Iz mog ugla: Manje je više

Za AAM ekskluzivno:

TAMARA OGNJEVIĆ, istoričar umetnosti i književnik

Olovno nebo i redovi pred muzejima i biletarnicama teatra i filharmonije. Poluprazan grad i krcat muzej – slike su Beča i Budimpešte proteklog vikenda. Januarska barokna groznica zahvatila je tamošnju publiku iniciranu velikim imenima Velaskeza i Rembranta. Dva lica iste medalje u epohi koju će pored burnih političkih previranja obeležiti i jedno sasvim novo slikarstvo prožeto svetlom i pokretom.

Gužva u Beču, foto T. Ognjević

U Istorijsko-umetničkom muzeju u Beču posebno naglašavaju da je Velaskezova izložba prva takva manifestacija u nekoj zemlji nemačkog govornog područja, iako je ovaj princ među slikarima radio isključivo za Habzburge. Muzej lepe umetnosti u Budimpešti, koji nekoliko godina unazad lansira prave izložbene hitove od Van Goga do Karavađa, promoviše svoju izložbu “Rembrant i holandski Zlatni vek” kao jedinstveni presek kroz kulturnu istoriju Holandije 17. veka i slikarstva nastajalog pod uticajem neuporedivog  tvorca Noćne straže i Časa anatomije doktora Tulpa.

Dijego Velaskez, Dvorska luda Kalabacilas, 1636, Muzej Prado, izložen u Istorijsko-umetničkom muzeju u Beču

Zanimljivo je da se ove dve izložbe odigravaju istovremeno, kao da postoji prećutni dogovor između nekada moćnih političkih centara Austro-ugarske monarhije da radoznaloj publici prikažu dva podjednako važna lica baroknog slikarstva – ono katoličko, vladarsko, religijski kontrolisano, suzdržano i tek na trenutke odmetnuto od strogog dvorskog i crkvenog nadzora, kao i ono protestantsko, zagledano u svakidašnji život i svakidašnje ljude, pune trpeze, ugledne skupove predstavnika esnafa i gradskih policija, brodove i dramatične pejzaže. Kako god, na rastojanju od svega 200 kilometara između Beča i Pešte, dešava se pravi muzejski barokni spektakl koji integriše na stotine ljudi u želji da osete čaroliju 17. veka, koji zahvaljujući ratovima, otkriću Novog sveta, inkviziciji, kolonijalizaciji, reformaciji i kontrareformaciji, te životnim standardima većine, možda i nije bio najudobnije vreme za življenje, ali je nesumnjivo obeležen prisustvom nekih od najvećih stvaralaca svih vremena.

Sve narečeno stavlja publiku u poziciju velikih očekivanja. Naročito onaj deo publike koji ima prilično dobru ideju šta bi se tu neizostavno moralo videti.

Gužva u Budimpešti, foto www.news.cn

Priznajem – malo sam razočarana.

Ne Velaskezom. On uvek ume da iznenadi sjajnom percepcijom i interpretacijom onoga što bi Leonardo nazvao “pokret ljudske duše”, te maestralnim, brzim potezom zavodljive privlačnosti. Posebno kada slika obične ljude, male skice kakav je neočekivani dragulj bečke izložbe sa pejzažom iz vile Mediči u Rimu u kojoj je boravio tokom svog prvog putovanja u Italiju.

Rembrant – Umetnik u orijentalnom kostimu s pudlom, 1631, Petit Palais, Pariz, izložen u Muzeju lepe umetnosti u Budimpešti

Ni Rembrantom, koji je od svih ljudi s kojim se sretao najviše bio zagonetnut samim sobom. Njegova topla gama i zlatno svetlo, sposobnost  da biblijske ličnosti smesti u ambijent  sopstvene kuhinje i dnevne sobe, te da kontra očekivane građanske pristojnosti, tog svetog načela protestantizma, slika na uzbudljiv način svakidašnjicu, i uživo traju kao one maksime zbog kojih je Rembrantovo ime tako veliko.

Priznajem, smetala mi je velika gužva i zastareo koncept izlaganja koji zatrpava posmatrača mnoštvom raspoređenim tako da se ispuni zadata shema muzejskog prostora, a ne da se isprati određena priča. Tamo gde je ima, naravno.

Čini se da su bečki muzealci istrajali na hronološkoj matrici koja teži da ispriča Velaskezov životni i slikarski put, namesto da pokažu određene važne epizode u njegovom ukupnom opusu s posebnim osvrtom na ono što se dešavalo u majstorovom slikarstvu tokom i nakon boravaka u Italiji kada se pojavljuje jedan svetao, razdragan i potpuno neočekivani Velaskez koji slika mitološke alegorije, obnažene Venere i pejzaže. Isto važi i za akcentiranje naročitog odnosa između Velaskeza i njegovog mecene španskog kralja Filipa IV čiji su sjajni mali portreti, prave psihološke studije koje na osoben način pripovedaju o odnosu vladara i dvorskog slikara, naprosto nestale u glomaznom konceptu izložbe kojoj bi manji broj slika i bolji raspored doneli neuporedivo više dinamike i boljeg sagledavanja i dela i umetnika, al i ambijenta u kome je živeo i ljudi koje je najčešće portretisao. Velika mrlja bečke izložbe je loša kopija Las Meninas (Male dvorske dame) izvesno najčuvenijeg Velaskezovog dela, koja je izgledala kao strano telo okruženo originalima. Respektabilni muzeji ne smeju sebi da dopuste ovakve greške.

