Iz mog ugla: Naše i njihovo

Za AAM ekskluzivno:

TAMARA OGNJEVIĆ, istoričar umetnosti i književnik

Uz silan napor da se oduprem pisanju ove kolumne i sve rizike „antipatriotskog“ etiketiranja, priznajem – nisam uspela. Sve je počelo dolaskom Petrogradskog lista Miroslavljevog jevanđelja, da bi se nastavilo redovnim godišnjim pozivom Britaniji da vrati Grčkoj „njene“ skuplture s Partenona i filmskom verzijom priče o otetom-opljačkanom, pa vraćenom Portretu Adele Bloh-Bauer, a da bi kulminiralo ceremonijalnom notom Slovenije za povraćaj 313 dela „njihove“ kulturne i diplomatske baštine, koja se nalaze u nekadašnjim saveznim ustanovama bivše SFRJ, muzejima u Beogradu i arhivima. Sve naravno u skladu sa sporazumom o sukcesiji koju su potpisale naslednice bivše Jugoslavije.

Petrogradski list Miroslavljevog jevandjelja

Miroslavljevo jevanđelje, Petrogradski list, 12. vek, Ruska nacionalna biblioteka, Sankt Peterburg

Zašto nam Rusi ne vrate taj list?“ – pitala me je pre nekoliko dana jedna dama dok smo se naginjale nad klimatizovanom vitrinom u Muzeju Vuka i Dositeja, u kojoj je izložen takozvani Petrogradski list Miroslavljevog jevanđelja.

„A zašto bi ga vratili?“ – odgovorila sam pitanjem.

„Pa … zato što je naš“ – promucala je žena gotovo zbunjeno.

Da li je zaista naš?

Da li je dovoljno da neko umetničko delo nosi atribut „nacionalne pripadnosti“ da bi se automatski smatralo vlasništvom nekog naroda? Može li se na takav način posmatrati umetnost i generalno gledano – kulturna baština? Šta biva sa regularno naručenim i plaćenim delima umetnika koji rade za strane kolekcionare i mecene ili institucije neke strane države? Šta biva sa uredno kupljenim ili legitimno poklonjenim umetničkim delima?

Na desetine pitanja i potpitanja implicira materija kolokvijalno definisana kao „naše i njihovo“, a kada je reč o vrlo konkretnom Petrogradskom listu, kao i brojnim srpskim srednjovekovnim dokumentima, pa i drugoj po starini sačuvanoj srpskoj ilustrovanoj knjizi – Vukanovom jevanđelju, koji se čuvaju u Ruskoj nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu, nema pravnog osnova za njihov povraćaj u Srbiju. Naime, osim spekulacija jednog broja istraživača, nema nikakvog dokaza da je bilo šta od narečene, a dragocene književne i istorijske baštine – ukradeno ili na bilo koji drugi protivpravni način otuđeno! Uprava manastira Hilandara je shodno svojim ovlašćenjima mogla da proda ili pokloni šta god je izvolela i kome god je izvolela, kao praktično samostalna institucija koja raspolaže sopstvenim dobrima. Pogotovo u epohi turske okupacije i poznijeg neinteresovanja srpske države za stanje (i imanje) u ovoj srednjovekovnoj Carskoj lavri. Dakle, eventualni povraćaj rukopisa i dokumenata koje je iz Hilanadara odneo Porfirije Uspenski 1846, kao i druge osobe koje su pre i posle posete uglednog kijevo-pečerskog duhovnika boravile u Svetoj Gori, može nastati samo kao posledica dobre volje (ruskog vlasnika) i mudre diplomatske aktivnosti (srpskog potražioca).

Kako je reč o izuzetno retkim primerima sinteze ćirilskog pisma i romaničkog slikanog ukrasa sa elementima vizantijskih stilskih uticaja, i Petrogradski list Miroslavljevog jevanđelja i Vukanovo jevanđelje, predstavljaju prave bisere svake kolekcije starih i retkih rukopisa, pa bi bio šašav (ili u velikoj finansijskoj nuždi) svaki ozbiljan kolekcionar koji bi ih se lišio.

