Danijel Mordzinski u Beogradu: Kad je zbog jedne fotografije Vargas Ljosa mogao da izazove požar
(Danijel Mordzinski, Od mastila i svetlosti. Pogled u dušu hispanoameričke književnosti, izložba, Institut Servantes, Beograd, 23. januar – 20. mart 2014)
I pre nego što je argentinski fotograf Danijel Mordzinski (Buenos Ajres, 1960) došao u Beograd da 23. januara ove godine otvori izložbu fotografija pod naslovom „Od mastila i svetlosti“ u Institutu Servantes, već sam negde bila pročitala podatak o tome da on uspeva da svom objektivu otvori i najzakopčanije pisce na španskom jeziku – pošto i u tom milozvučnom jeziku ima takvih, ako ne i još namćorastijih – i to tako što ih u nekom trenutku početnog razgovora moli da mu skuvaju kafu, pa dok više ili manje zatečeni slavni pisci poslušno odlaze u kuhinju, on ide za njima i neopaženo ih škljoca.
– Ne, nije baš tako! – rekao je Danijel te večeri kad sam mu u „Servantesu“ bila domačica.
– Pa ni ja ne bih rekla da si sve ove fotke napravio pored rešoa! Tu se vide bazeni, ljuljaške, kućni ljubimci u bašti; vide se nagrađivani velikani svetske književnosti kako skaču uvis poput rokera neposredno pre nego što će doskokom uništiti gitare. Vidi se, ukratko, da je toj navodnoj nenamešetenosti prethodilo itekakvo dogovaranje…
– Tačno tako! Ali da bismo mogli da se dogovorimo, prvo moraju da mi se otvore, da steknu poverenje u moju kameru. To je ta kafa!
– Inače – nastavio je Danijel – to sa skakanjem nisam ja izmislio. To je prvi lansirao sir Halton, koji je planetarno poznat po onom snimku gde se Merilin Monro zadiže suknja iznad ventilacione rešetke podzemne železnice, a koji je i Nabokova ovekovečio sa mrežom za hvatanje leptirića. Ja sam samo pomislio da bi i ti najveći pisci na španskom možda voleli da i sami radosno polete poput leptirova uprkos svakojakim lomovima u njihovim postojbinama.
Onda je Danijel ispričao kako je jednom, kad ga je otac kao malog odveo u cirkus, priređena lutrija čija je glavna nagrada bila fotoaparat. Klovn vadi iz šešira broj za koji Danijel zna da je to onaj što mu ga je otac pokazao dok su njih dvojica sedala na svoja mesta, ali otac mu sada tiho priznaje kako je negde zaturio dobitni broj. Danijel se svejedno javlja klovnu, ali ovaj, videvši da mali nema uopšte nikakav broj, izgrdi ga pred svima i vrati ga na mesto.
– Možda sve što, eto, već trideset godina radim, jeste mala osveta onom klovnu – kaže Danijel, i prozračno se smeje.
Tada je, međutim, po povratku kući, gorko zaplakao.
Majka mu je ipak kupila prvi fotoaparat, možda čak i „lajku“.
Ali kad je nešto kasnije, po završetku gimnazije, poželeo da upiše filmsku režiju, vojna hunta, koja je već neko vreme zemlju skamenila u vanvremenom stanju olovnih godina, ukinu taj fakultet. Ukinula je i onaj neki srodan, za koji je Danijel takođe pomislio da će se u njemu rastrčati sa svojom mrežom za hvatanje istina u letu. Onda je stavio svoj portfolio ispod miške i obreo se u Parizu, sa svega osamnaest godina.
Za Pariz se odlučio i zbog pisca-zemljaka koji mu je ogromno značio. Uoči svog prvog izlaganja radova u Gradu svetlosti, Danijel se, onako daleko od kuće, osetio veoma usamljenim. Ispričao je one nedavne večeri u „Servantesu“ i kako je zbog toga otišao do prve telefonske govornice, ne bi li u imeniku našao broj tog pisca.
– Tražio si pod „K“, pa pod „o“, pa pod „r“…? – prekidam ja te nedavne večeri Danijela, s kojim je uzajamno prepoznavanje uspostavljeno još od prvog mejla povodom beogradske izložbe.
– Kortasar, naravno! Njega sam potražio u imeniku! I da ne poverujete, svi vi koji ovo slušate večeras, njega, tog Velikog a svakako i Najboljeg hronopija[1]: našao sam ga u javnom imeniku! Našao sam ga, dok većina drugih, čim objavi dve i po knjige, traži da im se ime prebriše iz imenika kako ne bi, je li, bili uznemiravani…
– Jes, ali nisam računao na to da će me s druge strane telefonske govornice dočekati telefonska sekretarica. Jedva sam se ionako naterao da okrenem broj. Opet taj neki broj… Kad ono, sada, s druge strane ne klovn, nego nasnimljena poruka! Spustio sam slušalicu govornice kao ošuren, kao da ona peče, ta slušalica…
– A onda sam se ipak naterao da još jednom okrenem taj broj. Zaista sam bio i osećao se veoma usamljenim. Rešio sam da ipak ostavim poruku: Hulio, ja sam niko, i ništa još nisam uradio. Osim što mi se sutra otvara izložba u to i to vreme…
– U to i to vreme Hulio Kortasar došao je na tu moju izložbu.
