Isidora Dankan – ples koji su dodirnule muze

Olja Ivanjicki: Balerina- Isidora Dankan, 1995. ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Njen osnovni princip u plesu da telo i pokreti moraju biti slobodni odraz unutrašnjeg doživljaja inovirali su plesnu umetnost. Načela igre koja se danas mogu videti u modernom plesu različitih trupa i pojedinaca svoj osnov dobili su u onome što je ova žena radila početkom 20. veka. U vreme kada je ona, bosonoga i obučena u providnu grčku togu plesala i unosila novine u igru, Amerika je osporavala a u Evropi je postala prava baletska zvezda.

Isidora Dankan

Anđela Isidora Dankan rođena je u San Francisku 27. maja 1877. godine, kao najmlađe od četvoro dece u porodici oca bankara i majke pijanistkinje. Ubrzo po Isidorinom rođenju, otac je izgubio banku i porodica je osiromašila. Majka je decu odgajala veoma slobodno, od malih nogu ih upućujući na umetnost i obrazovanje. Svake večeri deca su se okupljala oko klavira, a Isidora i sestra Elizabet su plesale uz razne melodije. Zbog siromaštva, sa samo šest godina, zajedno sa sestrom, počinje da daje deci iz komšiluka prve časove plesa. Školu baleta Isidora nikad nije pohađala, a u trinaestoj godini napušta i redovnu školu. Istovremeno, guta knjige Dikensa, Šekspira, Takerija i mnogih drugih, obožava evropsku literaturu i prema zapisima iz autobiografije “Moj život”, već tada, kao dete, razmišlja o odlasku u inostranstvo. Iz San Franciska porodica prelazi u Čikago, gde Isidora pokušava da dobije prvi angažman, međutim u pozorište je ne primaju. U očajničkoj potrazi za nekakvim poslom, igra u jednom restoranu i tu ostaje, sve dok se veliki Augustin Dali sa svojom trupom ne pojavljuje u Čikagu. Na jedvite jade uspeva da ga ubedi da je primi i sasluša njene ideje o plesu, nakon čega je on poziva u Njujork na audiciju.

 Isidora se sa porodicom preselila u Njujork i postala deo trupe Augustina Dalija 1895. godine. Dve godine u toj trupi nisu donele nikakvo poboljšanje u finansijskom smislu, porodica je jedva preživljavala, a Isidora nije uspevala da ubedi svog direktora u svoju “revoluciju u umetnosti”. Napušta Dalija i odlazi u studio u Karnegi holu, gde konačno počinje pomalo da dobija angažmane i da svoje koreografije prikazuje na privatnim koncertima za njujoršku elitu. Ipak, nezadovoljna prijemom na koji nailazi, odlučuje da porodica mora da se seli u London. Pozajmljuje nešto novca i teretnim brodom, sa bratom, sestrom i majkom, odlazi u London, 1898. godine.

Isidora Dankan svoju snagu crpla je iz antičke Grčke

U Londonu nešto lakše dolazi do posla. Počinje da igra pred bogatima na privatnim zabavama, a inspiraciju pronalazi na grčkim vazama u Britanskom muzeju. Uskoro upoznaje krem londonskog društva i polako staje na noge. Sestra Elizabet se vraća u Ameriku da otvori plesnu školu i tako pomogne ostatku porodice. Dve godine kasnije Isidora, brat i majka kreću u Pariz, gde dospevaju u vreme čuvene svetske izložbe 1900. godine. Na izložbu stiže i Šarl Hale i uvodi je u strogi krug intelektualnog Pariza. Kompozitor Masažer je prati kada prvi put nastupa u salonu De Marsoa. Posle nastupa, prilazi joj Sardu oduševljen njenom igrom. Nižu se uspesi po salonima a Isidora igra Orfeja od Glika u čuvenom salonu Madlene de Mare. Izlaze prve kritike o njenoj igri, u kojima se za Isidoru pronalaze samo reči hvale. Postaje predmet obožavanja pariske elite. Njena majka, takođe, svira virtuozno i prati je na klaviru, a Betoven, Šubert, Šuman, Šopen, List i Vagner nalaze se u Isidorinom repertoaru.

Isidorina slava se konačno širi Evropom. Pozivaju je u Berlin, Lajpcig i Beč.