Partenonski friz, London

Elginov mermer, istočni fragment Partenonskog friza, 4. vek pre nove ere, Britanski muzej, London

Nešto je drugačiji slučaj kada je reč o legendarnom frizu sa Partenona koji je pod vrlo zanimljivim okolnostima iznet iz Atine početkom 19. veka, u doba kad je grad bio u sklopu Otomanske imperije. Da li je Tomas Brus, sedmi lord Elgin, uz blagoslov ondašnjih turskih vlasti za odgovarajuću naknadu, na više nego sumnjiv način pribavio raskošnu kolekciju klasičnih grčkih skulptura koje se štedro pripisuju najvećem vajaru antičkog sveta – Fidiji? Da li je Britanski muzej uz odgovarajuće papire 1816. otkupio Elginov mermer, kako na Ostrvu popularno nazivaju ovu kolekciju, koja je u međuvremenu postala neotuđivi deo identiteta krovne muzejske institucije Ujedinjenog Kraljevstva, bez obzira na činjenicu što je u pitanju „vruća roba“, da upotrebim jedan termin iz kriminalnog miljea? Prema svim pokazateljima, odgovori i na jedno i na drugo pitanje su potvrdni. Međutim, većina dokaza o narečenim transakcijama je u toj meri maglovita, a Britanija moćna i spremna da brani „svoje“ dotle da je kadra da glatko odbije predlog o medijaciji koji je Unesko ponudio 2014. godine pod izgovorom da je u istom prepoznata potreba za „sopstvenom koristi“ najuticajnije svetske, baštinske organizacije! Dakle, pitanje „grčkog“ nasleđa u Britaniji ne deluje kao rešiv problem. Bar ne u ovoj eri i na ovoj planeti.

Klimt, Adela Bloh Bauer, NYC

Gustav Klimt, Portret Adele Bloh-Bauer, 1907, Nova galerija (Neue Galerie), Njujork

Klimtov Portret Adele Bloh-Bauer iz1907. predstavlja, s druge strane, dokaz da je povraćaj jednog umetničkog dela moguć čak i u situaciji kad je njegov vlasnik država, ali samo u valjanim pravnim okvirima i naročitoj političkoj klimi. Da podsetim, Marija Altman, rođaka ugledne bečke jevrejske porodice Bloh-Bauer, čija je kolekcija slika zaplenjena tokom nacističkih progona Jevreja u Drugom svetskom ratu, tužila je austrijsku državu u čijem posedu su se našle ove slike, među kojima i četiri dragocena Klimtova platna, i dobila parnicu. Slike, među kojima je najznačajniji portret njene tetke, Klimtove bliske prijateljice, Adele Bloh-Bauer, sve do 2000. izložene u Nacionalnoj galeriji Austrije u Belvedereu vraćene su Altmanovoj, koja je već 2006. prodala Damu u zlatnom, kako se popularno naziva Adelin portret, Novoj galeriji (Neue Galerie) u Njujorku. Za sliku je isplaćeno 135 miliona dolara što je u tom trenutku bila rekordna cena postignuta za neko umetničko delo. Tako je patetična priča o sentimentalnom odnosu devojčice i njene slavne tetke dobila upadljiv „ram“ sav od zelenih, šuškavih novčanica, koji je dodatno ojačan filmom „Dama u zlatnom“ čija prikazivanje je počelo pre nekoliko dana u SAD. Slučaj Klimtove slike, prirodno, otvara poseban set pitanja na temu etičnosti odnosa prema baštini koja svojom ukupnom vrednošću nadilazi finansijske moći, a ponekad i moralni kredibilitet pojedinca da se o njoj stara. Međutim, to je potpuno druga i za ovu prigodu previše utopijska tema.