A kao što je Kortasar svoju prvu priču pod pravim imenom objavio kod Borhesa, tako je i kod Danijela sve nekako počelo od tog slepog vidovnjaka: svratio je kultni pisac na školsku priredbu, ili je budući fotograf slavnih pisaca na nekom snimanju bio zadužen da se i sam pokaže. Od Borhesa je i Danijel, dakle, počeo. Sada se pred njegovim objektivom čeka u red.
Što reče naša premudra slikarka Olja Ivanjicki, teško je doći prvi put do nagrade/priznanja/prepoznavanja; posle će se svi već utrkivati oko tebe…
Kod mene još ništa nije počelo, tako da neću ni u zaborav pasti.
No, kad je Danijel zaista počinjao u Parizu, francuska prestonica je bila glavni grad iberoameričke književnosti. Dakle, književnosti svih Španaca koji u izgnanstvu zbog Franka nisu otišli ni Argentinu ni u Meksiko, i svih latinoameričkih pisaca, koji su zbog vlastodržaca u sopstvenim zemljama isto pomislili, naročito za vreme noćnih letova smrti tokom sedamdesetih, da se sklone kod Voltera, iz osamanestog veka. Ima Danijel jednu fotku na kojoj se vide njih nekoliko, tek pristiglih, „spontano“ znači glavama okrenutih prema fotografu, dok im je telo zapravo okrenuto prema pisoarima, a u sredini – u tom istom nestašnom položaju – nalazi se pariska izdavačica, koja sve njih prvo kod sebe okupa i nahrani, potom udomljuje dalje, kod još dometnijih izdavača. Ime te izdavačke Majke Tereze nalazi se u besprekornom katalogu beogradske izložbe, koja je dobrim delom omogućena i podrškom Ambasade Republike Argentine u Srbiji.
Avaj, kako na svu našu elektronsku prepisku pre izložbe ni Danijelu ni meni nije ostalo dovoljno prostora za kafu na koju sam ga bila pozvala kod sebe, ne bih li pak ja od te pa njegove fotke najzad počela, to sam one večeri u „Servantes“ iz svoje kuhinje ponela i šoljicu i tacnu. Vadim iz torbe celu tu instalaciju; slušam šta Danijel odgovara u vezi s mojim prethodnim pitanjem; pratim preko slušalica i simultani prevod svojih koleginica. A onda mi Danijel dotura svoju čašu s vodom i kaže, evo ti moj viski!
– Muchas gracias, che – odgovorim mu ja, i odmah u produžetku objasnim kako ipak ne pijem ništa žestoko: mama mi je rekla samo belo vino. S puno leda. Pa i zimi.
Tako da je Danijel, hteo ne hteo, po ko zna koji put spremno ispričao i priču o tome kako je i zašto Vargasa Ljosu slikao ispod čaršava, da ne kažemo jorgana. Ionako je Danijel sada opet u večitom letu karipske klime kolumbijskog Medeljina, gde se upravo održava još jedan skup izuzetnih pojedinaca na delu.
– ¡Sí, che! Ali ovde u Beogradu mi je prelepo, iako sam pomalo umoran. Obično, izložbe postavljam dva dana. A ja sam ovde stigao tek pre tri sata! Inače, da! Vargasa Ljosu sam uslikao kako piše pored upaljene sveće na krevetu, jer se tada ispostavilo da ni on ni ja nemamo baterijsku lampu. A on je još kao dete voleo da čita u krevetu dok ga teraju na spavanje…
Prilikom dodele Nobelove nagrade za književnost peruanskom piscu Vargasu Ljosi[2], za stolom stokholmskog restorana, pored laureata i njegovog plemena, sedeo je i naš Danijel, koji onom svojom fotkom i njenom inscenacijom umalo da izazove požar. U stvari, kad je Vargas Ljosa shvatio šta i kako radi Danijel Mordzinski, rekao mu je pre toga, deder, napravi i meni neku od tih svojih čudnovatih fotografija – praviš ih baš kao da si stvarno Latino – napravi mi i taj neki svoj fotinski.
