Ben Akiba: Vladarske posete
Otvorite koje hoćete novine i zavirite u koju hoćete rubriku, pa ćete svakoga dana naći po jednu novu vest: te ovaj vladalac otputovao tamo, te onaj tamo. Uzmuvali se, pa samo jure kroz Evropu.
Ja ne znam samo zbog čega, i na koji način, naiđe tako najedanput taj vladarski nastup za putovanje. Da li Njihova Veličanstva zasvrbe tabani, ili – možda – od mnogoga sedenja na prestolu osete da će dobiti vladalačke šuljeve?
A pravo da vam kažem, meni se ta vladalačka lutanja ne dopadaju tako mnogo; uvek se tu izrodi neko diplomatsko ili političko čudo! Ono, istina, vladari kada se sastanu, govore jedan drugome vrlo lepe reči. “Pijem u zdravlje vaše zemlje!” kaže, na primer, jedan: “I ja pijem u zdravlje vaše zemlje!” odgovara mu drugi. Ali to toplo nazdravljanje navršava se često puta time što to međusobno “pijem u zdravlje vaše zemlje” kad se prevede, često znači: da oni piju za pokoj duše neke zemlje.
I posle, pravo da vam kažem, to često putovanje vladalaca učiniće još da će evropska politika postati potpuno putnička politika. Sve će se tako usput svršavati i onda će, videćete, svaka država osetiti potrebu da ima po dva vladaoca: jedan će kao biti sedeći vladalac, a drugi putujući vladalac.
Oni sedeći vladaoci biće potrebni državi zbog raznih parada, a oni putnički ličiće na trgovačke agente koji putuju sa mustrama. Ja ne znam, doduše, kakve će oni mustre nositi, ali izvesno mustre slobode naroda nad kojima vladaju i onih nad kojima bi zavladali.
Bože moj, ala bi to lepo bilo kad bi se tako uredilo; a kako je pošlo, vrlo je verovatno da će na kraju krajeva tako i biti.
Još me jedno pitanje vrlo muči kod ovih vladarskih lutanja. Da li oni putuju zato što se osećaju sigurni kod kuće, ili naprotiv, zato što se ne osećaju sigurni kod kuće? I onda, da li se njihovi narodi raduju kada su oni na putu, a žaloste kada se vrate, ili obratno?
To bih voleo da znam, jer vidim i obrnute pojave. Bugarski narod, na primer, ne voli da mu vladalac putuje, a on ipak zato putuje: dok grčki narod izgleda da bi voleo da mu vladalac putuje, ali on to neće.
Otkad Grci viču svome Georgisu:
– Oriste, oriste!
A on im uvek odgovara:
– Neka, hvala, ostaću kod kuće.
– Ama, iziđi malo iz Grčke, promeni klimu! – vele mu učtivo Grci.
-Efharisto – odgovara im on i uhvatio se grčevito za presto, pa se i nogama upleo za prečage na prestolu.
Eto, dakle, ima i takvih vladalaca, koji ne vole da putuju.
Pa ima ih svakojakih, ne može čovek ni da se seti sviju njih i svih njihovih osobina.
Ben Akiba (Branislav Nušić), Politika, br 2188, 19. februar 1910. str.3