Jasmina Mihajlović: Moja je sudbina da predstavljam dva pisca
Milorad Pavić je ostavio delo koje ne zna za granice, njegovi romani i pripovetke prevode se širom sveta, izvode se pozorišni komadi. U Beogradu postoji Legat koji vodi Pavićeva supruga i bibliograf, stručnjak za Pavića, književnica Jasmina Mihajlović. Njena “borba za priznanje” , kako bi to nazvao Hegel, njena bitka da Pavićev tron najčitanijeg srpskog pisca ostane i dalje u punom sjaju traje od trenutka kada je Pavić umro. Jasmina Mihajlović priča nam o svojoj borbi protiv vetrenjača i zaborava
Legat Milorada Pavića koji je osnovala Skupština grada Beograda, od prošle godine otvoren je za javnost. Iako je Pavić jedan od najčitanijih srpskih pisaca, teško bi Legat neko zainteresovan pronašao na Dorćolu. Već dugo se borite i za postavljanje spomen-ploče, ali bez uspeha. Da li je moguće da je spomen-ploča tako veliki problem da ne može da se reši? Ruski umetnik Grigorij Potocki, autor spomenika Miloradu Paviću u Moskvi, ponudio je da o svom trošku postavi spomen-ploču. Sličnu ponudu je dala i Ambasada Azerbejdžana. Kako su reagovale naše nadležne institucije?
Administrativna procedura za postavljanje spomen i info ploče na Legat Milorada Pavića, završena je još pre tri godine. Da podsetim vaše čitaoce, Pavić je preminuo pre tri i po godine, 30. novembra 2009. Posedujem zvaničan papir odobrenja Komisije za dodelu imena ulicama, trgovima i spomen obeležjima, ali do sada se ništa nije moglo da uradi. Sva moja bezbrojna dodatna zvanična pisma institucijama (Skupština grada, gradski arhitekta, gradonačelnik, Ministarstvo kulture, Ministarstvo inostranih poslova), usmeni razgovori, medijska kampanja, nisu urodili plodom. Ako je reč o sumi, ili nemaštini, onda da pomenem kako bi ta ploča trebalo da košta oko 200 evra. Spremna sam da sama finansiram obeležje, ali ni to nije administrativno moguće.
Mislim da ovde nije reč ni o novcu, ni o procedurama, nego o apsurdu. Ako je u centru Moskve bilo moguće za Pavićevog života postaviti ceo spomenik u Aleji svetskih pisaca, gde se Pavićevo poprsje nalazi između Dantea i Džojsa, ne mogu da zamislim da je srpska procedura za spomen ploču složenija od ruske. I na kraju krajeva, Pavić je srpski pisac, rođeni Beograđanin, zaveštao je sve svoje rukopise, biblioteku, građu, prepisku, pisaći sto iz XVIII veka i dve uljane slike iz iste epohe, svom rodnom gradu. Celo to zaveštanje je prošlo ostavinsku proceduru (godinu dana su u kući sedeli bibliotekari Biblioteke grada popisujući svaku knjigu, rukopis, povelju, pismo…), sve je legalno i legitimno do bola. Otvorila sam za javnost taj Legat tokom Dana evropske baštine, dolaze mladi ljudi, stranci, studenti slavistike, profesori univerziteta, ali ja koja živim u tom stanu i na neki način sam državni podstanar, jer je prostor vlasništvo Skupštine grada, svakome moram da objašnjavam gde je zgrada, ulaz, na koji interfon da zvoni, itd.
I da se razumemo još nešto, kao Pavićeva supruga, kao književnica i kao stručnjak za delo Milorada Pavića, o čemu govore moja monografija o Paviću (Prosveta, 1992), moji radovi na biografiji i bibliografiji Pavićevih Sabranih dela u više navrata, predgovori koje sam pisala uz neke knjige, pa potom posthumno priređivanje svih njegovih knjiga u zemlji i inostranstvu poslednjih godina, moje testamentarno postavljanje za rukovodioca Legata Milorada Pavića, sve to spada u domen volonterskog rada.
Dakle, nisam ja nikakav kustos, ne dobijam ni dinar ni od koga za sav taj rad koji se tiče Legata, ne bih ni mogla i da hoću jer je Legat vlasništvo grada. Plaćam sopstvenim novcem kiriju, infostan, adsl, domen sajta, telefone, ženu koja posprema kuću posle posetilaca, i ne žalim se. Samo konstatujem. Da nevolja i komplikacija budu veće, pošto sam korisnik muževljeve porodične penzije, zakon mi nalaže da ne smem da stičem nikakvu dobit, jer mi se u protivnom penzija obustavlja. Jedino što zakon dozvoljava jeste sticanje dobiti na osnovu nasleđenih autorskih honorara.
