Format proleća – Zora Petrović (1894–1962)

Zora Petrović, Autoportret, 1946, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad

Laura Barna: Esejom protiv zaborava

Rođena u proleće, u proleće i umire. Iz svojevrsno izgrađenog proleća kao da nikada nije ni izlazila. Zora Petrović, slikarka originalnog stila i šarma, kolorista čija gama zahvata u tradiciju srpskog srednjovekovnog fresko slikarstva i zasićeni fluid podneblja, kao i u umetničku ekspresiju Zapada, na kom se dodatno školovala i likovno usavršavala.

Neobično opirući razvojni put Zore Petrović išao je preko Pešte, gde je učila u Velikoj slikarskoj školi kod čuvenog profesora Lajoša Deaka Ebnera. Po povratku iz Pešte u Beograd 1919. odlazi kod Ljubomira Ivanovića u Umetničko-zanatsku školu, da bi se 1925. zaputila u Pariz, privučena hedonizmom brojnih artističkih eksperimenata, baš kao i mnogi naši umetnici koji će u raskoraku između Minhena i Pariza doneti i u srpsku umetnost – modernu.

U Parizu upoznaje Andrea Lota, slikara, pisca i teoretičara kubizma, u čijem su ateljeu u Rue d’Odessa 10 boravili mnogi naši slikari (Sava Šumanović, Milica Čađević, Momčilo Stevanović, Milan Konjović, Stojan Aralica, Milenko Šerban i drugi). I kao da joj nije bilo dovoljno da prepozna sebe u sebi, Zora Petrović osim zanatskog umeća ne preuzima od svojih učitelja trajno ništa što će je konačno oformiti u slikarku osobenog stila. Potraga za osobenošću i sopstvenim kreativnim impulsom nastavlja se znatiželjnim ispitivanjem senzibiliteta zalaženjem u aktuelne umetničke pravce, od realizma do plenerizma i simbolizma, od plenerizma do impresionizma i ekspresionizma. Ali najveća njena preokupacija u fazi iznalaženja sopstvenog izraza bilo je interesovanje za formu, začeto i podstaknuto u ateljeu kubiste Andre Lota. Problematika forme konačno opredeljuje njenu estetsku stvarnost. Ona intuitivno pristupa svakom segmentu slike, otkrivajući njenu složenu strukturu i kohezivne zakone, ali i uzajamno sadejstvo između stvaraoca i stvorenog. I ne samo po pitanju forme nego i odlučnijom upotrebom boje, Zora Petrović začinje tonsko modelovanje oblika, gradeći ali i razarajući formu bojom, stvarajući tako svoj slikarski autentični pravac koji će je definisati u srpskoj likovnoj umetnosti kao savremenu slikarku dramatičnog ekspresivnog prosedea, svom snagom u svom vremenu, unoseći dozirano prostor i vreme u konstrukt slike.

Zora Petrović, U ateljeu, 1941, foto Spomen-zbirka Pavla Beljanksog, Novi Sad

Ipak, ona ne staje, bijena u leđa uzduvanim vetrom sa Zapada, stamena na međi Istoka – ide dalje.

„Prosto sam pobegla od Lota, jer kao teoretičar on je odličan ali je predavao po šablonu“, rekla je nastojeći da nastavi samostalnu potragu za suštinom, razbijajući predrasude o slici kao modelu odraza mesta i vremena. Iz tog istraživačkog perioda ostalo je malo njenih radova (Glava devojčice, Akt), iako će snažan lotoovski uticaj zadržati sve do najproduktivnijih faza – konstruktivnog slikarstva treće i angažovanog slikarstva četvrte decenije dvadesetog veka.

Zora Petrović 1914.

Ono što je stvarala proteklu godinu, boraveći u Lotovom ateljeu, Zora Petrović će izložiti 1927. godine u Salonu prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić“. Posle Pete jugoslovenske izložbe 1922, a na kojoj nije imala očekivanog uspeha, sa žarom se iščekivalo šta to pariska povratnica ima da prikaže srpskoj i jugoslovenskoj javnosti. Preobražena od larve do leptira prikazala je poslednji slikarski opus u najboljem svetlu, daleko od stega akademizma i kanonske posvećenosti temama a ipak ostala bliska tradiciji, i svom narodu i podneblju iz kog je ponikla. Rasterećena svih lažnih nameta, patetike i kobi koje neretko u stopu prate slikarstvo i slikare, izmenjene i usavršene tehnike i stila, tematski smelija i otvorenija, predstaviće se i smesta zauzeti značajno mesto među avangardnim mladim slikarima kod nas.

Njeno slikarstvo, posle dugog i upornog traženja i eksperimentisanja, zasnovano i utemeljeno u trećoj deceniji kao ličnosno i autohtono, sa malim doradama, prilagodbama i izmenama, ostaće takvo do kraja njenog stvaralačkog života. Boja i forma se prepliću sa istom važnošću, ne potiru niti nadilaze jedna drugu. Njen izraz, kao i potez, puni su gestualne snage i iskrenog sazvučja spoljnjih i unutarnjih predstava, bilo da je reč o pejzažu, aktu, portretu ili mrtvoj prirodi. Gusti pastuozni nanosi iskričavih boja, pa čak i kad su u tamnoj gami, odlika su Zorinog kolorita po kom slikarka biva prepoznatljiva u novijoj srpskoj umetnosti (Ciganka, ženski akt sa žutim čarapama, 1935).

Zora Petrović

Umetnički ali i društveno angažovana, uvek u žiži dešavanja, kako u svetu tako i kod nas, Zora Petrović je bila članica nekoliko novooformljenih grupa („Lada“, „Oblik“, „Dvanaestorica“, „Samostalni“).

Po povratku iz Evrope, skrasiće se u Beogradu (Topčidersko brdo, Istarska ulica), gde honorarno radi kao učiteljica crtanja, sve do 1952. godine, kada je primaju na Akademiju likovnih umetnosti sa zvanjem redovnog profesora.

Životni put slikarka Zora Petrović završila je u Beogradu, ali je sahranjena u Pančevu – u proleće 1962. godine.

Laura Barna