Od 1905. godine, u blizini Berlina, otvara svoju prvu plesnu školu. Uz sestru Elizabetu, obučava mlade igrače koji će kasnije postati plesna trupa “The Isadorables“, kako ih je nazvala štampa. Škola je uključivala i dečake i devojčice, ali je ubrzo zatvorena zbog nedostatka finansijskih sredstava. Iz Beča, odlazi u Budimpeštu u kojoj igra 30 puta pred punom salom i gde publika ludi od oduševljenja. Budimpešta se i zvanično smatra startom umetničke karijere Isidore Dankan. Odatle kreće na turneju Evropom, a zatim Amerikom. Iako je smatrala da komercijalne turneje narušavaju odnos prema igri kao umetnosti, igrala je po čitavoj Evropi, po Severnoj i Južnoj Americi, opčinjeno sama na Akropolju, koji je smatrala vrhuncem umetničkog dostignuća… Posetila je Rusiju osam puta, očajavala gledajući siromašne na ulicama Petrograda, tragala za filozofijom igre, produbljivala je proučavajući filozofiju, istoriju i literaturu, osnovala tri plesne škole u kojima je razvijala svoju umetnost i sve to vreme vodila i buran privatni život.

Olja Ivanjicki – Isidora Dankan i Sergej Jesenjin, 1995. ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Iz veze Edvardom Gordonom Kregom, scenografom i velikim reformatorom pozorišta, dobija kćerku Didri 1906. godine, a 1910. godine dobija sina Patrika,  iz veze sa Parisom Singerom, bogatim naslednikom “Singer” carstva šivaćih mašina. Paris Singer je finansirao i otvaranje nove plesne škole, u osvit Prvog svetskog rata, 1913. godine, u Parizu. Kasnije iste godine, sve prekida nova tragedija, a Isidora doživljava potpuni emotivni, kada oboje dece, zajedno sa dadiljom, ginu u automobilskoj nesreći u kojoj automobil uleće u Senu i deca se utapaju.

Isidora se nikada nije oporavila od ove tragedije. Pomišljala je da se ubije, a na silu nastavljala pedagoški rad. U vreme Prvog svetskog rata, nastupala je kako bi sakupljala sredstva za ranjene i izbegle. Jedno vreme provela je u Italiji kod Eleonore Duze, zatim je radila na novim koreografijama, a od 1916. do 1920. godine je intenzivno nastupala po Evropi i Americi, uključujući i Južnu Ameriku. Isidora Dankan je bila veoma poneta socijalnim i političkim prilikama u Rusiji, sve više je nadu polagala u novo doba, zagledana u velike promene koje je Revolucija donela. Autobiografija “Moj život” završava se rečima “Zbogom, Stari Svete! Pozdravljam Novi Svet!”, kada 1921. godine Isidora po poslednji put odlazi u Rusiju.

Isidora Dankan i Sergej Jesenjin

To novo poglavlje života slavne tragične junakinje i umetnice nije ostalo neupamćeno u literaturi i istoriji. U Rusiji Isidora otvara svoju plesnu školu. Jedne noći u Petrogradu, u ateljeu slikara Jakulova, sreće mladog razbarušenog pesnika Sergeja Jesenjina. Ta, za ono vreme skandalozna ljubavna priča između slavne igračice i isto toliko slavnog, ali 20 godina mlađeg pesnika, počela je na prvi pogled. Čim je ušao pitao je za Isidoru, seo do njenih nogu a ona ga pomazila po zlatnoj kosi i progovorila ono malo reči na ruskom koje je znala “Zlatna glava… Anđeo… Đavo”. 

Isidora i Jesenjin započinju tešku vezu, pomešanu sa alkoholom, rastancima, svađama, tučama i stalnim vraćanjem. Venčavaju se 1922. godine, putuju zajedno po Evropi. Tada i Jesenjin objavljuje svoje izabrane pesme, a Isidora se vraća umetnosti, priređuje koncerte. Ova problematična, opsesivna veza ne može da potraje i oni se rastaju već 1923. godine. Naredne godine, Isidora igra poslednji put u Boljšoj teatru i napušta Moskvu, a Jesenjin, nažalost godinu dana kasnije navodno izvršava samoubistvo u hotelu Angleter u Petrogradu. Posle Sergejeve smrti, Isidora ne pronalazi mir. Često se pojavljuje pijana u javnosti, vodi neuredan život, više se baveći finansijskim problemima nego plesom. Vreme provodi između Nice i Pariza, sve do 14. septembra 1927. godine, kada posle ručka sa prijateljima, na bizaran način strada u sportskom automobilu francuske marke “Amilcar”, kada se tokom vožnje, dok je sedela na suvozačkom sedištu, dugačak šal koji je nosila oko vrata obmotao oko zadnjeg točka na automobilu i slomio joj vrat. Negde se navodi da je automobil u kome je Isidora Dankan stradala bio je marke “Bugati”, međutim, to je navodno bio nadimak koji je Isidora nadenula svom italijanskom prijatelju.  U svakom slučaju, tog 14. septembra u Nici, jedan dugački crveni šal Isidoru Dankan odveo je u večnost. Sahranjena je u Parizu pored svoje dece.

S. Spasić

Olja Ivanjicki – Bugati, Isidora Dankan, 1995. ©Fond Olge Olje Ivanjicki