Time mi je uskraćeno osnovno ustavno pravo, pravo na rad. S obzirom da sam književnica, da izdajem sopstvene knjige, moram svoja autorska prava da administrativno prenosim na sina, te on u moje ime sklapa ugovore sa izdavačima. Lično, ja mogu zakonski da sklapam ugovore samo za Pavićevo delo.
I sad dolazimo do potpunog apsurda. Pošto Milorad Pavić i ja imamo dve zajedničke knjige, ja mogu da sklopim ugovor i primim honorar samo za njegov deo teksta, smem pravno da budem Milorad Pavić; a za moj deo teksta, za Jasminu Mihajlović, ugovor sklapa moj sin. Da pojasnim još malo. Izdavač mora da plati knjigu, čak i ako je date besplatno (a zašto biste svoj rad davali besplatno?), mora da se sklopi ugovor jer knjigovodstvo, platni promet, itd, itd, zahteva legalne papire. Više puta sam u zemlji i inostranstvu tokom proteklih godina držala po pozivu raznih univerziteta i institucija kulture, predavanja o Paviću, međutim niko ne sme (a zakonski mora) da mi uplati ni honorar ni putne troškove, tako da hteli ili ne morate da pronalazite rupe u zakonu.
Država me je do te mere blokirala da se osećam kao neki ilegalac koji polulegalno predstavlja svog najprevođenijeg pisca, Milorada Pavića, upravo u ime te države. Jer Milorad Pavić nije moja privatna stvar, mada po svemu sudeći, po opštem ponašanju upravo države Srbije – jeste. Iskreno rečeno Milorad Pavić je jedini srpski posthumni disident, jer se institucije, čaršija, intelektualna elita i sve ono što je javno, a srpsko, i te kako trudi da zatre ime Milorada Pavića.
Iako je Milorad Pavić za života rešio i pitanje legata i nasledstva, potrajala je i sudska rasprava. Za to vreme nije moglo ništa da se radi, niti da se objavljuju Pavićeva dela, niti da se ustupaju autorska prava za objavljivanje u inostranstvu. Verujem da ste, posle odlaska Milorada Pavića, imali jako puno ponuda za objavljivanje a prosto ste morali da ih propustite zbog nerešene ostavinske rasprave?
Bio je pravi pakao sačekati kraj ostavinske rasprave. Čini mi se da je to bilo strašno koliko i sama smrt. Mislim da je pravno-administrativni sistem Srbije odgovoran za uništavanje stanovništva i njegov opšti zdravstveni status. Tačnije, za bolest.
Ostavinska rasprava u redovnom sudskom postupku, bez ikakvih parnica, sa svim relevantnim dokumentima, testamentima, itd,, trajala je godinu i po dana. A da nisam lično koordinisala službe, trajao bi, čini mi se, ad infinitum. Pre svega, Pavić je umro u trenutku jedne od tzv. reformi sudstva. Četiri meseca nije mogla da se zakaže ostavinska, a kamo li da započne. Nije se znalo ni koja zgrada suda će biti, nije postajao sudski depozitni sef za testament, nije postojalo ništa. A kad premine umetnik čije je delo živo i to u svetskim razmerama, onda je sporost sudstva direktno odgovorna za miniranje nacionalnih interesa. To ovde u Srbiji niko ne može da shvati.
Umetnikova smrt je smrt tela, a ne dela. Ukoliko se delo uplete u administrativne zavrzlane, onda je birokratija odgovorna za posthumnu smrt. Ona ubija delo.
Dovodila me je do suicidalnih poriva bahatost pravnog sistema. Niti šta možete da saznate, niti na išta možete da utičete. Odugovlačenja, žvalavljenja, poniženja, apsurdi… A piratska izdanja Pavićevih knjiga nicala su kao pečurke posle kiše širom sveta. Izdavači su vršili pritisak da dobiju prava, a ja sam bila nemoćna. Pravo da vam kažem, srećna sam što je bilo tih piratskih izdanja, bar knjiga nije bila do kraja ubijena.
U slučaju posthumne administrativne sudbine Milorada Pavića, mogu vam reči da je spomenik u Tašmajdanskom parku postavljen od strane Azerbejdžana pre nego što je bila gotova ostavinska rasprava u redovnom procesu!
I pored tih teškoća, za ove tri i po godine( od 2010. do 2013) od Pavićeve smrti, izašlo je 56 izdanja njegovih knjiga, od kojih u Srbiji samo sedam. Zašto je odnos prema Miloradu Paviću u Srbiji, u najmanju ruku, čudan, sada kada ga nema? Da li smatrate da se na primeru Milorada Pavića vidi model našeg odnosa prema velikanima koje ovaj narod ima i da se ništa ne rešava institucionalno, već se sve uglavnom svodi na trud i zalaganje pojedinca?
