Hod po vodenim cvetovima: Branko Ćopić (1915-1984)

Branko Ćopić

Laura Barna: Esejom protiv zaborava

Prostrani stan u Ulici kralja Milana 23, u kom je od 1972. godine živeo sa suprugom Bogdankom (testamentom zaveštan Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, budući da je bio njen član), Branko Ćopić pretvara u svoj minijaturni zavičaj: Bosansku krajinu. I nikada nije zatvarao vrata za sobom, verujući da vrata poentiraju greškom uspostavljene kućne granice kao loše navike, te ako ih sva istovremeno otvori, poentiranje se izjalovi i ivice prostornog vremena prividno iščezavaju, zajedno sa lošim navikama, a umesto njih nastupaju svetlost i sloboda. A njih je poneo iz detinjstva i njima bojio svoje znane i neznane likove i njihove živote, razmeštajući ih spretno u literaturu. Njegov stan u srcu Beograda bio je Grmeč pod nebom; mesto gde su se stekli i presekli istorija, tradicija, vera i nevera ovog podneblja, ali i okupljalište savremenika, s ove i s one strane Drine.

Prvu priču Branko Ćopić je objavio kao gimnazijalac, sa četrnaest godina (1928) u omladinskom časopisu Venac. Podsticaj prvog pojavljivanja u javnosti i susret sa čitaocima bio je osoben podstrek i već tada se mogao naslutiti njegov stvaralački put, naročito meandriran u studentskim danima, kada po raznim književnim časopisima objavljuje prozne radove i sa osobenošću snažnog, beskompromisnog izraza zapada kritičarima za pero. I već je tada počeo da intrigira književnu javnost.

A kada je Društvo prijatelja Milana Rakića, nakon smrti pesnika 1938. godine a na inicijativu i uz svesrdnu pomoć Beogradskog PEN kluba, osnovalo Fond „Milan Rakić“ za dodelu književnih nagrada, prvu nagradu dodelila je lično Isidora Sekulić kao predsednica PEN-a juna 1939. godine u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ još neafirmisanom piscu Branku Ćopiću za knjigu pripovedaka Pod Grmečom. I započinje vrtoglav uzlet njegovog književnog rada, ali i odlučniji društveno-politički angažman u službi pisane reči.

Miroslav Krleža, Skender Kulenović i Branko Ćopić

Uoči i u vreme Drugog svetskog rata, mladalačkim entuzijazmom, vođen pravdoljubljem i slobodarskim nazorima, Ćopić učestvuje u predratnim ustaničkim aktivnostima, ali i Narodnooslobodilačkom pokretu. Služeći mahom kao ratni dopisnik, sa svojim kumom i prijateljem, književnikom Skenderom Kulenovićem, prošao je mnoge frontove beležeći karakterologiju najrazličitijih likova koji postaju glavni junaci njegovih pripovesti, ali i heroji i heroine, spremni, zarad uzvišenih ciljeva i ideala, da daju i sopstvene živote. I upravo te jeftine živote, mahom gorštaka, dece i staraca, nezavisno od mesta i okolnosti, senčio je Ćopić u sve nijanse sljezove boje.

Posle rata, odlučan u nameri a i željama, Branko Ćopić književnost prevodi u profesiju. Uređivao je mnoge dečje listove, pisao za decu i o deci, često greškom zarobljenoj u situacijama nametanim od onih od kojih su očekivali brigu i ljubav, a zauzvrat dobili bedu i strah. Ipak, svojom spontanom iskrenošću, bajkolikom maštom mali junaci prevazilaze nametnuća i lakim doskocima loše prevode u dobro. Otuda i ta vanvremena privlačnost i neodoljiv šarm Ćopićevih priča, pesama, pripovetki, novela i romana, ne samo deci nego i odraslima – svim generacijama.

