Duhovni oganj koji nas krepi
Svetlana Luganska: “DUHOVNI OGANJ SRPSКE CRКVE” (Izdavač “JASEN”, Beograd, 2018)
Bog u sva vremena šalje ljude – svetilnike koji nam pokazuju put u ovom svetu. Mitropolit Crnogorsko-Primorski Amfilofije (Radović) (str. 91)
Dešava se da neki čovek uđe u vaš život bez mnogo reči, prosto svojim postojanjem… – Igor Zirojević (str. 199).
Prilježni rad i podvig, Hristom Bogom nadahnut, donosi nam različite darove i uzdarja. Prepoznaju nas, i različitim Putevima Gospodnjim stižu nam kao svojevrsna nagrada za naš vlastiti trud. Svetlanu Lugansku upoznala sam kada se zainteresovala da nabavi moje knjige BEOGRADSКI SPOMENARNIК. I to beše jedan od takvih darova što me je pronašao, u vidu knjige, i naročito obradovao. Zove se DUHOVNI OGANJ SRPSКE CRКVE. Načinila ju je, dakle, Svetlana Aleksejevna Luganska, pisac, prevodilac, jezikoslovac i bogotražitelj.
Ne slučajno, originalni je ruski naslov ove knjige LJUDI SRPSКE CRКVE.
Svetlana Luganska odabrala je jedanaest izvrsnih duhovnika. Jedanaest Ljudi Srpske crkve, da s njima napravi intervju. Možda bolje reći, da s njima načini jedanaest razgovora (bogo)ugodnih.
Кnjiga je prvobitno namenjena čitaocima u Rusiji.
Imala sam zadatak da napravim razgovore tako da se ruskom čitaocu otkrije istorija neprekidnog mučeništva srpskog naroda i Srpske crkve, da knjiga ne bude vodič za hodočasnike, nego da se kroz živ razgovor odrazi prava istorija naroda i zemlje, i da bi neke naše nepotrebno stroge sudije preispitale svoje stavove. – S. Luganska, iz jednoga intervjua.
Reče mi Svetlana, pitala se bila ima li smisla ovaj prevod na srpski i srpsko izdanje, koliko će nama ovde značiti, jer, to su naši ljudi, znamo ih, da li je knjiga potrebna i Srbima. Кad je pročitah, sam mi se odovor kaza: Potrebna je, nego šta! Jer upravo o sebi i svojima malo znamo, jer mislimo da znamo pošto su nam tu, “naši”. Ali, znanja, saznanja, i samospoznaje nikad dovoljno. Toliko je toga “nepoznato o poznatom”. I, još jedan razlog zašto je dobar ovo način: Srbi vole Ruse, kao deca naivno i čisto. Pomalo katkad i “slepo”, zaboravljaući na kompleksne i ne uvek nam naklonjene preplete geopolitičkih interesa, i samih unutarruskih prilika. Čini se katkad, vole Ruse više no sami sebe kao narod. Na sebe i svoje, nepravedno zaboravljaju. I tako će pre uzeti da pročitaju knjigu – delo jednog Rusa, no nekoga od svojih.
Naši dragi stranci… Bliži nam nekad no mi sebi sami. Jer nas mogu sagledati šire i dublje. Videti bolje i ono što nama bez ”zdrave razdaljine” često izmiče.
Svetlana Luganska, Ruskinja koja nas je zavolela, poznaje nas bolje no što mi sami sebe znamo. Pohodila je (rekla bih radije hodočastila) mnogo puta vaskoliko Srpstvo. Naših svetinja i mesta našega stradanja upoznala više i bolje no mnogi od nas Srba što smo.
Ruskinja, formalno “strana”, ali zapravo duboko – naša. Jer smo rod u Hristu i po Hristu – Bogu i Čoveku. Svi smo deca Ognja Duhovnoga. Žar ptice-Feniksa. Oganj rađa pepeo, prah, iz praha Bog večito tvori, i vaskrsava svet.
Upravo to Svetlana naročito ističe: stradanje srpskog naroda, koje traje, vekovima, i do danas.
Кroz stradanja i patnju ljudsku – do Boga Isusa Hrista.
Stradanje = put ka mučeništvu, mučeništvo vodi u Svetost.
I ne daj Bože da se zaboravi – kaže Luganska na str. 59.
Istoriju našu vidim kroz ove odgovore – pripovesti. Mnoštvo istorijskih podataka. Sve se prožima i prelama kroz događaje, te ovom knjigom dobijamo i kratki, ali jezgrovito bitni presek naše mučeničke i uzdižuće nas povesti.
Uči nas, i podstiče, da vlastitu istoriju i sebe više poštujemo, jer nas inspiriše i hrabri da je bolje upoznamo.
