Heruvimska pesma – trenutak kada se spajaju Nebo i Zemlja

Heruvim iz Jaroslavlja, Rusija, foto: Viktor Čedomirov Ljujić

Trenutak na Liturgiji kada se vernici pozivaju da svaku svoju brigu ostave za sobom i kao anđeli u molitvi i najpobožnijim osećanjima isprate centralni deo bogosluženja i prime Cara svih koji dolazi u Liturgiji, obeležen je „Heruvimskom pesmom“. Njen naziv potiče od prvog stiha „Iže heruvimi“ a prema svedočenju Georgija Kedrina (vizantijskog istoričara iz 11. veka), ova pesma uvedena je u upotrebu na bogosluženju u šestom veku, oko 573. godine, za vreme cara Justina Drugog (koji je vladao od 565. do 578. godine). U to vreme carigradski patrijarh bio je Sveti Jovan III Sholastik, koji je pisao kanone koji su ušli u Nomokanon.

Prenošenje časnih darova sa žrtvenika na časnu trpezu, poznato kao „veliki vhod“ (u starijoj terminologiji „drugi vhod“) praćeno je pojanjem ove pesme, gde se veći deo peva do vhoda, kako bi se pokrile sve radnje koje prethode vhodu, dok se tokom pevanja drugog dela pesme sveštenik sa đakonima vraća u oltar kroz carske dveri. Veliki vhod nas mistički prenosi u zemaljske dane Isusa Hrista, i zajedno sa pojanjem Heruvimske pesme simbolično predstavlja Hristov dolazak u Jerusalim, gde će stradati.

Heruvimska pesma peva se u Liturgiji svetog Jovana Zlatoustog i Liturgiji svetog Vasilija Velikog, osim na Veliki Četvrtak – kada se peva „Večeri Tvojeja Tajnija“(takođe uvedena u Liturgiju u vreme Svetog Jovana III Sholastika)  i na Veliku Subotu – kada se peva „Da molčit vsjakaja plot“. Na Liturgiji pređeosvećenih darova peva se „Ninje sili nebesnie“. Kao i „Iže Heruvimi“ i ove dve pesme su heruvimske pesma, a i tekstovi govore o sličnom, da su sa nama nevidljive sile, pozivaju da se umiri sve u čoveku, da se  ne pomišlja na zemaljske stvari, jer dolazi Car careva da prinese žrtvu za nas.

Manastir Visoki Dečani, Drugi dolazak, XIV vek
COPYRIGHT © 1327 – 2020 VISOKI DEČANI MONASTERY

Postoji i jedna retka heruvimska pesma, koja se nekada pevala na Liturgiji svetog Jovana Zlatoustog, a čiji tekst srpskoslovenskog prevoda je sačuvan u rukopisnom tipiku manastira Hilandara br. 93 iz 14. veka. Javnosti ga je na uvid izneo Ditrijevski 1917. godine. Još jedna potvrda postojanja ove pesme nalazi se u tipiku manastira Krke iz 16. veka.

Tekst pesme „Iže Heruvimi“ kaže da smo mi ljudi kao i Heruvimi i da naše učestvovanje na bogosluženju, prisustvovanje Tajni, jeste naše ugledanje na anđeosko služenje u neprestanom proslavljanju Imena Božjeg.

Tekst pesme „Iže heruvimi“ na srpskom:

Mi koji Heruvime tajanstveno izobražavamo /I Životvornoj Trojici Trisvetu pesmu pevamo, /Svaku sad životnu brigu ostavimo. / Svaku sada životnu brigu ostavimo. Amin.

Kao oni koji će primiti Cara svih, / Anđeoskim silama nevidljivo praćenog. / Aliluja, aliluja, aliluja.

Na crkvenoslovenskom, ova pesma transkribovana, izgleda ovako:

Iže Heruvimi, tajno obrazujušče/ i životvorjaščej Trojice Trisvjatuju pjesn pripjevajušče / Vsjakoe ninje žitejskoe otložim popečenie. Amin.

Jako da Carja vsjeh podimem / angelskimi nevidimo dorinosima činmi. / Alliluia, alliluia, alliluia.

Kada u hramu postoji hor koji peva, sa njim ovu prelepu pesmu često pevaju i vernici, usredsređeni na ovaj uzvišeni deo Liturgije. Komponovano je mnogo verzija ove pesme, od starih ruskih, bugarskih i drugih napeva, do slavnih kompozitora kao što su Čajkovski, Rahmanjinov, Mokranjac, Sarti, Rimski-Korsakov ili Penderecki. Mnoge verzije heruvike zvuče više kao koncertne kompozicije, koje se ne mogu lako uklopiti u pojanje tokom Liturgije zbog ritma ili dužine, dok neke predstavljaju prave bisere pravoslavne muzike, i sa pravom nose naziv „anđeoske pesme“.