Čuvar istorijskih istina (u poseti kod Dobrila Nenadića)

Specijalno za AAM: Milan Pajević

Zvoni telefon juče ujutro. Pogledam, Dobrilo Nenadić. Zdravo legendo, kažem. Kako si? Ma onako, noga mi ne da da izlazim napolje, čujem da si došao (Petkana bila na koncertu, rekla mu najverovatnije) hoćeš li svraćati do mene? Svakako, kažem. Samo da se snađem sa ovim unukom koga čuvam dok mu majka oslikava mural u centru, na poziv ovih iz Arlemm-a … Aaaa, jeste, je l’ boga ti, je l’ ono sinoć behu Ciganske igre Pabla Sarasate? Čuo sam kroz prozor, baš mi se svidelo…Ajd svrati, baš bih voleo da te vidim … Hoću svakako, samo se Ti drži, starino junačka!

Razmišljam, koliko je Dobrilo široko obrazovan da je prepoznao Sarasatine „Ciganske melodije“, a ja, koji sebe držim za poznavaoca i ljubitelja ne bih znao da Stefan nije u maniru najboljih pedagoga uvodio i laike kao mene u ideju koja je razvila temu i stvorila tako dobru kompoziciju. Jedan od najčitanijih, najtiražnijih srpskih pisaca (sam za sebe kaže da je prvo agronom, jedan od nekoliko pionira koji su doneli i razvili sadnju maline u ariljskom kraju) pa posle pisac čudne, osobene erudicije. Nije uvek raspoložen za besedu, pogotovo ne sa svakim, a ja imam tu retku privilegiju (dakako i zadovoljstvo) da sa njim uvek preteresem neke teme koje su za mene skoro uvek otkrovenje, jer saznam neke informacije koje nigde do tada nisam čuo, a pokažu se istinitim jer su bile skrajnute od pisaca istorije, koji su je uvek prekrajali, onako kako je njima odgovaralo. Tako sam mog druga prozvao čuvarem istorijskih istina, i u ove dane sveopšte kulture koja puni Arilje, čiji je Dobrilo jedini počasni građanin , ne može da se ne kaže da jedna takva književna gromada nije razgrtala svojim velikim opusom razne smetove i utabala prtinu koja je ovu netipičnu srpsku varoš uvodila na kulturnu mapu Evrope…

Milan Pajević i Dobrilo Nenadić

Moja retka, ali meni draga druženja sa zemljakom, tako reći komšijom, jednim od najtiražnijih srpskih pisac Dobrilom Nenadićem, predstavljaju, pored zadovoljstva, i prave časove istorije. Ali kakve! One prave istorijske istine koje nismo učili u školama ali smo zahvaljujući knjigama ovog darovitog i plodnog pisca počeli da otkrivamo i otržemo od zaborava. I nije istina da su istoriju uvek pisali pobednici. Bila su, pre ovih, neka viteška vremena u kojima se istina nije krila, ili makar ne u tolikoj meri prepravljala i doterivala. Mada, ruku na srce, i prvi pisac ISTORIJE SRBA, Konstantin Jireček ( koga mi je takođe otkrio Dobrilo) i koji je istu napisao isključivo na bazi dostupnih istorijskih arhiva od Beča, Venecije, Dubrovnika, Carigrada, do srpskih crkava i manastira, tvrdio je da je dostupna građa štura i nekompletna… Ali ne bih ja o istoriji. Ma koliko je voleo,  smatram sebe nekompetentnim da budem ne samo sabesednik, a kamo li neko ko hoće nešto i da dobaci.

„Lutam, još vitak, za srebrnim lukom, rascvetale trešnje iz zaseda mamim…“ – tako me dočekao Dobrilo.

-De, kako beše dalje? –p ita me, znajući da od svih srpskih pesnika najviše volim Miloša.