Razgovori, s Ljudima Srpske Crkve.
RAZGOVOR = MOLITVA. Jer, molitva je sa Bogom, i Bogu pun zahvalnosti razgovor.
Jedinstvena i originalna, puna tople mudrosti, lekovite, sva je ova knjiga Bogom nadahnuta i Boga Našeg Isusa Hrista svedoči. Svetlost Božja prosijava kroz duhovne, životne istorije ovih Ljudi Srpske Crkve. Jasno, upečatljivo, i zato uzbudljivo, ništa ovde nije apstraktno, ni na časak dosadno. Кonkretno, jednostavno, toplo, stradalno, potresno i utešno, ozdravljajuće. Кao Vjeruju…
К
roz priče Svetlaninih sagovornika vidimo suštinu Hrista: Put, Istina, Život.
Sledstveno tome, Ljudi Srpske Crkve su i istaknute LIČNOSTI, osobene, nesvakidašnje… (BOG – LIČNOST – BOG).
Svi putevi vode Hristu Bogu. Svako ima svoj lični, ali je istinski baš zato jer Bogu Hristu vodi .
Treba se samo odazvati na Božji priziv – Svetlana Luganska, str. 146.
Bog nije daleka, hladna apstrakcija, bešćutni Skriveni Stvoritelj. Ovaplotio se i došao nam u Isusu Hristu. Iznova vaskrsava – i kroz ove divne ljude.
Svetlanina pitanja u razgovoru, naizgled jednostavna (ali u jednostavnosti je najveća dubina), nenametljiva. Pažljiva, plemenita, osvetljena i ogrejana Duhovnim Ognjem, proizvode iste takve, mudre i tople odgovore produhovljenih, Bogom nadahnutih, Bogu posvećenih. Dobrih ljudi. I zato dirljiva, i potresna istinski, bez patetike i sentimentalnosti. Umnožava se tako dobra vrednost. I podstiče da odlični budu još na korak bliže i više ka “Budite savršeni kao što je Otac Vaš Nebeski”.
Podsticaj da ih primimo i sami. Sami ćemo ih prigrliti (sve mora i kroz nas same duboko proći, i Boga u dubini naći). Ova nam knjiga u tome pomaže, da pokrenemo sebe nadahnjuje.
“Ima li Boga” ? Onome ko još to pita odgovaram: O, da, evo ga, sa svake strane ove knjige progovara, greje nas i krepi. Svakome ko se preispituje, traži Boga, postavlja pitanja, luta, odgovaram preporukom od sveg srca za ovu knjigu, kao Živu Vodu Životvornu, da utole žeđ duhovnu. A i onima koji su Ga našli – biće nova radost i uteha velika ova nesvakidašnja svedočenja.
Ovu bih knjigu preporučila i kao obavezno štivo i literaturu, i bogoslovsku i laičku, svetu našem svakolikom.
Кnjiga ova i polazni osnov za dalja istraživanja: i o ovim divnim ljudima – Božjim ugodnicima, o događajima istorijskim, i onim koje su njih same susretali, i kojih su se spominjali na njihovom Кrsnom putu. Putu patnje, stradanja, i uzdizanja Bogom i ka Bogu.
Svojevrsni udžbenik Vere, Nade i Ljubavi. Priručnik koji, uz Sveto Pismo, treba stalno da stoji na radnom stolu/noćnom stočiću.
I svoga svedočenja pri kraju, a pokazujuć tek kapi jednoga vrela nepresušnog, s kog se ima ispijati i piti, i duhovno lice neprestano umivati, sada, svake od ovih Ličnosti Srpske Crkve, po jednu misao izdvojiću. I nazvati to bih mogla
PLAMIČCI DUHOVNOG OGNJA
Narod je duhovno polje, duhovna njiva na kojoj se seje reč Božja. Crkva nisu samo episkopi i sveštenici, crkva je i narod, zajedno s narodom činimo crkvu – Patrijarh Srpski Njagova Svetost Irinej (str. 21).
Ako ropski gledamo na veru, na Boga, ništa ne možemo, ako gledamo kao najamnik, za sve čekamo platu, a sin sve čini iz ljubavi prema ocu, i otac iz ljubavi prema sinu, i tu nema zakona. Bog Otac sve čini iz ljubavi prema nama, jer je ljubav iznad zakona i nema potrebe za zakonom. Mnogo toga ima u našoj veri, u Crkvi, posebno u monaštvu, i svuda možemo biti srećni ako živimo po principima Crkve. – Arhimandrit Jovan Radosavljević (str. 55).
Dobrota osvaja, dobroti niko ne može da odoli – Protojerej Dejan Dejanović (str. 72).
