Branka Aćimović, ikonopisac: Slovima Jevanđelja osvojila svet
Čudesna i avantarustička životna priča ikonopisca i slikarke Branke Aćimović započinje i završava u njenom porodičnom domu – ateljeu na beogradskom Pašinom brdu, čija atmosfera podseća na prohujale dane srpske prostonice. Odatle je svojevremeno pravoslavna Bogorodica sa Hristom otišla u Vašington, odnosno u Belu Kuću u ruke tadašnjeg američkog predsednika Džordža Buša Starijeg, da bi potom završila na čuvenom ranču na kome je Buš Mlađi ugostio ruskog predsednika Vladimira Putina. Njena dela s motivima iz Jevanđelja izlagana su 2013. godine u prestižnoj galeriji “The Royal Geographical Society” u Londonu i odmah osvojila Britance, na isti način kao što su se Afrikanci, dok je živela u Pretoriji otimali za njene ikone crne Bogorodice. To je je samo insert iz ikonopisačke umetnosti naše junakinje čije su vešte ruke i stvaralaštvo doprineli da mnoge crkve i manastiri nakon restauracije, ili oslikavanja, zablistaju u punom sjaju stare, nove, slave. Njenu umetnost koja nastavlja tradiciju Vizantije iz srednjovekovnog freskoslikarstva primetio je i blagopočivši patrijarh Pavle koji je Brankine ikone poklanjao u susretima sa državnicima sveta, a jednu je darivao bivšem italijanskom šefu diplomatije Đaniju de Mikelisu.
U mnogo čemu ova žena je pionirka, među retkim damama koje se bave restauracijom manastira, prva je u Titovo doba osnovala ikonoslikarsku koloniju “Sv. Prohor Pčinski” koja traje do današnjih dana, i slovom Jevanđelja stavljenim na dasku za ikone u srpskom srednjovekovnom maniru uzela je primat na našim prostorima.
-Radeći freske po bogomoljama videla sam naša Jevanđelja, tipik ili zakone Svetog Save, i na početku svakog teksta kitnjasto slovo rađeno je u boji. To mi se jako dopalo i uočila sam da bi to moglo da krasi naše zidove, ali i da unese novi vid duhovnosti u naše domove. Došla sam na ideju da ubacujem i detalje iz Vizantije, a to su žar ptice, golubovi, ribe, anđeli… Bilo je i onih koji mi se nisu svideli, poput zmije, pa sam se opredeli za sve što je lepo i nežno. Htela sam da slikam nešto što može da bude dobro za poklon za rođendane, krštenja, venčanja, a da nas vezuje za našu prošlost, istoriju, i da pritom nisu ikone, jer njih, manje-više, svi imaju. Ljudi ih ne kupuju u onoj meri kao ranije, objašnjava Branka.
Čitava umetnost manastira i Jevanđelja preslikana je na nov, drugačiji način, kakav do sada verovatno niko nije vekovima radio, a za slikanje ovih slova isti je postupak kao kod ikonopisanja. Prvo stavlja volus kako bi mogla iglom da rezbari zlatnu pozadinu koju nanosi u listićima. Oslikava ih na lipi, jer se jedino to drvo savija ravnomerno i ne puca. Javnost ih je prvi put videla 1989. godine kada ih je pokazala na izložbi u Konaku kneginje Ljubice, pa su na kraju počeli neki i da je kopiraju. Umetnost naše sagovornice Englezi su videli nedavno.
-Slova su bila izožena u staklenoj vitrini zajedno sa Tipikom Sv. Save i Jevanđeljem. Bili su oduševljeni, jer to nemaju u svojoj kulturi. Sve sam prodala, kaže Branka.
Najviše se jevanđeosko slovo kupuje na poklon za dolazak bebe, rođendan ili krsne slave, a osim tradicije simbolizuje početno slovo imena.
-Danas su najčešća imena Jelena, Andrej, Aleksa, Miloš, Marko, Milica… Čini mi se da najviše ima dece koja su dobila slova “M” i “A”. Želje za motivima često su uslovljene oblikom slova, jer ne može na svako da stane paun ili svetac, već samo cveće, riba i razne šare. Paun se većini najviše sviđa, a on staje uz slova “K” i “H”, ćirilično “F” i latinično “I”. Do sada niko nije naručio zmiju uz slovo, verovatno zato što niko ne želi da bude isteran iz raja, uz smeh kaže Branka.
Zbog prirode ikonopisačkog posla često je putovala po svetskim metropolama, od Pariza, Londona, preko Kipra, do Melburna, Pretorije i Njujorka… U Africi je došla na ideju da oslika crne Bogorodice kakve je svojevremeno videla u Firenci.
-To ih je oduševilo, Afrikanci su ih toliko kupovali da ništa drugo nisam morala da slikam, kaže ona. Priseća se da je za vreme boravka na najtoplijem kontinentu obišla nekoliko zemalja, a na jednom izletu prema Harareu doživela pravu dramu. “Nadljudskom” snagom u rezervatu čupala je tada dvoipogodišnju ćerku Maju iz kandži leoparda.
-Turisti i čuvari gotovo su paralisano posmatrali moju borbu za detetov život i niko nije mrdnuo. Tu prejaku zver u svetu džungle bije je glas da nikada ne ostaje bez plena koji odabere. Nakon razgledanja, muž i ja smo u grupi turista čekali džipove da nas odvezu dalje u džunglu, a ćerka je odšetala i ušla kroz rupu u oštećenoj ogradi. Kada sam videla da je prišla šimširastoj ogradi, odmah sam potrčala i uhvatila je za ramena, a u istom momentu šapama je zgrabio leopard. Vukla sam je ka sebi. Dobila sam životinjsku snagu i nisam odustala. Bila sam najjača majka lavica na svetu koja se bori za svoje dete. Svesna sam da bi se fatalno završilo da sam je samo delić sekunde kasnije povukla, ili da sam za tren popustila u borbi, a spasile su je i debele afričke frotirske pelene koje je imala na sebi. Zver je njih zgrabila i otkinula, a ja sam sa detetom u rukama pala na leđa. Nije imala ni jednu ogrebotinu. Leopard je besno kidao pelene u parčiće, u čemu mu se pridružio ostatak razjarene familije koja je dotrčala brzinom svetlosti. Pretpostavljam da je Maja iz daljine iziritirala zver jer je imala crveni šeširić, objašnjava Branka. I tu još jedna igra sudbine. Nakon užasa koji su doživeli suprug je
insistirao da se istog časa vrate u grad, ali su ga ostali ubedili da krenu dalje put džungle. Tu su upoznali ženu južnoafričkog ambasadora u Kini i njihovu osmogodišnju ćerku, koja je prisustvovala istovetnom događaju godinu dana ranije, i to na istom mestu, rupi u ogradi koja deli posetioce od zveri. Ta devojčica je videla kako leopard otkida butinu nekom čoveku. Nesrećnica je zanemela od šoka, ali su je roditelji, po preporuci neuropsihijatara, ponovo doveli da vidi mesto gde je doživela stres, verujući da će to blagotvorno delovati na nju i povratiti joj moć govora.
-Međutim, devojčica je ponovo doživela stres suočivši se sa našom dramom. Posle nekog vremena u Beograd smo se vratili, ali ne zbog leoparda, već nekih privatnih stvari, kaže Branka, umetnica koja je odlazila u svet i uvek se vraćala u svoj pastoralni dom. Zbog toga i konstatacija s početka naše priče da tu počinje i završava njena umetnost kojom je na specifičan način obojila i svoj i život porodice, povukavši i decu stopama profesije.
Vladimir Đuričić