B. Nušić – Narodni poslanik (3) – Vojislav Ilić

07. Nušićevi predgovori

• B.Nušić: Narodni poslanik (1) – Književni klub u kući Ilića
• B. Nušić – Narodni poslanik (2) -Milutin i Dragutin, braća Vojislava Ilića
• B. Nušić – Narodni poslanik (3) – Vojislav Ilić
• B. Nušić – Narodni poslanik (4) – Dobar domaći pasulj
• B. Nušić – Narodni poslanik (5) – Iz kancelarije u kancelariju
• B.Nušić – Sumnjivo lice (1) – Gogoljijada u dva čina
• B. Nušić – Sumnjivo lice (2) – 127 stepenika Narodnog pozorišta
• B. Nušić – Sumnjivo lice (3) – Sa upravničke fotelje
• B. Nušić – Sumnjivo lice (4) – Ratna sudbina Sumnjivog lica

Vojislav J. Ilić

Vojislav, treći Ilić, bio je tada, kada sam ga ja prvi put poznao, mlado i golobrado momče, koje su u kući od mila zvali “Ćela”, zbog vrlo retke kose u detinjstvu. On je pevušio doduše, ali još bez onoga zamaha kojim će, malo docnije, privući na sebe pažnju svega literarnog sveta. Vojislav je u kući smatran i pažen kao mezimac, jer je njegov mlađi brat, Žarko, bio vrsta odmetnika koji se združio sa palilulčićima, išao sa njima u one znamenite bitke beogradske dečurlije, odlazio u lov na senice i štiglice, zametao po periferijskim rogljevima bitke, i uopšte obećavao da ne pripadne kući Ilića, kojoj se tek docnije vratio i združio sa braćom, kada se u njemu javlja jedan od najduhovitijih usmenih pripovedača našega doba. Da nije tako straćio detinjstvo, što mu je oduzelo i volju da se bavi perom, da se ranije priljubio braći i onoj sredini oko njih, u Žarku bi naša književnost imala jednoga velikoga pripovedača i najizrazitijega predstavnika realističke priče.

No Vojislav je prigrabio Žarkov položaj mezimca i uživao sve simpatije i nežnost roditelja i kuće još i stoga što je bio slabunjav, uvek bled, upalih očiju i nerazvijenih grudi. ŽArko, koji je stoga možda gdekad bio i ljubomoran na Vojislava, često ga je ismevaošto piše pesme. U tim prilikama bi mu uvek citirao njegovu prvu pesmu, koju je Vojislav kao dete od dvanaest godina, đak prvog razreda gimnazije, napisao i koju su svi, sem Žarka, zaboravili. Ja sam pojedine delove te detinje pesme upamtio blagodareći samo tome što ih je Žarko vrlo često ponavljao prkoseći Vojislavu, kojega je to jedilo. U toj prvoj pesmi Vojislav ismeva svoju braću, Milutina, Dragutina i Žarka, kada su pošli u Topčider da nabave za baštu rasade. Putuju njih trojica – veli Vojislav u pesmi – pa kad su došli nasred šume, najstariji brat, koji se dotle junačio i hrabrio, oseti silan strah:

A kad zbrisa čelo znojno,

Reče tada Šojdin vojno (Šojda je Milutinov nadimak u porodici, prim. prir)

– Ala, braćo, ala, druzi,

Duboki su ovi luzi,

Strahota je njima ići,

Jer nas može kurjak stići!

Na to drugi brat, Dragutin, odgovara:

– Kakav kurjak, ha, Boga mi,

Svog krvavog na nožu mi

Pušila b’ mu s’ zverska krv!

Čujte gore, čujte luzi,

Počujte me verni druzi,

Postanuće kurjak strv!