Dijego Velaskez, Venerina toaleta, 1647-1651, Nacionalna galerija, London, izložen u Istorijsko-umetničkom muzeju u Beču

Zadati arhitektonski okvir izložbenog prostora i obilje (100 autora, 150 slika) napravili su i  u Budimpešti izvestan kontraefekat. U želji da ispričaju povest moderne Holandije nakon Rata za nasleđe, te stvaranja u onom času modernog protestantskog društva u čijem načinu mišljenja je Fernan Brodel video začetke kapitalizma, ali i da istovremeno ukažu na uticaj Rembranta na savremenike, peštanski muzealci su se utopili u teško kontrolisanom obilju koje se s naporom prati čak i uz najbolje stručno vođenje.

Rembrant, Autoportret, 1629, Alte Pinakoteka, Minhen, sada izložen u Muzeju lepe umetnosti u Budimpešti

Sedam segmenata izložbe (politička realnost Holandije koja je upravo stekla nezavisnost, portreti esnafa i pojedinaca, žanr scene i zabave, stari obrasci i nova domaća religioznost,  Rembrant i sledbenici, ljudi i profesije, pejzaži) u okviru kojih treba pratiti slikarstvo kao refleks društvenih i religioznih promena zahtevaju od publike značajno predznanje i impliciraju zastareo muzealski model individualne kontemplacije na relaciji posmatrač-delo. Pa i ovaj biva ozbiljno narušen činjenicom nesagledivog mnoštva u muzeju koji u najboljem smislu te reči podseća na diskoteku u kojoj je neki duhovit čarobnjak na čas zamrznuo publiku.

Dobro je na ovom mestu postaviti pitanje zašto je veliki broj osrednjih slika (uz dužno poštovanje prema holandskim majstorima 17. veka) doslovno zagušio ostvarenja vodećih majstora evropske barokne umetnosti (Vermer, Jan Stin, Rojsdal, da navedem samo neka imena), pa i samog Rembranta sveo na “stavku” u redu pored koje treba proći?

Rembrant, Saskija kao Minerva, 1635, privatna kolekcija, Njujork, sada izložena u Muzeju lepe umetnosti u Budimpešti

Ogroman potencijal peštanske izložbe leži upravo u manje poznatim delima velikog majstora, kao i onima s kojima se ne srećemo tako često (Autoportret iz 1629, Minerva, Umetnik u orijentalnom kostimu s pudlom). Fine skice rađene uljem, gotovo minijaturne dimenzije određenih slika i portreta, široka lepeza likova, a pre svega suptilno praćenje sopstvenog raspoloženja, te rani radovi na kojima gledamo jednog potpuno nepoznatog, još nedozrelog Rembranta, argumentovani su povodi da se ova izložba vidi. Pod uslovom da znate šta treba gledati i da ignorišete veći deo slika u okviru peštanske postavke. Naravno, vodeći računa da vam ne promakne Vermer (Geograf, Astronom, Alegorija vere), koji je i sam zagušen obiljem drugih slika.

Da li nam dve velike izložbe u Beču i Budimpešti signaliziraju da je tradicionalni način izlaganja passe i da muzej, kako to sugerišu neki savremeni teoretičari, treba dekonstruisati?

Dijego Velaskez, Filip IV od Španije, 1656, Nacionalna galerija, London, sada izložen u Istorijsko-umetničkom muzeju u Beču

Ne. Mislim da je ovde reč samo o slabo osmišljenim postavkama u okviru kojih je obilje preplavilo suštinu i umanjilo draž onoga što je zaista vredno pažnje i poznavalaca i najšire kulturne publike. Ovladavanje veštinom komunikacije u kojoj izlagačke strategije čine jednu od okosnica predstavljanja umetnosti i baštine, ozbiljan je zadatak modernog muzeja, a sposobnost učenog muzealca da pojmi moć percepcije savremene publike veliki izazov koji je često u koliziji sa onim što mi u struci doživljavamo kao prikladno, pa ako hoćete i uzvišeno. Naposletku svi volimo da verujemo da radimo nešto izuzetno. Nešto što baš i nije za svakoga. To je tako ljudski. Problem nastane samo kada se valja setiti da je muzej, ipak, javni servis, a publika njegov najznačajniji partner. Kakav god, ali nezamenljiv.

I dok je u Beču pod nogama brojnih posetilaca sitno škripao parket nepromenjen još od doba kad je Gotfrid Semper sagradio dva monumentalna zdanja na Ringu – Istorijsko-umetnički i Prirodnjački muzej, stalno mi se vraćala ona pamćenja vredna maksima Koko Šanel – Manje je više!

©Tamara Ognjević