Izgubljeno vreme – ušteđeno vreme – vreme za život

Sinkler Luis, Bebit, prvo izdanje

Tri-četiri puta godišnje nalazim se sa jednim dragim prijateljem da bismo zajedno ručali i tom prilikom porazgovarali. On je veoma inteligentan, načitan i razborit čovek i razgovori sa njim su za mene  pravo zadovoljstvo. Pričamo o problemima koje nam donosi svakodnevnica, o porodici, o našoj deci, o prijateljima koje davno nismo videli. Pokušavamo da ne mislimo na sve ono čime nas hektična/haotična svakodnevnica opterećuje. Njemu tad padne na pamet knjiga koju je nedavno čitao i koja upravo ovakvu svakodnevnicu obrađuje. Sinkler Luis (dobio Nobelovu nagradu za književnost 1930. godine), u svom romanu Bebit, neverovatno oštroumno opisuje hektičan/haotičan život modernog američkog društva.  Mada je roman napisan 1922 godine, život glavnog junaka je i danas veoma aktuelan. Nekoliko dana kasnije, slučajno, naišao sam na knjizevnu kritiku posvećenu ovom piscu i tom njegovom romanu sa sledećim  citatom iz navedenog romana:

Kada se Bebit približavao svom radnom mestu, išao je sve brže i brže, mrmljajući sebi u bradu „moram da požurim“ . Oko njega ceo grad se kretao brzim, skoro trčećim korakom. Žurba radi žurbe. Ljudi u automobilima su žurili, jedan drugoga obilazeći u bezumnom saobraćaju. Ljudi su žurili  na voz do kojega  su, ipak, sa zakašnjenjem stigli. Iskačući sa voza, trčali su preko ulica, da bi se ugurali u ekspresne liftove koji su ih penjali na spratove ustanova. U express-restoranima su u žurbi gutali svoju hranu koju je kuvar munjevitom brzinom spravljao.  Kod berberina su  teško dišući naručivali: „Brijanje molim, ali brzo, u žurbi sam“. Službenici su u grozničavoj žurbi  pokušavali da se oslobode stranaka u nadleštvima. Uredi su bili okićeni natpisima „Na žalost, zauzet sam.“ ili „Svet je stvoren za sedam dana, ti možeš sve što je potrebno da kažeš u sedam minuta!“ Ljudi koji su pretprošle godine zaradili 5000 dolara, a prošle 10000, naprežu svoje već oštećene nerve i  iscrpljeni mozak da bi ove godine zaradili 20000 dolara. Ljudi koji su već zaradili 20000 dolara i bili na ivici nervnog sloma, hitali su na vozove i na odmore koji su im propisali  lekari, da bi te odmore takođe proveli  u žurbi. 

Džordž F. Bebit, agent za prodaju nekretnina u ovom Luisovom romanu, zdušno je prihvatio težnju da štedi vreme i ceo svoj život podredio je načelu efektivnosti i racionalnosti.  Ništa se kod njega nije dešavalo spontano. Bebit se držao svih pisanih i nepisanih zakona građanskog života – a podsvesno se nadao barem jednom begu iz ovog strogog rastera.

Provokativni opis američkog gradjanskog života u ovom romanu delovalo je, tada, kada je roman nastao, kao karikatura stvarnosti. Predstava o mogućem pogoršanju opisanog stanja  činila se skoro  nemogućom. Ipak, i samom Džordžu F. Bebitu zavrtelo bi se u glavi ako bi se iznenada obreo na početku 21. veka, kada je vreme postalo još  oskudnija vrednost.  S obzirom na komunikaciju koja teži brzini svetlosti, na sistem povezanosti svakog sa svakim, na nastojanja sveobuhvatnog globalnog just-in-time pokreta,  junaci iz Luisovog romana dvadesetih godina prethodnog veka čine nam se danas kao relikti „starih dobrih vremena“.

Ako je tada trebalo sve da se dešava brzo, danas bi Bebit već na putu u svoju kancelariju bio onlajn, čitao primljenu elektronsku poštu i odgovarao na nju. Umesto ka ugodnom vozu jurio bi na avion. Sasvim sigurno bi se i njegove navike promenile. Džez muziku, koja mu se dvadesetih godina činila divljom, danas bi slušao kao što se sluša muzika u časovima opuštenosti. Pozorišni komadi koji su ga tada šokirali danas bi mu bili dosadni, dugotrajni i prazni. Mirne odmore koje je provodio danima pecajući na obali iste reke, danas bi zamenio odmorima koji pružaju uzbudljive doživljaje.

Pri tom, danas ništa nije tako rasprostranjeno kao što je nastojanje da se vreme štedi. Knjige o racionalnom korišćenju vremena, tzv. Time-Management, postale su bestseleri. Radni procesi se planiraju optimalno kao i uređivanje svakodnevnog života.  Svakodnevno nam se nude nove i nove mogućnosti uštede vremena, kao što su mikrotalasna pećnica u kuhinji, digitalni foto aparat ili tzv. Speed-Dating. Oni bi trebalo da nam olakšaju i ubrzaju mukotrpno kuvanje, fotografisanje pa razvijanje filmova, a konačno i upoznavanje partnera, što sve nudi neizmerne mogućnosti uštede vremena.

Figura Momo u Hanoveru na Trgu Mihaela Endea via Wikimedia Commons

Momo

Prilikom ovakvih razmišljanja valja se setiti jednog drugog poučnog romana koji smo kao đaci  čitali još u školi. To je divna roman-bajka  Momo koju je napisao Mihael Ende. Ta priča o glavnoj junakinji, Momo, na bajkoviti način postavlja pitanje: Šta je to vreme? A ja se danas pitam: Jesmo li tada razumeli poruku ovog romana-bajke?