Treći junak, mnogo manji (Žarko, prim. prir)

Mnogo suvlji, mnogo tanji,

Al’ nosina ipak duga,

Nadmašuje oba druga…

Ovaj treći predlaže da se vrate, ali najstariji – junačina – neće, već ih hrabri. Kurjak, međutim, slušao ceo razgovor, pa se odjednom pojavi a “junačina” nada prvi u bekstvo. Sve se svršava stihom kako se kurjak slatko smejao svojoj šali:

A kurjak je tada stao,

Pa se slatko nasmejao.

Docnije, kada bi mu uz čašu vina, Žarko citirao ove stihove, Vojislav se i sam slatko smejao.

Vojislav Ilić sa majkom i bratom

Vojislav je bio neobično simpatična pojava i u životu van kuće, te je uživao ljubav i bio, tako reći, ljubimac tadanjega društva. Uvek zakopčana kaputa, sa jednom rukom u džepu od pantalona i cigaretom u drugoj ruci, Vojislav je hodio odmereno, malo uzdignute glave i uvek zamišljena pogleda. Bilo je nečega vrlo otmenoga u njegovoj pojavi. Ophodio se sa ljudima neobično ljubazno i prema svakome je bio srdačan, iskren i poverljiv. Materijalne nevolje, koje su ga stalno gonile, podnosio je sa bezbrižnom ravnodušnošću, i bio je kadar i usred najveće nevolje pisati sa toliko isto nadahnuća i duševne snage, kao što bi to i pri najboljem raspoloženju činio. Mnoga je njegova dobra pesma baš u takvim časovima nevolje pisana.

Vojislav ne samo što je imao mnogo slikarskoga elementa u poeziji, već je imao i slikarskih manira pri samom pisanju. Mnogo smo vremena probavili zajedno, a poslednje godine njegova života, koju smo opet zajedno proveli u Prištini, bili smo gotovo i pod jednim krovom. Amora na selu pisao je tada preda mnom, u mome prisustvu, i sećam ga se dobro na samome radu. Pred njim su bili čisti, beli listovi hartije, i on je po njima, čitkim slovima, pisao sa zadovoljstvom, lako, bez natezanja. Stih mu je tekao iz pera kao da ga je unapred smislio, jedva bi se po gdekad zadržao, ponovo pročitao ispisani red, zamislio se, trgao dim iz cigarete, pa se opet vratio ispisanome stihu, prebrisao reč i zamenio je srećnijom, jačom, pogodnijom. Ličio mi je tada na slikara koji lako preleti preko platna kičicom, izmiče, zastaje, i opet se vraća da pojača, da bolje osenči pojedina mesta. Tako je on uvek pažljivo radio, pa čak i onda kad bi u kafani, na prljavome parčetu haratije, možda i na poleđini jelovnika, pisao stihove kakvome uredniku dečjega ili šaljivoga lista, koji je tu za stolom čekao sa honorarom od pet ili deset dinara u džepu.

Između mene i Vojislava bilo je toliko poverljivih, toliko intimnih odnosa da je upravo sasvim prirodno što sam se ja njemu obratio i poverio da sam napisao jednu šaljivu igru, i njemu ostavio da organizuje forum pred kojim bih stvar pročitao. I Vojislav je našao da bi taj forum najbolje bio sastavljen iz Milutina Ilića, Vladimira Jovanovića, koji je tada već važio kao poznati satiričar, i Koste Arsenijevića, tipografa, socijalističkoga pesnika. Bilo je to s jeseni 1883. godine kada sam pred označenima, i u prisustvu Vojislavljevom (Dragutin nije bio u Beogradu), čitao jedno posle podne Narodnog poslanika, tamo u dubini Ilićeve bašte, pod velikim orahom. I Milutin i Vlada su me ohrabrili, a socijalista-poeta Arsenijević čak je bio i oduševljen.

Iako dovoljno ohrabren, ja nisam smeo lično da odnesem rukopis Miloradu Šapčaninu, bojeći se, kad stanem golobrad dečko u devetnaestoj godini preda nj, oličenoga birokratu, da ću unapred izazvati nepoverenje njegovo prema delu. Predao sam rukopis posredno, preko jednog glumca, moga prijatelja.

Branislav Nušić

nastaviće se