Apsolutno sve uspešno u Srbiji se svodi na nadčovečansko zalaganje pojedinca! Nezamisliv sizifovski posao. Svi vas ometaju, a vi radite poslove od nacionalnog ili visokog kulturnog značaja. To je srpska istina i stvarnost. Lično, posle Pavićeve smrti, ja nisam imala nikakve burazersko-partijske veze, nisam imala kafanske veze, finansijsko-erotske poluodnose, svi prijatelji su me ostavili na cedilu, potpuno samu, institucije su se ponašale kao da sam neprijatelj naroda a Pavić zločinac. Dakle, ako neko može da vam posle gubitka najbližeg, tuge, depresije, užasa, zabije nož u srce i rovari još više, onda je to slika i prilika srpskih međuljuskih odnosa, srpske “patrijarhalnosti”, kulta mrtvih…
Kada je reč o knjigama, prevodima, domaćim izdanjima, tu se tek dolazi do užasa i do potvrde Pavićevih reči da se u Srbiji uspeh ne prašta! A ne prašta se jer je decenijama unazad gajen kult mediokritetstva, kulturnog provincijalizma, hipokrizije, homofobije, izolacionizma, polutanstva, sve dok se nije dobio kulturni model populističke moralne i vrednosne nakaze kao paradigme uspeha. Nema više nikakve razlike između rijalitija, visoke politike i intelektualne elite. Sve je to pijani brod, “Farma”, folk šou…
Pavićev “Hazarski rečnik” je posthumno, na srpskom, najpre izdat u Crnoj Gori! Pavić nema nikakvo crnogorsko poreklo, odmah da napomenem. A da bi čitaocu bilo jasnije šta govorim, moram da napomenem da sam čim je bila završena ostavinska rasprava (2011) sklopila ekskluzivni ugovor sa Zavodom za udžbenike iz Beograda za osam Pavićevih knjiga. Do sada je uz užasne napore izašao samo džepni “Hazarski rečnik”. Poslednja četiri meseca četiri Pavićeve knjige čekaju na tenderu da se nađe štamparija za te knjige! A ova knjiga je u tom istom periodu 2011 – 2013. reizdana u Kini, Americi, Mongoliji, Rusiji, Azerbejdžanu, Turskoj, Albaniji… Pavić je posthumno zbilja do kraja postao svetski pisac. Ali je voljom sopstvene nacije prestao da bude jedino srpski pisac!
“Hazarski rečnik” je nedavno objavljen i u Albaniji. Osvaja i zemlje Dalekog Istoka. U Poljskoj je predstava rađena po Pavićevom najpoznatijem delu dobila nagradu za performans godine. Pored toga, igra se i na drugim svetskim scenama. Kod nas, opet, Pavića nema ni u pozorištu. Šta je problem u našem odnosu prema velikanima koje imamo, da li je presudan neki lični stav, animozitet, neke predrasude, ko je koga voleo ili nije, ili je u pitanju samo nemar, koji dovodi do zaborava i propadanja mnogih zaostavština?
U pitanju je, pre svega, nepostojanje državotvorne, nacionalne svesti! Nepostojanje upravo onog čime se busamo u grudi. Potom ide srpska mržnja prema svemu što je uspešno, lepo, gospodsko, prefinjeno, pozitivno, svetski priznato.
Da nisam na svojoj koži iskusila ovu mržnju prema mrtvom Paviću koji i mrtav svima smeta, a ta se mržnja razbila o mene živu, ne bih ipak verovala koliko smo zli i do koje mere je ova zemlja zatrovana destruktivnom energijom. Nije radijacija ono što truje prostor nad Srbijom, u atmosferu je odaslana energija užasne mržnja bližnjeg prema bližnjem. Nas protiv nas.
U komentarima čitalaca na vesti koje dajem o Paviću u ime Legata, mogu da pročitam kako je jasno šta se sa Pavićem dešava u Srbiji: jer njegova žena (tj. ja) ima ružan okvir za naočare; drugi kažu da je tako zato što je Pavić bio nacionalista, treći zato što je bio globalista, četvrti okrivljuju masone za sve (uzgred, gde su ti silni eventualni masoni da pomognu Pavićevom delu u Srbiji); peti kažu da je fejk pisac (onda su i fejk čitaoci na svim tim jezicima, zaključujem ja); oni petstoti pričaju o nekakvim parama (što bih lično volela jer bih bar imala garažu za kola i kuću na Dedinju, a ne bih živela kao državni podstanar). Sve u svemu, ovde se ne vidi jedino istina! To važi za sve domene našeg života. Pavić je samo paradigma.
