Ćirilov i Sartr
Susret sa Sartrom sam opisao u pesmi „Večera sa Sartrom“, u kojoj samoironično opisujem da je, osim mog osećanja da sretnem čoveka epohe i filozofa koji je na mene bitno uticao, te „povesne večeri“ nisam saznao ništa bitno, jer nisam ni dijalogizirao sa njim. On se sve vreme udvarao jednoj glumici, i to ružnoj kao što je bio i on. Sredinom 50-ih godina uticao je na ogroman broj mladih intelektualaca Pariza, sveta, pa i kod nas. Tada su kafići u Latinskom kvartu bili prepuni egzistencijalista i „egzistencijalista“ u crnim majicama. On je sedeo redovno sa njima kod „Deux magota“ i usmeno dopunjavao ono što je propovedao po člancima i knjigama. Tim susretima se i on inspirisao da misli dalje, dublje i aktuelnije. (intervju u: Nova misao)
Večera sa Žan-Polom Sartrom
Bačen u svet
sve samih malih stvari
sivljih od mog sivila
i otpadaka
plitkih oduševljenja
došao je kao pojam
ali koji se znoji
i jede i trepće i diše
uprkos Bića
uprkos Ništavila
Menu je bio obiman
plavi patlidžani
i misao o biću i bivanju
parče crvljivog sira
i neke vibracije o čoveku i okolnostima
a na kraju palačinke na mađarski način
i možda konačna misao
šta je otuđenje
Ćutao sam
i kao gnom u nečem vrebao iskosa
svog nekadašnjeg učitelja za suštinskih bdenja
Ali nisam mogao da mu uhvatim
ni pogled ni osmeh
sve zbog onog legendarnog strabizma
i prezrenja prema osmesima
A možda me je gledao Sartr
a ja to nisam znao
Sećam se da sam na kraju
kada je večera srećom nepovratno prošla
izlazeći uspeo da mu uputim pitanje
koje sam kovao cele te povesne večeri
važnije od svih tajnih večera sveta:
Qu’est ce que vuos pensez sur
les rapports
d’être en-soi et d’être-pour-soi?
a taj Sartr koji sve više stari
i sve više se goji
odgovorio je da tako kasno
obično ne misli ništa
bez osmeha
ali nežno
U njegovoj prezrivoj blagosti
krila se teorema
o večnosti koja ne postoji.
(Objavljeno u knjizi “Poređenje prideva”, KOV, Vršac, 2013)