B.Nušić – Sumnjivo lice (1) – Gogoljijada u dva čina

07. Nušićevi predgovori

• B.Nušić: Narodni poslanik (1) – Književni klub u kući Ilića
• B. Nušić – Narodni poslanik (2) -Milutin i Dragutin, braća Vojislava Ilića
• B. Nušić – Narodni poslanik (3) – Vojislav Ilić
• B. Nušić – Narodni poslanik (4) – Dobar domaći pasulj
• B. Nušić – Narodni poslanik (5) – Iz kancelarije u kancelariju
• B.Nušić – Sumnjivo lice (1) – Gogoljijada u dva čina
• B. Nušić – Sumnjivo lice (2) – 127 stepenika Narodnog pozorišta
• B. Nušić – Sumnjivo lice (3) – Sa upravničke fotelje
• B. Nušić – Sumnjivo lice (4) – Ratna sudbina Sumnjivog lica

B. Nušić, “Sumnjivo lice”, reditelj Božidar Đurović, Zvezdara teatar 2009.

Komad Sumnjivo lice pisan je pre više od trideset i šest godina, i nosi na sebi pun otisak onih uticaja, koji su tih godina preovlađivali i pod kojima se u našoj književnosti izvršio proces preobražaja romantizma u realizam. Od ruskih pisaca, koji su tada bili najpopularniji, Černiševskog, Turgenjeva i Gogolja – prvi je bio omiljeni pisac novih ljudi, sledbenika Svetozara Markovića; Turgenjev je postao ljubimac književno-inteligentne publike, koja se do tada zadovoljavala Vladanovom Kočinom krajinom, Zmajevom Vidosavom Brankovićevom i Đurinim Srpskim čobančetom, a Gogolj je bio pisac cele tadanje omladine, koja se njime oduševljavala sa njegove oštre satire, naročito one koja se odnosila na rusku birokratiju. U Gogoljevim tipovima, omladina je videla onu našu birokratiju, koja je zaostala iz prvih dana građenja države i koja je, doduše, tada već izumirala, ali još uvek beležila jasne tragove u našem javnom životu. Milovan Glišić, najneposredniji učenik Gogoljev i najizrazitiji predstavnik realističkog pravca, bio je ujedno i najpopularniji pisac, kao što je Gogoljev Revizor bila najomiljenija lektira omladine. Ispod takvoga snažnoga uticaja teško je bilo izvući se, a komediografu utoliko teže što je tadanje naše društvo, napose birokratija, bila tako istovetna sa onom iz Revizora, da se Gogolj zamalo pa mogao smatrati našim domaćim piscem. Pod tim su velikim uticajem Gogoljevim svi moji komadi pisani osamdesetih godina, Narodni poslanik, Protekcija, a na prvom mestu i navjiše Sumnjivo lice, koje će svakojako i umnogome podsetiti na Revizora.  Na mome originalnome rukopisu ovoga komada čak i ne piše “komedija u dva čina” kao što je to docnije na pozorišnim listama napisano, već “gogoljijada u dva čina”. 

Ovu konstataciju valjalo mi je učiniti pre no što je kritika kao svoje otkriće objavi.

B. Nušić, “Sumnjivo lice”, reditelj Božidar Đurović, Zvezdara teatar 2009.

Kad sam maločas pomenuo da je ovaj komad pisan pre trideset i šest godina, mislim 1887. ili 1888. godine, čitaocima se izvesno i samima moralo nametnuti pitanje: Otkud i kako to da komad, koji je pisan pre trideset i toliko godina, evo tek sad stiže da bude prvi put prikazan? (Sumnjivo lice prvi put je prikazano u Narodnom pozorištu u Beogradu 29. maja 1923. godine, prim. prir)

To pitanje je utoliko nametljivije što, za sve to vreme, ostali moji komadi bivaju od uprava predusretljivo primani i često prikazivani, te zašto onda da jedan komad, koji se može prikazivati 1923. godine, ne bude na repertoaruosamdesetih godina, kada je i pisan i kada je, pre no sada, oskudnome izvornome repertoaru dobro došla bila svaka, pa ma i skromnija novina?

U tome pitanju i leži razlog zbog kojega sam ja sebi zadržao pravo da svoje čitaoce pozabavim istorijom ovog komada, verujući da ih ona može interesovati, utoliko pre što će ih i ta istorija, kao i sam komad, vratiti u doba naših oceva, te zadovoljiti i jedan kult koji se u poslednje vreme toliko neguje u našoj javnosti.

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, prošloga veka, može se reći da se u nas vodila poslednja i najočitija bitka izmeđ dva doba, jednoga koje je izumiralo i drugoga koje je nastupalo. Borba se vodila na svima linijama i na svima frontovima, i u politici i u književnosti i u životu. To je upravo bilo razdoblje ispunjeno sukobima, trzavicama, potresima i svima onim pojavama koje takvu epohu u razvoju jednog naroda i jednoga društva karakterišu. Prošlost se držala uporno u defanzivi; novi život, novi ljudi, novi pogledi i novi pravci su bezobzirno nadirali i osvajali, unoseći u svoje napore puno temperamenta, tako da tih godina temperatura našega javnog života, za čitav jedan decenij, nije slazila na normalu a vrlo se često pela i na četrdeset i jedan stepen, pa prelazila gdekad i tu liniju. Politika naročito imala je jedan epidemičan karakter i to karakter epidemije, kojom je zaražen bio ceo jedan narod, te nije ni čudo što je politika često zalazila i u književnost ili, ako ne to a ono, što su književnici zalazili u politiku.  I najnežniji lirski pesnik toga doba, onaj koji je pisao samo o uzdahu i “njenim očima” – nije propustio da napiše i po kakvu političku pesmu ili, u najmanju ruku, epigram. Kako bi onda komediograf, sa pretenzijama da bude kroničar svoga doba, mogao ili smeo izbeći da se ne potčini toj opštoj pojavi, a kako tek, kao što je slučaj kod Sumnjivog lica, gde pisac, pod neposrednim uticajem Gogoljevim, hoće da ismeje našu tadanju birokratiju?

Al’ to nije sav greh Sumnjivog lica. Toga elementa ima nešto manje u Protekciji a mnogo više u Narodnom poslaniku, pa su ipak ta dva komada prikazivana, a Sumnjivo lice  sve do danas ne. Težak greh njegov je u tome: što se dva ili tri puta u tekstu ovoga komada pominje reč: dinastija i to ne baš uvek dovoljno pažljivo, a ne onim lojalnim tonom, kakav je toj reči pripadao u doba kada je komad pisan i u doba kada je dinastičnost inaugurisana kao naročiti kult svih režima.

I onda, može se misliti kako se pred tom pojavom morao zgranuti i pretrnuti jedan upravitelj “Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta” pre trideset i šest godina? To je bio pokojni Milorad Šapčanin, čovek čija je dinastička lojalnost bila jedna vrsta verske dogme.

Kad sam mu predao rukopis, primio ga je sa poverenjem, jer je dotle već primljen bio na repertoar jedan moj komad. Obećao mi je da će ga brzo pregledati i zbilja, nije prošlo ni nekoliko dana, a ja dobih poruku da odem gospodinu upravniku.

Branislav Nušić

nastaviće se