Iz mog ugla: Maršal i Čarobna šuma

 Za AAM ekskluzivno:

 TAMARA OGNJEVIĆ, istoričar umetnosti i književnik

Samo 25 osoba po grupi. Morate dostaviti ličnu kartu na proveru Vladi Srbije. Ne smete se odvajati od grupe. Ne smete gaziti po tepihu. Ne smete fotografisati. Ne zavirujte, ne okrećite se, ne zastajkujte, ne zapitkujte … I da – sve grupe moraju biti redom popunjene. Ne možete vi kreirati vreme sopstvene posete, odnosno zahtevati termin koji vama odgovara u već zadatom rasporedu. Vodič takođe plaća ulaznicu. Podrazumeva se.

Ovo je standardno uputstvo za posetu letnjikovcu Obrenovića na Plavincu u Smederevu. Vrlo slično glasi i ono za posetu nekim drugim institucijama u posedu države.

Letnjikovac Obrenovića, Plavinac kod Požarevca, foto: Tamara Ognjević

Kao da idete u audijenciju kod strogo (i mnogo) čuvanog političkog subjekta u nekoj od zemalja ortodoksnog komunizma gde su i muve na zidovima sumnjive. Gde dobro trenirane bakice u radnim uniformama bez rukava, kao prošle godine u Muzeju Rusije u Petersburgu, kad zastadoh da fotografišem jedno Maljevičevo platno, ispod oka „snime“ situaciju, a onda prilete, zgrabe vam foto-aparat i jetko podviknu: „Laser iz Vašeg aparata oštećuje sliku. To je subverzija!“ Više se nisam usudila ni da gledam rusku avangardu, a nekmoli da je slikam. Sve iz straha da ne završim u nekom muzejskom podrumu za nepodobne posetioce iz doba druga Staljina.

I kako zaista planiramo da realizujemo taj toliko proklamovani kulturni turizam? – pitam se glasno ovih dana.

Obišla sam u prvoj nedelji juna pola Srbije sa gostima iz Izraela. Ušla na više arheoloških lokaliteta i u više muzeja i crkava. Vozila se čak i jednim vozom-muzejom. Boravila u hotelima koji po domaćoj kategorizaciji imaju najmanje četiri zvezdice. Kušala vina, kalvados, medovaču, malinovaču, šljivovicu, većinu lokalnih piva, roštilje, gulaše, pečenja, beli mrs, maline, leba i masti i rezance s makom (nije metafora) i bokte pita šta sve ne. I okupala se u nekoliko banja i više tzv. spa i velnes resorta okružena Venerama i nimfama, gipsanim fontanama i podvodnim svetlima, sve očekujući da iz nekog od njih izroni Mič Bjukenen u prvoj sezoni „Čuvara plaže“.

Šarganska osmica – voz muzej, foto: Tamara Ognjević

I sad kad zatvorim oči imam taj košmar u kome se smenjuju reprodukcije gotovo svih slika Paje Jovanovića u jednom ovdašnjem luksuznom hotelu, sa jeftinim replikama evropskih nadrealista iz jednog drugog, takođe lukusuznog hotela, dok u pauzama jurim iole pristojan javni toalet (mada su moji gosti bili oduševljeni mogućnošću da te stvari rade u ovdašnjim zelenim, raspevanim šumama), nastojim da objasnim kafedžijama šta je to pola porcije, a šefovima sale da pušenje u prostoru u kome se servira doručak nije poželjno. Takođe, pokušavam da razumem zašto pojedini turistički radnici nastupaju kao policajci, dok se muzealci naprežu svim silama da zaista budu dobri domaćini.

Feliks Romulijana, foto Tamara Ognjević

Fascinacija Romulijanom, Oplencem i Lepenskim virom je iskrena i zaslužena. O Kući cveća i socijalističkom nasleđu da i ne govorimo.  Iako je sunce bilo visoko, klimatizacija nije radila (Lepenski vir još nema trafo koji bi napajao strujom sistem za regulisanje temperature i vlažnosti ispod velike kupole koja natkriva ovaj jedinstveni praistorijski lokalitet), a do pojedinih lokacija treba dobro da se pešači. Što ne bi bio naročit problem da moji gosti nisu imali u proseku 80 godina. A, da podsetim – prema svetskim pokazateljima ovih dana upravo seniori najviše putuju!

O užasu putne infrastrukture ćemo nekom drugom zgodom, ali o odnosu cena i usluge, kao i opšte ideje o kulturnom turizmu – baš ovom prilikom.

Odavno mi je jasno da smo mi narod s neobičnom sklonošću ka umišljajima raznih vrsta. Međutim, kada se ima u vidu koliko poslednjih godina putujemo po belom svetu i koliko mislimo da i sami imamo šta da pokažemo (a imamo), zadivljuje odsustvo združene akcije u kreiranju kvalitetne turističke ponude koja bi u fokusu zapravo imala podjednako i gosta, i ono što je autentičan ovdašnji sadržaj. Akcije koja bi povezala baštinu i hedonizam, a ne samo pantagruelovsko krkanje i brčkanje u kič-bazenima u koje može ući svaki lokalac (odnosi se na osobe koje nisu gosti hotela, prim. aut.) ako je platio kartu. Koja bi usput pojasnila da Srbija ne može da ima u turističkoj ponudi cene koje ima Italija ili Francuska, te da nije logično niti tržišno opravdano da kafa na Rtnju košta koliko i ona u Beogradu.

Otvaranje palata-muzeja kakav je dugo nedostupni letnjikovac Obrenovića na Plavincu ili Kraljevski kompleks na Dedinju (pa, ako hoćete i onaj u Pionirskom parku u Beogradu) sa svim umetničkim delima i drugim dragocenim predmetima koje baštine, a pre svega sa zanimljivim istorijskim pričama, i njihovo dalje povezivanje sa lokalnim proizvođačima vina ili autentičnih poslastica (ili nečeg trećeg), može dati lepe rezultate na duge staze ako sve zainteresovane strane tu i tamo uključe fini senzibilitet kakav zahteva rad sa ljudima u procesu kreiranja turističkog proizvoda. Pogotovo kada je o kulturnom turizmu reč.

Lepenski vir, foto: Tamara Ognjević

Policijski metod, rigidnost i neljubaznost, te ograničenja koja direktno uslovljavaju uvećanje cene (što smo sve okusili u protekle dve nedelje koliko je Artis centar radio program posete Smederevu i letnjikovcu Obrenovića u sklopu naših art & study programa) daju negativan, pa i kontraproduktivan rezultat. Kao da stara-nova politička elita i dalje želi da pojedine značajne baštinske objekte (a pre svega palate i lukusuzne vile) zadrži za potrebe svog blagoutrobija, dok je ostalima, po njihovoj oceni, dovoljna puna sofra, brčkanje u bazenu i ona višenamenska šuma.

Oni nažalost nisu pokojni maršal Tito, pa da tržišna vrednost tih objekata raste nakon njihovog  (i fizičkog i metafizičkog) odlaska sa ovdašnje estradno-političke scene. Otuda toplo preporučujem da se usredsrede na unapređenje turističkih potencijala muzeja, arheoloških lokaliteta i opravku puteva. Šuma je već pokazala da je čarobna.

©Tamara Ognjević