Ispričao je Danijel one večeri u „Servantesu“ još mnogo fotona. I kako je Gabrijel Garsija Markes kupio plac, i kako je Ernesto Sabato pristao da prestane da večito izgleda kao da stalno plače. Garsija Markes (u daljem tekstu: Gabo) kupio je komadić zemlje nad morem, već kad se i njemu konačno isplaćuju autorska prava diljem sveta, pa i u Srbiji. Čuveni arhitekta, koji je taj plac pronašao i koji već ima pred očima kako će da izgleda buduće utočište neuhvatljivog Gaba, njemu kaže: „Slušaj, ti da ćutiš. Teren je zaista ono što je tebi potrebno, ali ti stvarno da ućutiš. Prodavac terena je nekada bio štampar. U međuvremenu je izgubio vid. Ti da ćutiš, jer sazna li da si to ti, ima cenu placa da upetostruči“.
Izgleda da je prodavac placa u nekom času tih bitnih pregovara goste upitao jesu li za kafu. I izgleda da se tada Gabo izlanuo. Da je onda rekao, da, molim. Ili ne, hvala, ne treba.
Tek, prodavac po glasu prepozna Gaba. Arhitekta njemu poručuje šta ti Bog da. Kad ono, prodavac koji je vid izgubio nad štamparskim slovima iz olovnih kalupa, umesto da Nobelovcu poveća cenu placa, spusti mu je, na nemalo zaprepašćenje arhitekte u čijoj stambenoj tvorevini Gabo sad sasvim radosno i panamski šešir bacaka okolo[3], iako se ti šeširi prave u Ekvadoru: „Znate, ja sam godinama piratski objavljivao sva Vaša dela; red je da Vam se odužim“.
Pomislim kako bi doskora – sve do Sezam Book-a – Gabo mogao i u Srbiji da ima nekoliko kuća…
Ali Danijel je na opštu radost nastavio da priča kao da je, među nama, kod svoje kuće.
Za njega samog drugi pisci pak pričaju kako on jeste izvanredan fotograf svetlosti i senki, kako jedino on može da dopre do svih njih, kako ih svetlošću svoje blende oslobađa sopstvenih reči. Za Danijela neko od njih[4] štaviše reče kako on nije samo letopisac znamenitih pisaca već i slikama. Nego da on i piscima ume slikom da povrati onaj tren kad su se sa sedamanaest nameštali pred ogledalom. Kad su frizuru nekog omiljenog glumca uvežbavali. Ili kad su se sa osmehom na još nenačetom licu i dalje nadali devojčici iz susedne zgrade.
Biće da je Danijel radost ispred i iza oka; biće da nas on sve voli i kad nas ne gleda. I biće da nas tačno vidi.
I bez fleša i kišobrana.
Čak ga je i endemski ili/i ekumenski potišteni Sabato primio…
Kako bilo, posle „Servantesa“ svi su mi u njemu tada pristutni smesta poručili da su stekli utisak kao da su, nakon silnog mastila, i svetlošću bili najzad okupani.
I Rafael Alberti se široko smeje dok ga Danijel slika, ali posle svega, dakle, nas nekoliko marineros en tierra [5] odosmo u Klub književnika, premda više ni nalik dobrim starim vremenima pravog druženja. I tako iz večeri u veče. Vazda na sve ili ništa…
Kako bilo, i Danijel i ja smo posle svega, dakle, bili zaista ozareni ajvarom: on zbog ajvara; ja zbog predloga. Za sebe sam inače naručila grilovano povrće. Da bi se ispostavilo da sada, kada više ništa nije isto – osim što opet niko ne može ni da zine od hrane u Francuskoj 7 – mene Danijel spušta u muški WC, kako bi me onako, neobavezno, nepogrešivo slikao dok i sama, posle svega – ponavljam – stojim nad pisoarom. S tim što na fotki, Next Comming, ja zapravo čak naveliko sedim na pomenutom sanitarnom uređaju. Dok sam celim telom okrenuta prema fotografu trena. Prema bivanju. A i bez požara, plamenu.
Silvija Monros Stojaković
[1] Hronopiji (na španskom, cronopios): mala nevidljiva stvorenja zadužena da izazovu kijanje u svečanim prilikama (V. Hulio Kortasar, Zverinje,Tanesi, Beograd, 2013).
[2] Koji je na srpskom prvi put predstavljen romanom Pantaleon i posetiteljke (Prosveta, Beograd, 1981)
[3] V. fotografiju D. Mordzinskog koja je, s naglaskom na šešir GGM, objavljena u nedeljnom dodatku „Knjige“ u broju „Blica“ od 26.01.2013.
[4] Luis Sepulveda, Starac koji je… http://www.paideia.rs/index.php?plugin=search&plugin_view=search_results&page_id=0&proizvodid=233&&search=all&search_text=sepulveda&lang=srpski
[5] Marinero en tierra, ili Mornar na kopnu, naslov je Albertijeve knjige pesama koja je 1924. ovenčana i nacionalnom nagradom Španije, e a da bi posle njen autor, kao izgnanik iz svoje zemlje, proveo veći deo sopstvenog života kao moreplovac na suvom.