieva}

Tadeuš Kantor – Centar za dokumentaciju umetnosti Tadeuša Kantora – kolekcija Krikoteka (Cricoteka), Krakov, ©Maria Stangler-Kantor, Dorota Krakowska

O genijalnosti Tadeuša Kantora i njegovog avangardnog pozorišta „Krikot 2”  dovoljno govori činjenica da posle njegove smrti, nijedan svetski reditelj nije u mogućnosti (a nema ni hrabrosti) da postavi nijednu njegovu predstavu, iako su i Kantorovi glumci još živi i voleli bi to da vide.

 Rođen je u Vjelopolju, u Poljskoj, 6. aprila 1915. godine, u godini Maljevičevog Manifesta suprematizma. Godinu dana kasnije osnovan je dadaistički pokret, 1919. formiran „Bauhaus”, a 1925. nastao je prvi Manifest nadrealizma. Sa 19 godina Kantor je student na Akademiji lepih umetnosti u Krakovu i tada dolazi u dodir sa istorijskom avangardom 1900. Paralelno posećuje časove kod profesora Karola Friča, ličnog prijatelja Gordona Krega i Stanislavskog, pa odatle potiče i njegova strast za radikalne reforme. Odrastao je u duhu bunta, fasciniran svim revolucionarnim idejama (kubizmom, suprematizmom, unizmom), a od samog detinjstva je opsednut smrću, koja će kasnije biti prisutna u svakoj njegovoj predstavi i u svim mogućim oblicima.

Prvu predstavu „Smrt Tintagilesa”postavio je u vreme dok je bio student, 1938. godine. Još u tom periodu osniva i svoje prvo avangardno pozorište, nazvano Efemerno pozorište lutaka. U vreme Drugog svetskog rata, kada je postavljanje predstave moglo da završi i smrću, u Krakovu režira tri predstave, koje su održane u privatnim stanovima. Oca Marjana odvode u Aušvic iz koga se neće vratiti.

Tadeuš Kantor, Mrtav razred, , © Centar za dokumentaciju umetnosti Tadeuša Kantora – kolekcija Krikoteka (Cricoteka), Krakov

U svom pozorištu „Krikot 2” Kantor odbacuje logiku praktičnog čoveka, bedan artistički nivo, patetičnost, nedostatak duha i raspoloženja, a umesto toga dodaje eksploziju, šok, slobodnu imaginaciju, metamorfozu, neartikulisanu deformisanost i brzinu akcije. Predstavom „Mrtav razred” steći će svetsku slavu. U SAD će ga poreiti sa Endijem Vorholom, a intelektualna Evropa će biti omađijana „dramatičnom seansom”, koja liči na prizivanje i oživljavanje duhova na sceni. Na plakatu predstave „Mrtav razred” najaviće i svoje mrtve učitelje, kao učesnike. I dok Jerži Grotovski u svojoj školi do perfekcije istražuje mogućnosti glumca i upotrebu tela, do najmanjeg prsta, Kantor u „Krikotu 2” okuplja glumce, koji i ne bi trebalo da su glumci, već umetnici koji znaju da glume koristeći um i duh. Stvara model novog glumca, izvučenog iz svakodnevnog života, koji ne treba da uči tekst napamet, jer ni sam Kantor nema napisan tekst za predstave. Svoje predstave crta, zatim okuplja glumce kojima predstavlja crteže, a oni bi trebalo da odglume sliku, prema sećanju. U scenu su uključene i marionete, drugo ja glumca, drugo lice života, smrt koja provocira i uznemirava, a scenska akcija se odvija kao na filmu koji može da se ubrza unapred ali i može da se slika zamrzne. Jedinstvenost stvaraju ponavljanje, deformacija zvukova i glasova, kolaž katoličke crkvene muzike, predstavljanje duga čoveka i duše jednog predmeta, ogoljavanje sopstvenog života na sceni, otkrivanje istine, koja društvo prikazuje u ambalaži i političkom teroru.