Čudno je da uprkos svim pogodnostima koje nam moderna tehnika pruža, bolje reći nameće, moramo primetiti da i za nas važi, kao i za lica iz tog čudesnog romama-bajke poruka Mihaela Endea:  Što više vremena štedimo, utoliko imamo manje vremena na raspolaganju. U romanu, Siva Gospoda, agenti tajanstvene ,,štedionice vremena“, uveravaju druge da umesto da svoje vreme ,,troše“ na druženje sa prijateljima i rođacima, na razgovore sa klijentima i mušterijama, to vreme ulažu u njihovu Štedionicu. Ende opisuje svet i život ljudi oko Momo ovako:

 Nakon što su ljudi živeli prema sloganu ,,Ušteđeno Vreme je dvostruka ušteda“, iako su radili brže, sve suvišno ili izlišno izostavljajući, morali su i pored svega toga da zaključe da im od sveg ušteđenog Vremena  nikada ništa nije preostajalo. Vreme je na tajanstveni način nestajalo i jednostavno  ga više nije bilo. Najpre neprimetno, pa posle sve uočljivije,  dani su im postajali sve kraći i kraći, neprimetno su im prolazile nedelje, meseci pa i godine.

Činilo se da niko nije primetio da je time što je štedeo Vreme, u stvarnosti štedeo nešto sasvim drugo. Niko nije hteo da prizna da mu je život postajao sve siromašniji, sve hladniji. To su jasno osetila samo deca, jer za njih više niko nije imao vremena. Ali Vreme je život. I život obitava u srcu.  I sve ono Vreme, što se ne opaža srcem izgubljeno je vreme, kao što su boje duge izgubljene za slepog čoveka ili pesma slavuja nedostupna gluvom. Na žalost postoje slepa i gluva srca koji ništa ne opažaju iako kucaju. 

Pitamo se: Ko je u stvarnom životu odgovoran za nestašicu vremena? Odgovor je jasan: Mi smo sami odgovorni, odgovoran je naš odnos prema vremenu.

U ovom čudesnom bajkovitom romanu  predočeno nam je kako je važno imati prijatelje sa kojima možemo da se družimo. Jer život postaje sumoran, ako voleti i biti voljen ne smatramo elementarnim aspektom našeg života. Momo je imala poseban dar da pažljivo sluša ljude, a ljudi su rado dolazili i pričali o svojim problemima, pa su tako nekim čudom nalazili rešenja za njih.

Saslušati nekoga sve češće se svodi na površni razgovor bez sadržaja. Ljudi sve manje mogu da podnose mir i tišinu. Nastupa li za trenutak tišina, mi odmah podležemo pritisku  da našu pažnju skrenemo na medije, na radio ili televiziju. Na taj način izbegavamo mogućnost da se u miru posvetimo pitanjima našeg sopstvenog postojanja.  U vezi sa ovim Mihael Ende ukazuje na strah ljudi od smrti, koji  iskorišćavaju Gospoda u Sivom kako bi uticali na ljude. Preko majstora Hora, čudesne ličnosti u navedenom romanu, autor poručuje:

Ako bi ljudi znali šta je smrt, onda ne bi  više strahovali od nje. I ako ne bi više strahovali od smrti, tada ne bi niko mogao da im krade Vreme za njihov život.

Setimo se učenja starih atinskih filozofa prema kojima nezasićena glad za Vremenom ne vodi ka smrti, nego ka tome da čovek nikada ne počinje da odistinski živi.

Carpe Diem, foto: aewold from Denver, via Flickr

Seneka, veliki učitelj i vaspitač Nerona, jedno vreme najmoćniji čovek u Rimu, svoje učenike je podučavao kako da žive svojim životom:

Niko ti ne vraća natrag izgubljene godine, niko ne vraća tebe tebi samom. Ti si zauzet, tvoj život žuri onamo; u međuvremenu će se smrt pojaviti. Za nju, hoćeš li ili nećeš, moraćeš imati vremena…  Mnogi uređuju svoj život na račun svojih života i planova za budućnost. U ovom odlaganju leži cela greška: ona ti otima sadašnjost. Najveća prepreka za srećan život je isčekivanje, nada, koja zavisi od sutrašnjice. Ti gubiš današnji dan; pokušavaš da uređuješ ono što je u rukama sudbine; a  ono što je u tvojim rukama puštaš da ti izmakne. Kako pogrešno misliš! Sve što leži u budućnosti je neizvesno; zbog toga živi u sadašnjosti, u ovom trenutku !

Ovde moram da podsetim na poznati aforizam koja je aktualan do današnjih dana i na latinskom jeziku glasi: Carpe Diem  (carpe diem quam minimum credula postero). Potiče iz poslednjeg stiha Ode koji je napisao Horacije (Quintus Horatius Flaccus). Prevod sa latinskog na nemački jezik poklonila mi je moja ćerka  Ester pre mnogo godina. U ovoj odi Horacije teši jednu  mladu ženu koja se brine o tome koliko će još godina da živi, koliko će još njihov  zajednički život da traje. Oda u prevodu glasi :

 Nemoj da pitaš (odgovor je nemoguć) –

 jer znati je greh,

kakav kraj su Tebi ili meni bogovi predvideli.

Nemoj ni svoj gledati horoskop

puno je bolje trpeti šta god dolazilo

bilo da nam Jupiter još mnoge zime daje,

bilo da je to zadnja što nastupa sad,

što slama val o hrid Tirenskog mora.

Znaj! Cedi vino i seci nit nade na kratke vremenske komade.

Dok mi tako govorimo, vreme nam leti.

Zbog toga: Koristi ovaj dan i veruj malo sledećem. 

Andrija Tisa, Cirih