EKSKLUZIVNO IZ VERONE: Viva Verdi – Zauvek!

Verona, Festival opere, 95. izdanje, leto 2017, foto: M. Pajević

EKSKLUZIVNO ZA AAM

Iz Verone, sa Festivala opere – MILAN PAJEVIĆ

Bio sam u Veroni pre tačno 44 godine. Bilo nekoliko slobodnih mesta u autobusu apsolvenata Mašinskog fakulteta i drug me nagovori da krenemo sa njima. Beše marta 1973. nekako baš pred epidemiju velikih boginja (ko se još toga seća). Put za Milano, Lozanu, Ženevu, Pariz, Lion, Marsej, Kan, Nicu, San Trope, Đenovu…vodio nas je kroz Veronu. Zastali smo na sat dva da obiđemo dve destinacije: vrt sa balkonom na koji se pentrao nesretni Romeo do svoje ljubljene Julije, i Arenu koja je bila nekoliko stotina metara dalje.

Autor teksta u Veroni, 2017, foto: M. Pajević

Pamtim da me prostranstvo Arene impresioniralo.

Onda su godine prolazile i neke informacije o nastupima svetskih operskih zvezda u veronskoj Areni su me podsećale na onaj doživljaj i osećanje koje sam zapamtio izlazeći na tribine tog hrama muzike.

Da se razumemo, nisam fan opere ali volim da slušam nezaboravne arije u raznim prilikama i povodima. Nećete mi verovati, ali je na mene veći utisak ostavila arija Violete iz Verdijeve opere Travijata  od pesme Pretty Woman Roja Orbisona iz istoimenog kultnog filma sa Ričardom Girom i Džulijom Roberts…

Moja H. je često puštala deci da slušaju Kalasovu, Pavarotija, Plasida Dominga, Monseret Kabalje… i pričala im kako je nju majka vodila da slušaju i gledaju Marija del Monaka, Đuzepea Di Stefana, Placida Dominga, Elenu Obrascovu i druge svetske, pa i naše zvezde operske scene u zdanju Narodnog pozorišta u Beogradu.

Pre nekoliko godina bio sam zatečen pitanjem moje supruge – gde ćeš da me vodiš na onu godišnjicu braka?

Začuđeno sam je pogledao, jer ranije nije bilo takvih pitanja i šeretski sam odgovorio:

– Kud god hoćeš, ako već dobacimo…do te godišnjice…

-Hoću da me vodiš na Festival opere u Veroni. Biće to 95. sezona i htela bih da vidim novo izvođenje NABUKA i AIDE. I svakako Gala koncert Placida Dominga.

Arsenal topovaiz scenografije za Nabuko, čeka predstavu sutradan, foto: M. Pajević

Zaboravio sam ja na taj razgovor, godine su prolazile, i jednog martovskog ovogodišnjeg kišnog dana sačekala me je sa licem koje je isijavalo radost i sreću u najavi i rekla:

-Stigle su karte! Idemo u Veronu!

-Kada? – Pogledao sam je iznenađeno.

–Od 15. do 22. jula…

-A Arlemm?

Njen pogled i lice sa koga je nestajala ona radost sa srećom u najavi je govorilo više od Šekspirove tragične sage o Romeu i Juliji.

Brzo sam je zagrlio i rekao:

-Ma daj, šalim se samo… Pa naravno da se radujem i ja. I bilo mi žao što sam makar i na trenutak pokvario taj osećaj radosti sa srećom u najavi, koji je želela da podeli sa mnom.

Verona, Festival opere 2017, Romeo i Julija, večna tema grada, foto: M. Pajević

Nismo odmah, po dolasku krenuli na festival. Par dana smo šetali gradom, obavezno oko Arene da osmotrimo na kojim ulazima treba da hvatamo red, pa gotovo i skoro par sati pre početka. Oko same Arene, koja je i bez festivala spomenik arhitekture, graditeljstva i ljudskog umeća pre toliko vekova, stajale su skulpture, čitave zgrade, baterija topova… Delovi scenografije za šest opera (NABUCCO nuovo allestimento, AIDA nuovo allestimento, Rigoletto, Madame Butterfly, Tosca i Aida edizione storica 1913), jednu baletsku predstavu Highlights Roberto Bolle and frends,Gala IX SINFONIA di BEETHOVEN, i Gala Placido DOMINGO “Antologia de la Zarzuela”. U redovima od ranog jutra do pred samu predstavu čekali su turisti i gosti koji su dolazili na dan i ciljanu predstavu. Tako je oko Arene celog dana bilo živo, ali bez gužve. Za razliku od, recimo Milana, policijske patrole, pa i jedno vozilo antiterorističkih jedinica bili su diskretni i delikatni.