– Znam, znam, da si pričao s Crnjanskim, govorio si mi o tome … – kreće da me preduhitri u nameri da se možda ponavljam. „Ali iza gora zavičaj svoj slutim, gde ću strah, pod jablanovima samim da sahranim …“ Ne dam se ja tako lako .

Večeras sam, u razgovoru s Dobrilom, definitivno učvrstio svoje uverenje da su dva najznačajnija srpska vladara , kraljevi Milutin Nemanjić i Milan Obrenović. Dugo bi trebalo ovde pričati zašto i kako, ali u dve reči – zato što su znali i imali meru i veru u svoje mogućnosti. Ko razume, shvatiće.

Moram da priznam, ovako, na hartiju (jer njemu, Dobrilu ne bih smeo), da nisam znao ko su Kosta Protić, Jovan Belimarković, Milojko Lešjanin, Đuro Horvatović … Sve dok nisam pročitao POBEDNIKE. Jovan Belimarković je bio na spisku „crnorukaca“ za likvidaciju zajedno sa još trojicom đenerala. Trebalo je da bude ubijen u istoj noći sa kraljevskim parom i braćom Drage Mašin ali je, ne čudom, već dobrotom oficira koji je to trebalo da uradi, pretekao … O ovome je Dobrilo pisao u HERMELINU.

Arilje, Crkva svetog Ahilija – kralj Milutin, kralj Dragutin i kraljica Katalina, XIII vek

O bilo čemu da smo načeli temu, ova ljudska gromada je bila za tri koplja ispred. Nisu ugarski vladari uzeli nazad Beograd, kada je Dragutin ustupio presto mlađem bratu Milutinu, kao što sam ja, videće se, pogrešno mislio. I nije to imalo veze sa Dragutinovom ženom, a Mađarskom princezom Katalinom, već iz sasvim drugih razloga o kojima mi je Dobrilo govorio. Ali neću vam sad o tome, uostalom, pogledajte u njegovim knjigama.

A mogao bih i da vas pitam, kao što je Dobrilo mene :

– Znate li da na krunisanju kralja Petra nije bilo nikog od stranih vladara?

Evropa je bila zgrožena masakrom prethodnika, tako da je jedini stranac bio snimatelj ( slučajno znam da se taj film čuva u Jugoslovenskoj kinoteci). Nikad čuo za „Deževski dogovor“ kao ni za mermer sa Klokoča koji se zove „ariljska ruža“ kojim je urađena cokla i popločana ariljska crkva, Dragutinova zadužbina.

Malina, simbol ariljskog kraja

Ne bih znao ni da je kralj Milan bio idejni tvorac najlepših građevina u Beogradu. Da ne nabrajam, sramota me. Samo sam klimao glavom, da kobajagi, kako kažu u mom kraju, znam.

 Ali zato Dobrilo nije znao ili nije hteo da se seti ( on sve zna samo ponekad neće) gde smo, slučajno a zajedno gledali RUBLJOVA, Tarkovskog, koji je mene kao i njega, potpuno i apsolutno oduševio. A bilo je to početkom sedamdesetih u bioskopu „Jadran“ , i mislim da smo ga obojica ponovo gledali sutradan.

-Sećaš se kako su lili zvono i kako je onaj kaluđer leteo balonom ? Ustav kralja Milana iz 1888.  je jedan od najboljih Evropskih svog vremena, a mi slavimo Sretenjski koji mu nije do kolena…

„A gde su lanjski snegovi…“? Ispraća me stihovima i lovi nedoumicu u mojim očima – pa nije valjda da ne znaš Fransoa Vijona? Naravno da ne znam, ali sam se samo nasmejao. – Francuz, naravno…

Napolju magla i sipljiva kiša. Noć brža od mraka. Iskoračujem u nju ispunjen, ne samo novim informacijama već i nekom svežom, jakom energijom kojom zrači ovaj neverovatan čovek. I veliki srpski pisac.

MILAN PAJEVIĆ

autori fotografija : Linda Ranalli, Zoran Stevanović, Milan Pajević, portal Srbija