Jakopic, Mesecina

Rihard Jakopič, Mesečina, oko 1900, Muzej savremene umetnosti, Beograd

I poslednja karika u “lancu” kratkih osvrta na pitanje „naše“ i „njihovo“ nas ponovo vraća u ovdašnju avliju, odnosno na nedavni zahtev Slovenije za povraćaj „njenog“ kulturnog i diplomatskog nasleđa.

Skupstina, skulpture, France Gorse

France Gorše, Poljoprivreda, 1937, skulptura se nalazi u Skupštini Srbije

Šta je to što Slovenci smatraju „svojim“ u nekadašnjim federalnim institucijama, muzejima i arhivama u Srbiji? Spisak još nije u celini predstavljen javnosti, a da li će biti – ne znamo. U novinskim napisima između redova proviruju pojedini originali ugovora koje je bivša Jugoslavija sklapala, a koji se posredno ili neposredno tiču Slovenije, kao i avion u kojem je Edvard Rusijan 9. januara 1911. poginuo prilikom egzibicionog leta na Beogradskoj tvrđavi, izvesna diližansa iz PTT muzeja u Beogradu, originali slovenačkih filmova u Muzeju jugoslovenske kinoteke. Kao što će pažljiv čitalac dobro primetiti ima tu predmeta koji su u posed Kraljevine Srbije stigli pre osnivanja prve Jugoslavije, pa nije baš jasan osnov po kome bi ih današnja Slovenija potraživala kao „svoje“. Dobro je poznato, takođe, da je jedan broj slovenačkih umetnika radio po narudžbini kralja Aleksandra I Karađorđevića. Međutim, reč je o individualnim plaćenim, aranžmanima čak i kad su u pitanju državni projekti. Dakle, ono što bi mogao biti eventualni predmet povraćaja jesu pokloni Republike Slovenije koji su nakon Drugog svestkog rata, odnosno nakon stvaranja druge Jugoslavije, priloženi institucijama zajedničke države.

Inicijativa za povraćaj „sopstvene“ kulturne i diplomatske baštine je u ovom slučaju višestruko zanimljiva. Izvesno mnogo više politički nego kulturno, jer je Slovenija sa stanovišta političke istorije jedna od najmlađih evropskih država, a pojedine njene akcije utemeljene mahom na događajima s početka 90-tih godina 20. veka. Istovremeno, mi ne znamo šta su se dogovorili potpisnici ugovora o sukcesiji kada je baština u pitanju, premda ovaj slovenački zahtev negde između redova sugeriše koncept „nacionalnog“ atributa kao bitan kriterijum za potraživanje „svojih“ dobara.

Edvard Rusijan u jednoj od svojih letelica

Edvard Rusijan u jednoj od svojih letelica

Iako su važeći zakoni kada je reč o umetničkim delima i kulturnoj baštini širom sveta fokusirani primarno na pravo vlasništva kao svojevrsnu svetu kravu legislative, dok samo u izuzetnim slučajevima zajednica može da utiče na odnos prema baštini u individualnom vlasništvu, politički faktor, odnosno politička moć i uticaj takođe nisu nešto što treba zanemariti, jer iz navedenih primera jasno proističe da nije svejedno ko raspolaže spornom baštinom u času kad se otvori polemika o njenom stvarnom ili navodnom vlasništvu. Pogotovo nije svejedno kada je reč o raspodeli političke moći na širem, globalnom nivou i pripadnosti centrima te moći. U tom kontekstu i Austrijanci, i Grci i mi uzaludno možemo da lamentiramo na temu „naše“ i „njihovo“ kao što se vidi iz priloženog. Dok jedni imaju teško breme „loših“ momaka u minulim ratovima, drugi se mnogo jogune u aktuelnim procesima globalističke kolonijalizacije, što nas sve zajedno stavlja u istu grupu s manjkom političke moći iz koje očevidno proističu svi drugi oblici (ne)moći.

©Tamara Ognjević

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.