“Ako ne sada, kada?” – usputna kupovina u Veroni, foto: M.Pajević

Verona, koju nazivaju i malim Jerusalimom, naravno ne slučajno, pulsira svim svojim damarima. Trgovi, pjace, ulice i uličice, parkovi, izložbe, pozorišta, filharmonija, obale reke Adiđe (Fiume Adige). Katedrale i crkve, mauzoleji. Ponekad sam imao osećaj da na kraju svake uličice ima po neka crkva ili katedrala. Prva impresija je da je grad izuzetno čist, usluga u restoranima i kafeima prvoklasna, a cene lojalne, skoro pa beogradske. I gostoljubivi ljudi. Ovaj dolazak nije imao šoping ni u nameri, ali se nismo mogli oteti utisku, da sve ono što smo tražili, a nismo našli prošle jeseni u Milanu, ovde postoji u ponudi koja je neočekivano bogata, a cene u sconto dijapazonu od 30-75%…

Kuhinju ne bih da komentarišem, jer ne mogu da dobacim ni do predjela u opisima Tamare Ognjević, ali mogu da kažem da su nepca uživala. I mogao bih ovako da pišem, do jutra, o krovovima, prolazima, plafonima, restoranima na obali, na trgovima, uličicama, fenjerima, muzejima, izložbama. O gradu posleponoćnih mirisa i svetla. Spokojnih jutara i vrelih podneva…

Ukratko:

– Verona nije samo festival opere u Areni.

 -Verona nije samo legenda poduprta Šekspirom o tragičnoj ljubavi Romea i Julije.

– Verona nije samo stecište ljubavnika i ljubitelja opere.

– Verona je način suživota sa lepim.

Arena u Veroni ima 70 ulaza, foto: M.Pajević

Pred odlazak na prvi od naša tri izabrana događaja na festivalu, rekao sam H. kako bi bilo dobro da obučem duge pantalone i belu košulju.

Scenografija nove postavke “Norme”, foto M.Pajević

-Ma ne, da li si video kako na ovoj vrućini ljudi idu u kratkim pantalonama i sandalama…Obuci čistu majcu i ne izvodi.

Na ulazu broj 68, nije bilo velike gužve u 19,45 (predstava počinje u 21). Doduše, ja sam insistirao da se krene ranije. Posle skeniranja kao na ulazu u samaljot (što bi rekla kuma Zoi) devojka strogog pogleda u uniformi me zaustavila:

-Gospodine, ne možete u kratkim pantalonama. Vaša mesta (sic!) u parteru zahtevaju posebnu etikeciju koja podrazumeva duge pantalone. Ako imate vremena da odete do hotela da se presvučete, pođite, ako ne, na ulazu 22 imate radnju sa pantalonama…

Nisam kao neki muževi iskoristio situaciju i trljao svojoj voljenoj nos i gunđao, nego sam rekao ništa strašno, otišao do hotela, presvukao se i vratio… Izvinjavanje je trajalo još dva dana (mada je moglo i malo duže, ali nema veze, dobio sam par novih stvarčica u svojoj garderobi).

NABUKO u zanimljivoj režiji Arnoa Bernara (Arnaud Bernard) koji se potpisuje i kao kostimograf, sa zahtevnom scenom koju je postavio Alesandro Kamera (Alessandro Camera) i majstorom svetla Paolom Maconom (Paolo Mazzon), koji su zajedno radnju iz drevne Mesopotamije preneli na trg ispred milanske Skale za pet dana 1848. kada je austrijska imperija dominirala kraljevstvom Lombardija-Veneto. Sve to je delovalo veoma moćno u nestvarnom ambijentu Arene.

Leonardo Lopez Linares je osvojio Nabuka, role: Ismaila Mikheil Sheshaberidze, Zacaria Rafal Siwek, Abigaille Rebeka Lokar, Fenene Anna Malavasi, Gran Sacerdole di Belo Romano Dal Zovo.Abdallo je bi Cristiano Oliveiri, a Anna Madina Karbeli.

“Nabuko”, Hor Jevreja, foto. M. Pajević

Moja H, ljubitelj opere i i operskih pevača, rekla je:

-Svi su bili dobri i glasovi su im bili raspevani…

Pratio sam rad svih onih nepoznatih, čija se imena ne objavljuju, velikog broja statista, u bitkama austrijske i italijanske vojske, a zakleo bih se da sam video i francusku zastavu. Uniforme su im bile koloritne, rešenje milanske Skale kako eksterijera tako i enterijera veoma ubedljivo, a Hor Jevreja neodoljiv! Ja sam ljubitelj horova, i činilo mi se da sam cele večeri čekao samo taj trenutak. Kada će da zatreperi nebo nad arenom od njihovih glasova koji su mi ježili kožu i… dobro, ajde, terali suze na oči, koje sam probao da sakrijem. Glasovi su osvajali prostor izvanredne akustike i prelivali se preko zidova. Ne znam da li je neko izuzev mene plakao, ali u trenutku kada su sa loža u milanskoj Skali pustili transparent Viva Verdi!, neko iz publike, jakog, prodornog glasa je uzviknuo:

-VIVA VERDI!

I Arena je proključala. Zvezde su treptale a svemir je vibrirao…

(nastaviće se)

Milan Pajević