“Da me prosiš, ne bi pošla za te…”* – Milan Vlajčić, “Zvezdana prašina”

MIlan Vlajčić, Zvezdana prašina, Dereta, BEograd, 2018.

MIlan Vlajčić, Zvezdana prašina, Dereta, BEograd, 2018.

Bio sam pre mesec i više dana na promociji knjige u Parobrodu i kad sam ga zamolio za potpis, neuvereno se setio da smo sedeli zajedno na predstavljanju knjige Tajna marginalnog Mirjane Popović Radović u Biblioteci grada Beograda (izdavač Prometej), kao i prilikom prezentacije radova kolege profesora, Ideje i ideali Ratka Božovića, ne tako davno u Narodnoj biblioteci Srbije.

Dok se čekalo da te promocije počnu, u pauzama pozdravljanja sa ljudima koji su prilazili imenjaku, uspeli smo da razmenimo par rečenica, impresija, misli, više on nego ja, a tako i priliči nekom ko važi za gurua kulturnog novinarstva u nas. Dodao bih, kulture u najširem smislu te reči. Čovek kome sam zavideo na njegovim susretima sa mudrim i pametnim, zasluženo slavnim i poznatim. Na putovanjima vezanim za kino festivale, svim tim mestima na kojima neću biti (na nekima jesam, ali drugim povodima).
Tih par razgovora, ne dužih od pola sata, približili su mi ovog čoveka čije sam tekstove iščitavao sa velikim zadovoljstvom. Promocija knjige je bila zanimljiva, ne samo učesnicima u razgovoru o knjizi, profesoru Ratku Božoviću, rabinu Isaku Asielu i dakako samom piscu Milanu Vlajčiću, već i publici koja je ispunila “do poslednjeg stajaćeg mesta” prostor te večeri ipak tesnog Parobroda.
Promocija knjige ZVEZDDANA PRAŠINA; učesnici: Isak Asiel, Milan Vlajčić i Ratko Božović, PAROBROD, foto: Parobrod

Promocija knjige ZVEZDDANA PRAŠINA; učesnici: Isak Asiel, Milan Vlajčić i Ratko Božović, PAROBROD, foto: Parobrod

Knjigu sam naravno prelistao iste večeri i pročitao, u tom trenutku nekoliko zanimljivih, od ukupno predstavljenih, ako sam dobro brojao, 59 kratkih priča, mada se Zvezdana prašina u svom podnaslovu publici predstavlja odrednicom:  Eseji i komentari: mala kultorološka svaštara.
Tih nekoliko priča, po sećanju, behu:  Raša Popov i Isinbajeva, Ustav Republike Hrvatske, Molitva Leona Koena… Onda sam stao. Jedan od razloga je što ne čitam nekoliko knjiga istovremeno, a upravo sam osvajao jedan naslov koji mi je na policu dodala supruga. Posle toga me je čekala knjiga Rajka Grlića Neispričane priče, koja je na mene ostavila snažan utisak.
Uspem da se razbolim i pod temperaturom padnem u postelju. I da nije bilo te prehlade, verovatno ne bih tako u dahu pročitao Vlajčićevu Zvezdanu prašinu, koju sam dohvatio sa police u trenutku kada je napolju sve utihnulo. Krenuo sam redom,, prvu, drugu, treću priču…
Rani jutarnji petli (da sam se kojim slučajem našao u Zavičaju)  zatekli bi me na 205. stranici ili na Belešci o piscu…
Milan Vlajčić, foto: Dereta promo

Milan Vlajčić, foto: Dereta promo

Prvo što moram da kažem da mi je odmah bilo žao što nisam čitao njegove dve prethodne knjige (Pogled iz ogledala, 2015. i Potemkinovi potomci, 2016. Gradac, koje je kao izdavač potpisao Branko Kukić moj drug iz klupe prvog razreda požeške gimnazije, kulturološka legenda našeg kraja (i šire)). Sam Vlajčić u uvodu napominje da je ova knjiga nastavak prethodne dve. Unapred sam zakinut, ali šta je tu je.

“Nekad je to isto, samo je pitanje ugla posmatranja reći će moj imenjak u svom uvodu pokušavajući da determiniše opseg svoje kultorološke percepcije od raznih oblasti stvaralaštva, mesta dešavanja, “našoj kasabi ili širokom svetu”… Ova ne sasvim, a može biti i nasumično složena paleta misli, zapažanja, ocena, ličnih doživljaja i tuđih tumačenja može se nekom učiniti i eklektičnom ako mogu da joj dodam taj utisak nepriličan literarnom izrazu.
U prvi mah mi se učinilo da čitam neku verziju Stare garde Stevana Stanića, ali što sam zalazio dalje, shvatao sam da su to dva veoma različita doživljaja, možda ipak jedino u eseju Moj intervju sa Krležom (167. strana).
Sva sreća da sam imao beležnicu pored sebe, koja se brzo napunila imenima pisaca i nazivima knjiga koja se moraju PROČITATI, nazivima filmova koji se moraju VIDETI, nekim mestima koja bi valjalo POSETITI.
Dirljiva je pažnja kojom je Milan Vlajčić pisao o zaboravljenom Gostuškom, Simiću, Mašiću, Josifu Brodskom, Boletu Miloradoviću, Muharemu Perviću i mnogim drugim velikanima srpske, pa i nekadašnje jugoslovenske kulturne scene…
Ako se čita između redova, ima se dosta toga pročitati i saglasan sam u potpunosti sa ocenom da se u nas ponajviše neguje kultura zaborava i proizvoljnih merila”…
Ova knjiga, između ostalog, pokušava da u ovom opštem svetu primitivizma, bahatosti i odsustva elementarne kulture u ponašanju koja na žalost potiče iz parlamenta i vrhova vlasti, ali i sa TV stanica sa nacionalnom frekvencijom i aktivnog devastiranja javnog prostora od strane nesuvislih i ko zna čime opterećenih vlasnika i urednika većine tabloida i dnevnih listova bliskih vlasti, sačuva onu neophodnu mrvicu dostojanstva koja nam je tako neophodna, ako hoćemo i želimo da vidimo bolji svet koji ceni znanje, umenje i poštovanje. I neguje kulturu u najširem njenom smislu.
Između ostalog, saznaćete zašto bi Milan Vlajčić, da je profesor književnosti u srednjoj školi, po sopstvenom priznanju, nastavnu jedinicu o lepoti i vrhunskim dometima poezije počeo navođenjem ovog dvostiha:
“Da me prosiš, ne bi pošla za te, Da s’ oženiš, bih se otrovala! “
Meni je jasno, proverite hoće li i Vama biti. Verujem da hoće, čim ste se uhvatili ove knjige.
U Beogradu, 25.11.2018.
* Iz eseja “Da me prosiš”… 61. strana Zvezdane prašine
Milan Pajević
Ad

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.