Početkom pedesetih godina 20. veka, oštro pero Branka Ćopića, zarezalo je satiričnom crtom po stanju u obnovljenom društvu. Njegovi likovi, razočarani i zbunjeni, srušenih ideala, ipak oživljuju preostalu snagu i skreću u novi kolosek nove borbe sa novim pošastima nanesenim posleratnom naplavinom i mutljagom. Čuvena Jeretička priča objavljena u Ježu prerasta preko noći u veliku, pre političku nego književnu aferu. Pokreće se lavina osuda partije i tadašnje vlasti, a što će na piščev krhki umetnički senzibil ostaviti ogrebotine i brazde, koje nikada neće u potpunosti zaceliti. Pokušaće neko vreme da ih premazuje ćutanjem kao melemom, ali pravi melem na ranu bio je povratak pričama o zemljacima Krajišnicima, zgodama i nezgodama iz ratnih i poratnih dana, ne odustajući od dominantnog humorno-idealističkog tona.

Branko Ćopić u rodnim Hašanima, foto: Yugopapir

Iako se vezivao za određeno mesto, zavičaj iz kojeg je u svoju literaturu prevodio junake i junakinje: seljake, nadničare, koloniste, uboge prosjake i skitnice, nejač: sanjare i decu, žene kao stubove kuća i kao večitu poeziju, Branko Ćopić je shvatao da umetnost mora biti oslobođena usiljenosti, nimalo uslovljena a puna opšteljudskih vrednosti i poruka, iskapavanih iz ličnog kao odraz univerzalnog, izuzetih od regionalnog, lokalnog ili bilo kog i kakvog zatarabljenog prostora. Jer umetnost svojom plemenitom misijom prelazi u neke više sfere, obesvetilački međuprostor, nulto stanje odakle nastupa istina. I baš zato, možda, i ono sklisko migoljenje, i neuhvatljivost suštine kreativnog, i nemogućnost ili nesposobnost, čak i svesna nevoljnost kritičara da Ćopića dokraja vrednuju i privedu realno opipljivom i razumljivom.

Čovek, pojedinac je taj koji interesuje Branka Ćopića. Pripovedalačku atmosferu on zgušnjava vrcavim, zdravim humorom, izrečenim sočnim narodskim jezikom, lišenim licemerstva i predrasuda, dok osobenom umešnošću konstruiše fabulu, ne pokušavajući i ne nastojeći da žive likove izvede iz prirodnog okruženja, puštajući da mesto nastavlja da gradi njihove karaktere, ali znajući da ih istovremeno razbaštinjava tradicionalnih utega jer se ljudska sudbina, kakva god bila, izliva iz jednog u sve, iz pounutrenje čulnosti u kosmopoetiku. Tako, Ćopić, postupno uspeva da osmisli svojevrsnu avliju bez međa, gde stvarnost raščinjava maštu a mašta stvarnost, sve dok se ne izgubi ona vidljiva ili osetilna granica, koja neretko ometa slobodno primanje, i ne prepoznaje jednostavni – goli Život.

Branko Ćopić u šumama Hercegovine

Ali taj isti čovek je na kraju uvek sâm. Samoća je neprijatelj i bolest života, sumnjao je Branko Ćopić, odbijajući da je prihvati kao neminovnost arhitektonikom jezika, ispunjenog duhom epohe, da bi naposletku od samoće oboleo. I možda je zato svoj poslednji ranoorlovski let završio na zemlji – betonu, skokom sa mosta, ne želeći da uznemiri senzitivitet vodenih cvetova jer po njima se samo beščujno gazi.
„Svaki čovek ubija što najviše voli, i svaki čovek, na kraju krajeva, u svome hramu aranžira…“, utešno i s razumevanjem, bez sumnje bi mu došapnula Isidora Sekulić, i sama povučena u orahovu ljusku pred fanatizmom posleratne ideologije.

Mudrost je i u gomili biti, pa i ostati sâm, ali mudrost i iskrenost često jedna drugoj okreću leđa.

Laura Barna