Jaša Grgašević: Bez otadžbine

Iz knjige “Srbija na Golgoti“, odlomak objavljen u Krfskom zabavniku, januara 1917. godine (dodatak Srpskih novina)

Ukrcavanje na brod za Krf, 1916.

Evo nas na Jadranu:

Vojska koja silazi sa surovih, negostoljubivih, snežnih planina ne peva. MRka je i oblačna kao što su mrke i oblačne i ove sure gore na obalama plave Adrije. Poznat joj je kraj. Na ovo more, na ovo naše more, ona je već dolazila. Dolazila kao pobediteljica, da oslobodi svoje more, da ga povrati Naciji, koje neće da umre u uskim i neprirodnim svojim granicama. Silazila je sa svojih gora, da se sa ovih obala baci u svet, u Evropu, u život kulturnih naroda. A danas? Danas dolazi k njemu, da tako u tuđini, iza odbrane njegovih valova, nađe negde spas.

Zato ona ne peva. Ne zbori. Sve se pretvorilo u osećaj, u tako silan osećaj, da mu ne možeš naći prikladan a dostojan izraz, do li u misli. Zato stoji tu do obale ćutke i misli. Misli o onome što je bilo, što jeste i što će biti.

Za nju danas okolo ne postoji drugo, samo jedan veliki upitnik, na koji ne može odgovoriti, i zato joj se pogledgubi u daljinu, i ona nemo iz te daljine očekuje odgovor. Apatična je za sve ostalo: za neprijatelja, koji je stopu u stopu sledi, glad, koja je mori, a studen, dovršava delo gladi.

Legla je tu na obalu Albanije hladna kao sfinga i zagonetna kao sfinga svima, sem nama, koji osećamo bol njen i mislimo misao njenu.

S ove će obale srpska vojska ući u neprijateljsku istoriju kao čudo, jer je čudesno ono što je ona učinila, a u istoriju, koju budu pisali naši prijatelji kao simbol poštenja, plemenitosti i požrtvovanja, dok će u onu,  koju budemo pisali mi, ući kao primer naše snage. Naša je nacija imalasvoje dane sunca i oluje, ali nije imala dane mraka i tame, i neće ih doživeti, do se ova sfinga ne pretvori u pepeo.

Stojimo pod pritiskom bede, u oči dana, da odemo u progonstvo, ali se ponosimo sobom, jer smo upoznali sebe.

U duši nam krstare beli orlovi.

U očima nam se rađa zora…

Jaša Grgašević, 1917.