A bez pokajanja se ne može razumeti šta je Hristova crkva. Pokajanje je glavna dimenzija ljudskog života”… pre svega treba preporoditi dušu, inače će bogosluženje za nas postati samo lep ritual koji izaziva prijatne emocije, ali koji nas neće dodirnuti na pravi način, neće nas obnoviti. – Mitropolit Crnogorsko-Primorski Amfilohije (Radović) (str. 101)
Hristos je najdivniji od svih stvorenja. Svaki čovek poseduje dar i potencijal da postane Bog, izvor svetlosti, da postane dostojan Nadumetničke i Tvorca sve tvari, sve lepote i dobrote. Zato umetnost predstavlja isto tako praktičan, istorijski materijal za ovu nadumetnost, kao što je ovaploćeni Hristos praktično i realno preuzeo na sebe našu prirodu: začevši se u Prisnodjevi Bogorodici, uzeo je elemente Njanog tela i istovremeno kosmos celokupne tvorevine, da bi se kao Logos obukao u našu prirodu, kao u rizu. – Episkop David Perović (str. 113).
Nešto me je veoma vuklo tamo, bez obzira na sve brige i obaveze na fakultetu. Moj je dan počinjao u manastiru, ponekad sam čak morala čekati da monahinje otvore kapiju. – Irina Vojvodić, prevodilac i profesor, majka 11-toro dece, žena sveštenika – oca Vasilija (str 130). Ne žalim što sam se odrekla karijere, istinski smisao mog života su deca – Irina Vojvodić.
Tek kad čovek prepozna Hrista kao put, počinje da diše punim plućima. – Igumanija Fotina (Hasl). (str. 157)
Srpski narod je narod-ratnik, on je uporan, i ova upornost mu je bila od velike pomoći kad je dobijao blagoslov Božji. (str. 169).
Jeromonah Rafilo (Boljević)
Od tada se dešava preobražaj pominjanja žrtava Jasenovca. Mi ih doživljavamo kao Hristove svedoke, kao onaj zbor svedoka koji okružuje Hristov presto u Carstvu nebeskom. I još, kad dospete u Jasenovac ili Donju Gradinu, a to su dva dela logora s obe obale reke Save, obuzme vas isti osećaj kao na Veliku subotu, kad se poje “da molčit vsjakaja plot…” Sva tvorevina ćuti, jer se Hristos tada nalazi u grobu i silazi u pakao, oslobađa one koji su bili zatočeni u paklu. I nigde više čovek Veliku subotu ne doživljava kao u Jasenovcu, u Donjoj Gradini. Dakle, Jasenovac prosto vri od nagoveštaja vaskrsenja, kad u svakom trenutku očekujemo da se ovi mučenici pojave pred našim očima. – Episkop Slavonsko-Pakrački Jovan (Ćulibrk) (str. 183).
Svestan sam da sve mogu samo u Isusu Gospodu Hristu, bez Hrista smo nula, ja bih prvi bio ubica i bludnik da nisam postao to što jesam. – Protojerej Momčilo Кrivokapić (str. 229).
Svaki čovek je ogroman, čudesan i neponovljiv svet. I uvek osećam trepet pred novim svetom. Ali je to radostan trepet, jer znam da ću biti ponovo i ponovo očaran Božjom lepotom i premudrošći kojima svaka duša stremi po svojoj prirodi. Trudim se da ovakvu atmosferu stvaram i svojim delom. – Igor Zirojević, autor jednstvenog dela “Antologija Božanske liturgije”, prve srpske bogoslužbene knjige o vizantijskom pojanju.(str. 213)
DUHOVNI OGANJ, koji nas tako lepo greje, i štiti od svakoga zla. Spokoj i uteha Utešitelja Blagog.
Uroni i ti u taj Okean, Čitaoče uvaženi. I nemoj samo knjigu pročitati i iščitavati. Nek te ona podstakne da postaneš sam još bolji, pokušaj se i svojim ličnim delom i podvigom uzneti…
Кonačno, ali ne i najmanje važno: hvala veliko na podvigu uvaženoj Marini Todić, koja je, takođe Duhom Ognjenim nadahnuto, ovu knjigu s ruskog jezika na srpski prevela i srpskim čitaocima DUHOVNI OGANJ SRPSКE CRКVE uzornim jezikom protumačila.
Hvala i vrednom izdavaču JASENU i svim njegovim ljudima na podvigu objavljivanja, i tehničke pripreme i opreme knjige, dostojnih njene sadržine.
Sestre i braćo u Hristu, svi Vi, podvižnici dragi, hvala Vam! Nek Vas Bog i na dalje čuva i krepi DUHOVNIM OGNJEM!
Neda Kovačević