Hoću da budem baba!

Izašle ovih dana fotke moje koleginice u novinama. Divne, različite, žive! Nije našminkana. Glumica nije našminkana! Pa joj možda i malo krivo. A ne treba!

Ja pre neki dan isto odoh da se slikam. Našminkana! I pošalju mi slike. Dopale mi se. Em me našminkali, pa stvarno ličim na „glumicu“, em sam nekako sasvim ok. Ali… oduprem se (jedva, priznajem) sujetnom koketiranju sa svojim prikazom na ekranu, i počnem malo bolje da gledam. Vidim, nema mojih bora na čelu. Nemam ni one među očima koju sam dobila od mrštenja, em što sam namćor na babu, em ne vidim, a ne volim da nosim naočare. Nestale i one kesice na bradi koje imam na onu istu babu i majku pride.

I shvatim. Fotograf je na svoju ruku izbrisao bore. Ne sme glumica da ima bore! Zašto ne sme? Zato što je glumica? Zašto ne sme da ima bore glumica?! Nisam ga pitala ništa. Sve znam.

zar opet da potežem priču o kultu mladosti, o teroru mučenja kojim žene opterećuju svoju svakodnevicu ne bi li ličile na glumice. A glumice moraju da liče… Na koga? Zašto glumice ne smeju da liče na sebe? Zašto ja ne smem da imam bore? Zašto ja treba da se stidim što sam stara?

Ne kapiram. Ajmo ispočetka. Neka mi neko objasni, zašto ja sad, ako mi neko da neku ulogu moram da igram babu koja ne izgleda kao baba? Nego kao ispeglana baba. Oću da izgledam kao baba, neću da peglam lice, dosta mi je što moram da peglam veš, oću da jedem sladoled a neću da usisavam stomak, stalno usisavam tepihe po kući, jer ne smem da ih maknem zato što imam psa, a u Kelnu gde živim, pas ne sme da smeta komšijama ispod, a komšinica mi nezgodna neka Italijanka….. Mlada! Pa ne smem da se svađam jer će mi reći: „Ćuti, babo“. I onda ću da se nerviram zato što će ona misliti da me je uvredila tako što me nazvala babom, a ne što mi govori da ćutim.

Neću da ćutim! Hoću da budem baba!