Isidora Sekulić, kratko podsećanje

Isidora Sekulić

ISIDORA SEKULIĆ – prva žena član Srpske kraljevske akademije (Kraljevine Jugoslavije) i, potom i SANU, osnivač, počasni predsednik i sekretar Srpskog PEN-a, počasni član Srpske književne zadruge i Matice srpske, prvi predsednik Udruženja književnika Srbije, obnovljenog posle Drugog svetskog rata, saradnik mnogobrojnih novina i časopisa.

Rođena je u Mošorinu 16. februara 1877. godine, u porodici Danila i Ljubice Sekulić. Sa godinu dana, sa roditeljima je prešla u Rumu, kasnije u Zemun u kome je provela detinjstvo. U nekoliko narednih godina izgubila je brata Predraga i majku Ljubicu koju je slabo i zapamtila. Brat Dimitrije i ona takođe su bili slabog zdravlja. Školovala se u Rumi, Zemunu, Somboru i Pešti. Tešku porodičnu tragediju doživljava 1900. godine, kada prvo umire otac Danilo, veliki uzor Isidorin, zatim u Gracu i brat Dimitrije. Teško je to podnela i često je vreme provodila na groblju u Zemunu, pored njihovih humki. I kasnije, ma kuda putovala i ma šta radila, o Vaskrsu je posećivala grobnicu svojih bližnjih.

Iako je živela povučeno, okružena samoćom i knjigama, već od  1910. godine, kada se na srpskoj književnoj scceni pojavila istovremeno kao esejista, prozni pisac, prevodilac, kritičar i publicista, Isidora Sekulić privukla je pažnju.

Napadana i osporavana zbog kosmopolitizma, tokom života putovala je po Evropi zbog usavršavanja, pa čak i u doba Balkanskih ratova. Često je isticala da je bila pretplaćena na dvanaest stranih književnih i drugih časopisa. Iskazivala je evropski duh u prvoj knjizi proze Saputnici (1913) i u Pismima iz Norveške (1914). Jovan Skerlić je u negativnoj kritici Saputnika napisao da je to „jedna nova pojava eksplozije ženske iskrenosti u književnosti“. Kosmopolitska knjiga Pisma iz Norveške naišla je na ćutanje srpske književne javnosti, a  Skerlić je kritikovao autorku govoreći da ima „maglu u glavi i led u srcu“. U Dnevniku Isidora Sekulić je zabeležila da je zbog tih kritika pocrvenela i zaćutala. Isti Dnevnik kasnije je spalila.

U Zagrebu je Isidora Sekulić 1919. godine objavila knjigu novela Đakon Bogorodičine crkve. U leto 1920. godine otputovala u Kristijaniju (Oslo) na zasedanje Međunarodnog saveta žena, na čijem je otvaranju održala vatreni govor. Sve do penzionisanja 1931. godine Isidora je radila kao nastavnica Druge ženske gimnazije. Četrdesetih godina dvadesetog veka Rastko Petrović napisao je da je Isidora Sekulić „apsolutno najbolji spisatelj koga imamo“. Krajem 1948. godine „Prosveta“ je objavila knjigu Zapisi o mome narodu.

Kuća Isidore Sekulić u Ulici Vase Pelagića 70 u Beogradu

Često je drugovala sa muzikom, opsedale su je interpretacije Jehudija Menjuhina.

Kao rezultat decenijskog istraživanja, 1951. godine, Isidora Sekulić objavila je u  Srpskoj književnoj zadruzi prvu knjigu monografije Njegošu – knjiga duboke odanosti. Honorara se odrekla u korist štampanja knjige. Drugu knjigu je posle negativne kritike iz pera Milovana Đilasa spalila te je ovo delo, iako obimno, na neki način ostalo nedovršeno i nedorečeno.

Isidora Sekulić kretala se uvek u  srpskim intelektualnim krugovima. Njena kuća, čak i u dubokoj starosti, bila je otvorena za mlade umetnike. Često su je posećivali Vasko Popa, Miodrag Pavlović, tada mladi lekar Vladeta Jerotić. Održavala je bogatu korespondenciju sa mnogim intelektualcima, sa Milanom Kašaninom, Mladenom Leskovcem,   sa Milanom Rakićem, pa čak i sa Disom.

U jednom pismu – upućenom Madenu Leskovcu između ostalog zapisala je:

„Ja autobiografije ne volim, ne volim ni one engleske koje su sasvim specifične. Juče sa – spremajući se za smrt – izgorela nekoliko pisama Milana Rakića i sasvim pokojnog Disa. Otac moj nije ni otvorene karte nas balavaca, moga brata i mene, čitao. ’Trebalo je da si pročitao, i da si nam javio to i to’. ’Ne čitam tuđa pisma’. Ja sam dete svoga oca po svemu. Ne volim tuž nos gde mu mesto nije; ne  vidim smisao, a vidim odvratnost da čovek pred grobom žuri da još poslednji put nasiti jezik ogovaranjima i indiskretnostima… Smrt je ćutanje; pred smrt treba ćutati…“

Pred kraj života, iako je postepeno počela da gubi vid, ostala je okružena svojim omiljenim predmetima i knjigama koje su zajedno sa njom menjale beogradske adrese (Studenička, Takovska 3, Kneza Miloša, Vase Pelagića 70). Pred smrt je spalila gotovo svu prepisku i rukopise.

Isidorin istinski patriotizam, prožet pravom ljubavlju za svoj narod i Srbiju, ali uvek stavljan u kontekst sveta i Evrope, mogao bi biti putokaz sadašnjim generacijama. I kako bi sama Isidora rekla:

Nacionalizam je velika i opaka stvar, ne pita, neće da zna da je kosmopolitizam po najčešće pitanje kulture. Jer je kultura samo jedna u celom čovečanstvu, dakle po nuždi kosmopolitska i slava joj što je kosmopolitska i ujedinjujuća bar ona, kad ništa drugo nije, do današnjih dana.

Kultura bogati ljude, umetnost je sreća ljudi, a sreće su internacionalne, istovetno ljudske od početka vekova.

Lidija Jakšić