Tadeuš Kantor, Rembrantov Čas anatomije, 1968, foto photo Eustachy Kossakowski Tadeuš Kantor ©Centar za dokumentaciju umetnosti Tadeuša Kantora – kolekcija Krikoteka (Cricoteka), Krakov

I sam reditelj Kantor je deo svojih predstava i kao glumac. Na licu mesta na sceni menja scenario, ostavljajući glumcima mogućnost da odglume sebe u zadatoj situaciji. Lična ispovest, rušenje granica imaginacije i fikcije, i publika je smeštena u sada i ovde, pa je nejasno koji je deo odglumljen a koji je lična reakcija glumaca.

Boreći se sa stalnim nedostatkom novca, Kantor i „Krikot 2” sele se 1979. godine u Firencu, u grad koji će izaći u susret finansijskim nedaćama pozorišta. „Kada me Englezi pitaju zašto sam otputovao u Firencu, očekuju od mene da kažem – zato što sam emigrant, tražio sam azil, nisu mi davali novac, a ja im u takvom trenutku odgovorim da njihov najveći pozorišni umetnik Edvard Gordon Kreg nije mogao da nađe mesto za sebe u Engleskoj i Londonu i da je završio u Firenci, gde je ostao skoro čitavog života i gde je stvorio svoja najbolja dela. Kada me, pak, Italijani pitaju zašto sam došao u Firencu, sugerišući da me je verovatno primorala naša vlast, odgovorim im – u redu, zašto je onda Leonardo da Vinči u svoje vreme otišao od Fračeska Prvog u Pariz, gde je napravio značajna dela. Isto je uradio i Čelini. Zašto je Konopnicka, poljska najveća pesnikinja skoro čitav život provela u inostranstvu? Ne, to nije zbog motiva, već zato što se umetici u svojoj zemlji osećaju loše” – objašnjava Kantor.

Tadeus Kantor, © Centar za dokumentaciju umetnosti Tadeuša Kantora – kolekcija Krikoteka (Cricoteka), Krakov

Posle „Mrtvog razreda” sledi „Vjelopolje, Vjelopolje”, različit, ali duboko emotivan, ličan i isto toliko fascinantno uznemirujući komad, zatim „Neka umru umetnici”, „Nikada se više neću vratiti”, „Danas mi je rođendan”- simmbolična predstava u kojoj evocira sopstveni život, najavljujući svoju smrt. Umire pred samu premijeru, na poslednjoj probi, a njegova stvarna smrt na sceni je fotografisana i kao i u predstavama, to je jedna „zamrznuta slika na sceni”.

Slavu na svih pet kontinenata postigao je preko mnogobrojnih hepeninga u kojima je teatar izneo van scene. Nezaboravna je njegova „Stolica” – skulptura visoka 14 metara. U Njujorku, od 1982. godine ima više izvođenja u teatru „La Mama”, a po pozivu osnivača Elen Stjuart, ikone američke avangarde. Iako je Brodvej bio san mnogima, i pored ponuđenog fantastičnog honorara, Kantor je odbio dvogodišnji ugovor, smatrajući da je Brodvej „komercijalan”.

San Tadeuša Kantora da postavi predstavu tamo gde su se igrale Majerholdovi komadi nikada se nije ostvario, zbog ruskog režima. Prema sopstvenoj želji, Kantor je sahranjen na glavnom groblju u Krakovu, ali ne u Aleji velikana, već pored svoje majke Helene Berger. Još za života je pored majčine nadgrobne ploče dodao izvajanu marionetu, koja predstavlja dečaka koji sedi u školskoj klupi, a do njega, u istoj visini, nakrivljen krst; simbolična scena iz predstave „Mrtav razred”.

Delo Tadeuša Kantora i više od 20 godina od njegove smrti (8.12.1990), ostaje da provocira i da fascinira i da se i dalje istražuje. U Poljskoj, on je otac mladih umetnika, a za veliki broj umetnika sveta neiscrpna inspiracija.

Jasmina Kantardžieva