Festival evropske književnosti: Ana Ristović i Gi Helminger

Ana Ristović, FOTO Stanislav Milojkovic

Retke su pesničke večeri u Beogradu poslednjih godina na kojima je bilo toliko ljudi i toliko dobre energije kao na sinoćnoj književnoj večeri Ane Ristović na 4. Beogradskom festivalu evropske književnosti.

Na samom početku večeri mlada glumica Emilija Nestorović izgovorila je jednu pesmu Ane Ristović. Potom je festivalska premijera upravo objavljene nove knjige pesama Čistina protekla u zanimljivom razgovoru sa Anom Ristović koji je dopunjavan novim pesmama koje je autorka nadahnuto čitala.

– Moja poezija je uvek bila u najtešnjoj vezi sa svakodnevicom i činjenicama stvarnosti. Nikada nisam mogla da zamislim pesmu izvan iskustva stvarnosti i dijaloga sa tom stvarnošću. To bi bila apstrakcija i to me u poeziji ne zanima. Ali me i te kako zanima moje iskustvo svakodnevice i iskustvo drugih ljudi, o tome sam pisala pesme iz knjige Čistina. I shvatila sam da više nije reč samo o svakodnevici koju dobro poznajemo, već da je njen sastavni deo postala virteulna stvarnost interneta i socijalnih mreža. Danas mnogi ljudi više žive na socijalnim mrežama nego što učestvuju u svom životu. Mnogo je usamljenih ljudi koji komuniciraju sa isto tako usamljenim ljudima, a usamljenost se njihova ne smanjuje. Mnogo je otuđenih ljudi, dalekih i nerazumljivih i samima sebi. I istovremeno vidimo da je na interentu i na socijalnim mrežama svuda oko nas strašan vapaj: Vidi me! Ja sam srećan! Danas je tabu patiti, to je socijalno neprihvatljivom možda smo u zato postali neosetljivi. Ali poezija mora da govori o tome, to je iskustvo sa kojim ona mora da se suoči – rekla je Ana Ristović.

Gi Helminger, FOTO Stanislav Milojkovic

Na sceni 4. Beogradskog festivala evropske književnosti sinoć je nastupio luksemburško-nemački romansijer Gi Helminger, pisac romana Novi Brazil u kome govori o emigracijama kao stalnom evropskom iskustvu.

– Počeo sam da pišem roman o luksemburškim seljacima koji su iz ekonomskih razloga odlazili u Brazil početkom XIX veka. Tamo su hteli da nađu smisao i mogućniost svog života. A onda sam shvatioda to nije potpuna priča. Emigranti su svuda oko nas, treba videti njihove današnje živote. Počeo sam da istražujem ko su danas emigranti u Luksemburgu. I tako sam došao do priče o grupi ljudi sa Balkana, najviše iz Crne Gore, koji su bežeći od ratova devedesetih došli u Luksemburg. Tu su hteli da započnu novi život. Ali iako su tu živeli 7-8 godina, na kraju su deportovani, jer nisu mogli da dobiju azil. Potražio sma te ljude, jedno vreme sam vio kod nekih od njih u Crnoj Gori, čui sam njihove priče. Tek tada sam mogao da napišem roman Novi Brazil – ospričao je Gi Helminger.