“Banat” Milene JNK u Prodajnoj galeriji Beograd

U Prodajnoj galeriji Beograd na Kosančićevom vencu broj 19 u Beogradu, u četvrtak 1. avgusta otvara se izložba radova Milene Jeftić Ničeve Kostić pod nazivom BANAT.

Ciklus radova u tehnici  grafita i pastela na papiru pod nazivom Banat inspirisan je, po rečima umetnice ,,banatskom ravnicom, uzoranom zemljom i svim  tragovima u njoj”. Radovi su koncipirani kao asocijativne kompozicije viđenih i doživljenih predela kojima autorka ukida bilo kakvu iluziju prostornosti. Osnovna tema je  zemlja i svi njeni preobražaji, mesto posmatranja se menja i udaljava od objekta opservacije,  a svedena priroda grafita kao materijala kombinovana je sa  pastelom i različitim pigmentima.

Takva projekcija viđenog na ovoj seriji radova omogućila je Mileni da akcentira jednu od ortogonalnih osa – upravo onu horizontalnu čime je naglasila dominantu pogleda na banatsku ravnicu, koja u korelaciji s (tek naznačenim) vertikalama čini podlogu (shemu) za unošenje likovnog aspekta „viđenog“. Dovoljno je npr. video kameru mobilnog telefona usmeriti kroz prozor autobusa dok se vozite od Pančeva do Tomaševca i rezultat (snimak) će biti beskrajna vodoravna linija horizonta, tu i tamo prekinuta, na tren, vertikalom drveta ili bandere, iznad i ispod koje se odigrava dramatika neograničenosti neba i zemlje. I kao što je potrebno taj snimak povući iz memorije aparata da bi se pogledao i „Banatska polja“ su predstave memorijskih „zapisa“ Milene JNK. To nisu sintetički pejzaži, to nije ni asocijacijativna igra s Google Maps, već struktura za prezentaciju pomenutih čistih impresija, koje iskazuje kao svojevrsne znakove, nosioce memorijskih zapisa, koji istovremeno poseduju i vizuelnu i mentalnu dimenziju, što bi najbolje moglo da se objasni kroz Lakanovo shvatanje apstraktne slike – o dvodimenzionalnosti koja se odnosi na liniju, tačku, boju, ili o trodimenzionalnosti kao formi bez granica. Upravo je to dimenzija koju reprezentuju naslage šrafiranog grafita koje mogu da nose i asocijaciju oranica, i simboliku nepreglednog prostranstva, i sublimaciju likovne znatiželje. Isto tako, i plavi akcenti mogu da se čitaju i kao reka ili jezero, kao voda ili kao dubina, kao beskraj, ali i kao uzvišeno (skoro sakralno) stanje koje umetnica ugrađuje kroz amorfnu formu u celokupno značenje kompozicije koje proizilazi iz osećanja prema konkretnom…

Milena JNK ovim ciklusom nastavlja dosadašnja istraživanja ekspresionističkih (ali i značenjskih) svojstava apstraktnih površina izvedenih usložnjavanjem/umnožavanjem bojenog traga (u ovom slučaju grafita s pastelnom podlogom), a uvođenjem akcenata plavog pigmenta naglašava dramatiku koju unutar nje nose ta polja, oranice, voda… Jer ta stvarnost koju ona opaža i unutar koje deluje tek u memoriji postaje vanvremenska i univerzalna, otporna na promene protoka vremena. Bez obzira da li se ova dela posmatraju na zidovima ili podu galerije, u nizu ili kao izdvojeni (apstraktni) narativ, jedno je jasno – to nisu predstave banatskih polja već materijalizovana sećanja na banatska polja. Kroz Mileninu interpretaciju sopstvenih sećanja i miris zemlje i ukus trave i zvuk žita… u jednom mometnu jednostavno prevazilaze samu neposrednost čula, direktnost emocija i doživljaja, ono jedno i subjektivno viđenje, i postaju i deo naših memorija.

Sava Ristović, istoričar umetnosti (iz predgovora kataloga)