Beogradski Pobednik
Pre desetak godina, skupljanje građe za roman „Povratak košave u Beograd“ uvelo je književnicu Nedu Kovačević u jedan novi svet i nadaleko prevazišlo prvobitnu namenu. Neda je postala kolekcionar fotografija starog Beograda, istraživač, hroničar i fotograf motiva voljenog joj rodnog grada.
Danas je to zbirka od preko 50 hiljada starih fotografija, i drugih materijala, knjiga, dokumenata, vezanih za istoriju Beograda. Napravila je i više od 30 hiljada vlastitih fotografija.
Neda Kovačević autor je 7 knjiga, među kojima, osim „Povratka košave…“, romani „Beograd iz Dimenzije Iks“ i zbirka pesama „A Beograd čezne“, neposredno obrađuju beogradske motive, puni su istorijske građe, s mnogim do sad nepoznatim detaljima iz njegove bogate povesti.
Poslednjih meseci Neda je naročito posvećena proučavanju istorije i fotografskom popisivanju spomenika u Beogradu. Do sad je obradila 304, a namerava da ih obuhvati sve, računajući i one u prigradskim opštinama.
Ovom prilikom, pripoveda nam o najpoznatijem beogradskom spomeniku, znanom svima kao „Pobednik“.
Punim zvaničnim imenom, on je „Vesnik Pobede“. Neki, pak, kažu, da mu je pravo ime „Sokolar“. A možda istinu jedino on sam zna. Kako god, povest veli sledeće.
Povodom pobede u Prvom Balkanskom ratu, 1912. godine, Beogradska opština odlučuje da na Terazijama podigne spomenik. Izradu spomenika poverava tad već svetski poznatom, između ostalog i po ciklusu Kosovskih junaka, skulptoru Ivanu Meštroviću.
Statua Pobednika, po umetnikovoj zamisli, trebalo je da predstavlja centralnu figuru monumentalne kompozicije s fontanom.
Meštrović počinje rad, u za to posebno adaptiranoj gimnastičkoj sali nove pučke škole kod Saborne crkve (potonja OŠ „Kralj Petar Prvi“). U tadašnjem Beogradu nije bilo zdanja odgovarajuće visine, predviđene za gabarite spomenika, posebno same statue Pobednika od skoro 5 metara, pa je krov morao biti uklonjen.
Ali, radove prekida Prvi svetski rat. Kao austrougarski državljanin, Meštrović je primoran da napusti Srbiju. Sa do tad završenim elementima kompozicije, među kojim najvažnijom, samom statuom Pobednika, Meštović odlazi u Prag, gde ostaje do kraja rata. Tada se vraća u Beograd, s namerom da nastavi rad. Ali, nove, usložene prilike određuju dalji tok zbivanja. Stari koncept spomenika više ne odgovara. Opština Beogradska želi da prekine saradnju s Meštrovićem i privremeno obustavi dalje radove na izradi spomenika. Iz toga se rađa spor između Beogradske Opštine i Meštrovića, što doslovno sudski, što po beogradskoj štampi. Potrajaće sve do 1923. godine, kad se konačno Opština Beogradska i Meštrović dogovaraju da Meštroviću završeni radovi budu isplaćeni, a njih, uključujući i statuu Pobednika, Beogradska opština otkupljuje. No, to ni blizu ne znači konačno rešenje sudbine Pobednika. On, kao i prethodnih pet godina, ostaje da čami u jednoj šupi na Senjaku. Setiće ga se tek nekoliko godina docnije, proleća 1927, povodom planova za obeležavanje desete godišnjice završetka Prvog svetskog rata. Tad se obnavlja ideja o postavljanju spomenika na Terazijama, gde sad opet Pobednika vide kao kao dominirajuću figuru. Da li je u tome bilo i onog „kad je već tu, nek posluži“, ne zna se tačno.
Ali, onda se podiže nova bura polemika. Javnost se deli u tabore, za Pobednika i protiv njega. A i to po više osnova: jednima smeta, po njihovom mišljenju, neprimerena tradicionalnim shvatanjima, predstava Ratnika i Pobednika, drugima nije prihvatljiva njegova golotinja kao takva. Kako god, oni su protiv postavljanja statue Pobednika na Terazijama. Neki predlažu druga mesta, neki su protiv da se uopšte postavi. Treći, pak, ne vide ništa sporno, tvrde da statua Pobednika dostojno predstavlja spomenik pobede, pa i nacionalni simbol, jer on i nije vojnik, već kroz ideju viteza izražava i nacionalno, te kažu da slobodno i ponosno on sme biti na sred Terazija. Četvrti predlažu različite kompromise, među kojima neke i satirom dotaknute. Napraviti još jednu kopiju spomenika, pa nek je ponedeljkom sredom i petkom Pobednik odeven u uniformu i šajkaču, a ostale dane nek je go. Ili, da se na Terazijama izradi ta velika fontana po projektu, a u nju neka Pobednika urone. Tako će moći, logično, i ostati go, i biti na Terazijama.
Dani i meseci prolaze, s upletenim u raspravu novinskim člancima, izjavama niza predstavnika srpske kulturne i političke elite, dok, konačno, gradska vlast ne prelomi.
Pobednik će biti postavljen na Beogradskoj tvrđavi, najisturenijem severozapadnom delu njenom, uzdignut na postolju visokom 12 metara, i leđima okrenut gradu.
U „Politici“ od 22. maja 1927. Predrag Milojević piše:
„Tužni Pobednik u zabačenim senjačkim šupama sumorno premišlja: Lakše mu je bilo da osvoji Kajmakčalan, no jedan stub na Terazijama“.
Zatočenik…? Zarobljenik…? Možda se tako u stvari on zove?
Ili, ipak ne? Jer, evo ga, stoji on tako, na bedemu Tvrđave, gleda trag davnašnjih predaka, sa svojih ognjišta takođe prognanih. Pogledom i mišlju, hrabri ih, i njihove potomke sokoli. Zbog tog i jeste tu soko na dlanu levom. Od srca. A mač u desnoj, počiva, oštricom na dole, ali njome tako i temelj učvršćuje. Pobednik, uvek bdi, podvigu novom spreman.
Prognanik… Možda je to njegovo pravo ime?
No, biće da ni to nije. Jer, koje bi zapravo bolje mesto za njega bilo: Vedrinom vetra i dubinom neba ozaren, posmatra jednako susret dveju reka, i preko, put Srema, pogledom međe ništi. I svakoga ko u grad preko mostova ulazi, dotakne njegov pogled streljača pravi nem.
Neda Kovačević
Pročitajte odlomak iz romana Povratak košave u Beograd o Pobedniku
2 Responses to Beogradski Pobednik