Dimitrije Diso Janičić: TRAŽENJE ODGOVORA

IN MEMORIAM

Dimitrije Diso Janičić (9.11.1935 – 5. 5. 2022)

Odani saradnik Avant art magazina, pisac, prevodilac, novinar, urednik, esejista, esperantista, pesnik, pre svega drug, odani plemeniti prijatelj i jedan od najboljih poznavalaca fantastične književnosti, a po pročitanim knjigama, ostavljenim zapisima o njima, svakako i jedan od najnačitanijih ljudi kod nas. Čovek koji je uvek imao samo lepu reč za svakoga i za svaki intelektualni trud, za svaku pročitanu reč i svakog stvaraoca. Čovek koji nikad, ali nikad ništa ružno o nekome nije umeo ni da sroči ni da izgovori. 

Umeo je Dimitrije podjednako da uživa u desetercu koliko i u knjigama o čarobnjaku Hariju Poteru. Već kao otac i suprug, i fotoreporter i novinar, iz čiste opklade završio je i drugi fakultet. Naučio esperanto i postao jedan od naših najaktivnijih esperantista i autor enciklopedijskog rečnika. Vredan, uporan, plemenit gospodin koji je pomogao svakome, koji nije mnogo značaja pridavao nagradama koje su se tokom decenija predanog pisanja sakupile, za sebe je govorio a je ČITAČ i iz dana u dan, iz godine u godinu, iz decenije u deceniju tu svoju ulogu neumorno ispunjavao. O toj svojoj čitalačkoj strasti ostavio je i ovaj tekst koji objavljujemo kao jedan od njegovih poslednjih tekstova.

Zahvalni smo što smo imali privilegiju da nam Dimitrije Diso Janičić bude prijatelj i saradnik. Slava mu i hvala.

Avant art magazin i Suzana Spasić

TRAŽENJE ODGOVORA

Ponekad, kada me zabole oči, kada noću dugo ne mogu zasgim, upitam sebe: Čoveče, zašto si ti tako uporni čitač. Traje to godinama, decenijama.

Od onog prvog trenutka, kada sam shvatio da te crtice, koje su mi kao detetu bile besmislene šare, odjednom dobijaju smisao, postaju reči, rečenice, priče, otkrivaju nekog čoveka koji je kroz to hteo da ostavi trag o sebi — od tada me vuče ta radoznalost.

Radoznalost je ubila mačku! – rekao mi je neko jednom.

Odgovorio sam mu da ja nisam mačka, pa sam nastavio da budem Čitač.

Neobično je to kada je neko, jednoga dana, ko zna zbog čega, smatrao da treba da i drugi znaju šta je on toga trenutka, toga dana, te godine, na tom mestu razmišljao. On je onda to zabeležio i ostavio. Od njega odavno nema nikakvog fizičkog traga. On je postao zemlja, voda, svetlost, drvo, ptica, oblak, on se preobratio u ko zna šta, vratio se svojim izvorima, a ti njegovi tragovi, njegove misli, želje, snovi, njegova priča o neobičnim doživljajima, njegove izjave ljubavi, besa ili mržnje, njegove vrline i grehovi, izrazi ogorčenja ili radosti, njegove suze ili smeh našle su se na tom papiru.

I dok ih čitam, one utiču na moje misli, na moje snove, izazivaju niz asocijacija, divljenje, čuđenje, zavist, žalost, osmeh… On, koga odavno nema utiče na moj sadašnji život.

Šta ja tražim? Očigledno neki odgovor.

Desi li vam se da vam se učini da je svako slovo jedna cigla, jedna šipka, jedan kamen, neki spoj u građevini. A vi pokušavate da rešite tajnu te građevine, trudite se da nahranite svoju radoznalost.

Tako čovek nastavlja da čita. Traži odgovore o sebi, o smislu života, oljubavi i mržnji, o stvaralaštvu, prijateljstvu, odalekim krajevima, drugim narodima, o drukčijim verama, običajima i navikama, gomila neka tuđa iskustva, pretvara ih u svoja. Dodaje tura iskustva svojima, tovari sve to na leđa, pa mu je taj teret sve potpuniji, i bogatiji. Što više odgovora nađe, sve više pitanja postavlja.

Muči ga ono jedno sudbinsko: da li je njegova priča zapisana u Knjizi sudbine, ili on gpadi tu građevinu. Zna on da je kraj priče davno zapisan, ali je srećan što je taj kraj velika neizvesnost.

Verovatno zato i čita dalje, traži da vidi šta su to drugi videli i kako su to videli, da li su i oni kao i on slušali, videli. učili, osetili, uradili, da li je njegova sudbina u njegovim rukama, da li će trajati kada ta najizvesnija neizvesnost koja mu je određena rođenjem, odnese i njega u neke druge dimenzije. Tražeći te odgovore ponekad mu se učini da čita i svoju knjigu koja se uvek piše.

Onda zaključi kao i mnogi pre njega da bi možda poznavanje budućnosti učinilo dosadnom, možda i besmislenom, ovu sadašnjost. možda bi ubilo tu klicu radoznalosti koja ga tera da traži odgovore. Ovako se čuvaju i one prošlosti koje on čitajući o njima doživljava kao sadašnjost.

Zato postojimo mi čitači, jedan čudni svet tragača, koji uvek rađaju nove tragače. Možda nam zameraju što merkamo iza hoška, gledamo preko ramena, virimo kroz ključaonicu života onih koji su svoje odgovore, ali i pitanje, nedoumice i traženja ostavili u tim građevinama koje se zovu knjige.

Neko je davno rekao da nije sramota ne znati, ali je velika sramota ne učiti, ne tragati za odgovorima, pa makar nismo ni postavili tačno definisano pitanje. Jer, život koji nam je majka u bolovima poklonila, pa ga posle ljubavlju oplemenila, zaslužuje sva naša pitanja na koja mi nikada nećemo naći potpune odgovore.

Valjda u tome i čar života. I čitanja, kao njegovog dela.

Dimitrije Diso Janičić, 01.02.2022.