B.Nušić: Narodni poslanik (1) – Književni klub u kući Ilića

07. Nušićevi predgovori

• B.Nušić: Narodni poslanik (1) – Književni klub u kući Ilića
• B. Nušić – Narodni poslanik (2) -Milutin i Dragutin, braća Vojislava Ilića
• B. Nušić – Narodni poslanik (3) – Vojislav Ilić
• B. Nušić – Narodni poslanik (4) – Dobar domaći pasulj
• B. Nušić – Narodni poslanik (5) – Iz kancelarije u kancelariju
• B.Nušić – Sumnjivo lice (1) – Gogoljijada u dva čina
• B. Nušić – Sumnjivo lice (2) – 127 stepenika Narodnog pozorišta
• B. Nušić – Sumnjivo lice (3) – Sa upravničke fotelje
• B. Nušić – Sumnjivo lice (4) – Ratna sudbina Sumnjivog lica

Branislav Nušić na početku nije uvek nailazio na razumevanje upravnika i cenzure, te su neki, danas nezaobilazni, komadi ponekad decenijama čamili u nekoj “donjoj” fioci i čekali da se vremena promene pa da mogu biti izvedena u Pozorištu na Trgu kod Spomenika. Među takvim komadima su i “Narodni poslanik” (1883), prvi Nušićev komad koji je napisao sa namerom da ga ponudi Narodnom pozorištu i “Sumnjivo lice“(1888), napisano pet godina posle “Poslanika” a izvedeno tek 35 godina kasnije.

Da Nušićevi tekstovi ništa ne gube na aktuelnosti, da su slika i prilika svih vremena mogu se i današnji ljubitelji pozorišta uveriti. Nove postavke i “Sumnjivog lica” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i “Narodnog poslanika” u Narodnom pozorištu u Beogradu obradovale su sve ljubitelje Nušićevog dela i dala jedno novo čitanje poznatih tekstova. A kakve “muke” i cenzure su preživela ta dva teksta opisao je sam Branislav Nušić u predgovorima objavljenim uz prvo izdanje Knjižarnice Polet iz 1924. godine.

Prenosimo ove predgovore smatrajući da o Nušiću najbolje govori sam Nušić, koji osim priče o svojim komadima, donosi u ovim tekstovima i svedočenje o vremenu i ljudima koji su ga obeležili.

Narodni poslanik(1): Književni klub u kući Ilića

Narodnog poslanika napisao sam pre četrdeset godina. Ja sam i ranije pisao neke komadiće, te ih ili prikazivao sa drugovima, ili ih verujući u njihovu vrednost, čuvao u svom stolu, no bez hrabrosti da ih objavim; ali je Narodni poslanik prvi komad koji sam napisao sa namerom da ga predam Narodnome pozorištu na prikazivanje. Pa ipak, zazorno mi je bilo da se u svojoj devetnaestoj godini javim pozorišnoj upravi i tražio sam ne bi li me ko na to ohrabrio. To ohrabrenje došlo mi je iz kuće Ilića, iz koje je tada nicao mnogi književni podsticaj i mnogi pokret.

Vojislav Ilić sa bratom Milutinom

Pesnička kuća Ilića bila je osamdesetih godina jedini književni klub u prestonici. Svi pokušaji, i raniji i pozniji, da se osnuje kakvo književno društvo koje bi književnike zbližilo i dalo jačega podsticaja književnosti, nisu nikada ni blizu dobacivali onome uticaju koji je u tom pogledu imala kuća Ilića. Kroz tu kuću, na kojoj su i danju i noću vrata bila otvorena, prošlo je nekoliko generacija književnika; na pragu te kuće susretala se stara romantična književnost, koja je već izumirala, i nova, realistična, koja se mesto nje javljala; kroz tu kuću, jednom rečju, prodefilovala je cela naša književnost sedamdesetih i osamdesetih godina. Počevši od Matije Bana, Ljube Nenadovića, Čede Mijatovića, Đorđa Maletića i Jovana Đorđevića, ja sam lično u Ilićevoj kući sretao: Vladana Đorđevića, Lazu Kostića, Đuru Jakšića, Lazu Lazarevića, Milorada Šapčanina, Zmaja, Kaćanskoga, Đuru Jankovića (darovitog a rano preminulog pesnika), Jašu Tomića (tada neobično popularnog socijalističkog pesnika), Pavla Markovića-Adamova, Milovana Glišića, Svetislava Vulovića, Vladimira Jovanovića, Janka Veselinovića, Simu Matavulja, Brzaka, Svetolika Rankovića, Kostu Arsenijevića (tipografa, socijalističkog pesnika), Stevu Sremca, Matoša, Domanovića, Šantića, Ćorovića, Božu Kneževića, Ljubu Nedića, Nikolu Đorića, dra Milana Savića, Iliju Vukićevića, Milorada Petrovića, Jovana Skerlića, Milorada Mitrovića i još jedan dugi niz manje znatnih kulturnih i nacionalnih radnika.

Susreti nabrojanih u kući Ilićevoj nisu mogli ostati bez posledica, i često se mnogi pokret tadanji i mnogi pokušaj javlja kao rezultat tih susreta. MOže se dakle tvrditi da je ovo literarno pribežište – Ilićeva kuća – bilo sredina u kojoj se razvijao proces prelaza iz romantizma u realizam; da se iz te sredine razvila ona snaga koja je suzbila literarnu hegemoniju Novog Sada i izvojevala Beogradu prvenstvo,i najzad da je ta sredina, dajući u Vojislavu pesničkoga reformatora, dala književnosti i mnoga druga imena.

Mene je u kuću Ilića uveo Vojislav, s kojim sam još od 1880. godine drugovao, pošto smo se ranije već sretali radovima u pojedinim listovima. U početku se moje i Vojislavljevo poznanstvo svodilo na obična viđenja kod “Dardanela”, znamenitoga kluba bohemskoga i duhovitoga Beograda osamdesetih godina, ali je, nešto zatim, naše poznanstvo postalo tešnje, te sam postao ne samo svakodnevni gost, već pogdekad i stanovnik kuće Ilićeve…

(nastaviće se)