U Legatu Milorada Pavića ima puno posla, nedavno ste mi rekli da su prava čak za osam knjiga otkupljena za kinesko tržište. Tiraž će biti veći nego što Srbija ima stanovnika. To je uspeh kakav se ovde ne događa skoro nikome i kakav sigurno nije lako postići. Stičemo utisak da ste se u “borbu za Pavića”, nekako, upustili sami?
Naravno da sam potpuno sama u svojoj borbi. Imam jednu asistentkinju koju plaćam od svojih para da mi malo pomogne. Kada radite knjige za neko tržište, evo kao sada za Kinu, vi jednu knjigu morate da pošaljete izdavaču u elektronskoj formi potpuno redigovanu na srpskom u ćirilici i latinici, zatim u engleskom prevodu, a onda da sve te knjige i fizički pošaljete poštom. Elektronski format mora imati word, pdf i ocr verziju. Dakle, jedan naslov podrazumeva pripremu za devet oblika te knjige.
Pre toga, naravno, ide sijaset poslovnih pisama sa izdavačem, pregovori, da tako kažem, zatim potpisivanje ugovora, uzajamno slanje potpisanih ugovora (što redovnom poštom može potrajati prilično dugo). Da bih dobila autorski honorar iz inostranstva moram izdavaču da pošaljem englesku sudski overenu potvrdu da sam vlasnik autorskih prava, pa potvrdu o rezidencijalnosti koja u Srbiji predstavlja takav administrativni posao i veliku sumu novca za takse, da mi se svaki put plače kada jurim od institucije do institucije. Kada honorar stigne moram banci da nosim ugovor kako bih potvrdila sklopljen posao, banka deponuje ugovor kod sebe, i tu mi nikada neće biti jasno zbog čega bankarski službenici moraju da znaju poslovne tajne. Valjda je tajnost poslovnih ugovora nešto što se podrazumeva u ljudskim pravima.
E, na kraju, kada po ugovoru stignu besplatni autorski primerci knjige koji su jasno definisani ugovorom, kada je dakle knjiga posle puno meseci finalizovana, tada nastaje pakao sa srpskom carinom.
Nedavno su mi stigla četiri autorska primerka kineskog “Hazarskog rečnika”. Obično jedan ostaje Legatu, jedan dajem Narodnoj biblioteci Srbije, jedan ambasadi te zemlje u Beogradu koja je knjigu izdala i jedan ostaje za ne daj Bože. Srpska carina mi je tražila takse u protivvrednosti od čak 70 evra, fotokopiju lične karte, i izjavu da neću koristiti knjige u slobodnoj prodaji. Kada su na kraju knjige stigle u kuću, od njih četiri, dve su bile oštećene divljačkim otvaranjem paketa na granici. Zaštitna folija knjige je bila pokidana a same korice pocepane!
Sve ovo pričam zato što su oštećene knjigi slika i prilika našeg odnosa prema svemu. One su metafora. Priča, pak, koju sam detaljno ispričala o poslovima s inostranstvom, stalno me tera na pomisao kako li bi izgledalo kada bih bila prodavac mleka, eksera ili bilo čega drugog. A mi pričamo o investicijama…
Sada vam je jasno koliko je tek apsurdno to što nisam u Srbiji, na srpskom, uspela da izdam Pavićeve knjige kod Zavoda za udžbenike iako već dve godine radim sa lektorima, korektorima, redaktorima, urednicima, tehničkim urednicima, na svakoj knjizi za koju sa Zavodom imam ugovor. I ništa!
Može zbilja srpska knjiga izaći na kineskom ili albanskom, ali ne može na srpskom. Ne može! I tačka!
Vaš život, a delom i Vaše stvaralaštvo, vezani su za Milorada Pavića. Zajedno ste stvarali, pisali, istraživali tajne kutije, templarske mape, pariske srednjovekovne detalje… Posle Pavića, život se neminovno nastavlja, a da li stižete pored svih obaveza, da pišete, imate li snage i volje da pišete?
Stižem da pišem, ali tek sada posle tri godine. Žrtvovala sam sebe, a žrtvovala me je i država na neki način. Napisala sam knjigu „Na obali Hazarskog mora“. Nadam se da će izaći ove godine.
Moja sudbina će i dalje biti da moram predstavljati dva pisca, od kojih su oba jedino u rođenoj zemlji na neki način nelegalna.
2 Responses to Jasmina Mihajlović: Moja je sudbina da predstavljam dva pisca