Jedan mali zid

© Annie Jungers „Le sage se façonne lui même“ (Mudrac oblikuje samog sebe) – detalj

Mudrost nije dar Božji. Mudrost je rezultat učenja tokom celog života i sposobnosti korišćenja životnog iskustva: uzimati ga u obzir,  razmatrati ga i znati kako da se iskoristi. Upravo to oblikuje mudrog čoveka kao što vajar oblikuje kamen kad vaja. To znači da samo mudar čovek može da oblikuje samog sebe.

Slobodno zidarstvo je pre svega ideja. Zato nije puka igra reči kada se kaže da ne postoji slobodno zidarstvo, već postoje samo pojedini slobodni zidari koji teže da ostvare tu ideju. Kako saznati nešto više, pitao se junak ove priče, po zanimanju profesor filozofskog fakulteta.  Logično je, treba postati „praktični“ zidar.  Rukovodeći se takvom idejom, junak priče rešio je da u svojoj bašti sazida mali zid.  U tom cilju za pomoć se obratio susedu Milanu, stvarnom i iskusnom zidarskom majstoru: „Milane“ – reče mu – „želim da naučim zidarski zanat i da sazidam jedan mali zid pa vas molim da me uzmete za  učenika.  Pesak, cement i ciglu već sam pripremio i dopremio na  određeno mesto“. Milan se nasmešio i rekao mu: „Profesore, donesite mi prvo alatke, ugaonik, libelu, metar i još jedan džak cementa“. „Ali – mi imamo već dosta toga.“  Milan je samo mirno ponovio: „Donesite vi samo alat i material…  Kada se budete vratili, razmislićemo o vašem zidu koji ne treba da bude isti kao zid vašeg suseda.  Ali pre svega dođite sa željom i voljom za dobar rad“.

Kolica su bila puna i prilično teška kada se zidarski učenik vratio. „Sada ćemo početi“ reče mu Milan.  „Uzmite  ašov i iskopajte zemlju“.  „Zemlju iskopati? Pa ja želim da zidam jedan zid, a ne da pravim kanal“ odgovorio je novi zidarski učenik. „Profesore“, reče zidar sa blagim smeškom  „pre svake gradnje mora zemlja da se pripremi. Ovaj posao koji se obično poverava učenicima nevidljiv je i bez velike priče.  Pri kopanju netaknute zemlje mora da se traži noseća, čvrsta podloga na kojoj će se temelj postaviti.  Površinski slojevi mora da se odstrane da bi se došlo do zdrave zemlje koja se nalazi u dubini.“  Naoružan alatom profesor je počeo da radi. „Sada“, reče, „polagaću redom cigle“. „Ne“, reče Milan. „Sada ćemo da napravimo malter… ne sasvim tako kako udžbenik kaže… manje vode, manje cementa: vreme je vlažno.  Vaš zid treba da bude lak. Ja ću da spremim potrebne količine a vi ćete da pravite smesu“. I tako je naš zidarski učenik počeo da pravi malter.  „Profesore“, reče mu Milan, „pogledajte da li je izbor materijala dobar. Ako su pojedinačni delovi  dobri biće sve u redu. Pored finog peska ostavite po koji komad šljunka ako je od dobrog kamena. Ova različitost nije štetna, na protiv. Važno je, da mešavina bude brižljivo načinjena. …. Pazite, odstranite ovo uvelo lišće“. „Oh! U jednom kubnom metru maltera šta može da šteti takav jedan uveli list!“- reče učenik.  „Profesore“, odgovorio je  Milan strogo  „jedan truli list može da bude uzrok  da i cela građevina bude trula!“  „Kao u ljudskom društvu“, reče glasno zidarski učenik. „Ako se želi da se uradi dobar posao, mora svako u taj rad da uloži sve svoje sposobnosti, svoj duh, srce i svoju dobru volju. I delić sumnje mora da bude odstranjen“.

Zid, foto© Greg Montani, via Pixabay

Milan je napravio veoma dobar malter i rekao je: „Prave odnose nalazim u svojoj savesti. Vaše tehničke knjige u svojoj strogoj racionalnosti i tačnosti zaboravljaju jednu malenkost koja ima uticaja na kvalitet i čvrstoću.  Znanje je jedno, intuicija je drugo. Moj otac je bio zidar, on me je naučio zahvatima koji se ne mogu pismeno preneti… Jesu li to tajne? Možda! Jer nema druge mogućnosti preneti to znanje nego samo kroz prenošenje svesti jednog drugome. Kao što je moj otac meni pokazivao kako on radi sa ugaonikom, viskom i  libelom, preneo je na mene zanatsku tajnu koja se ne može ni iz jedne knjige naučiti“.

Dok je Milan tako govorio, spremio je malter i rasporedio ga na dnu iskopanog jarka. Pažljivo ga je poravnao, razmeravajući metrom u svim pravcima. Onda reče: „Ja sam vaš deo posla sada uradio. Kao učenik  trebalo je da u čvrstim slojevima dođete do visine terena, a kao pomoćnik trebalo je da izvršite potrebna premeravanja“. „Dobro“,   reče naš zidarski učenik, „potrudiću se da dobro sve uradim,  pa ću sada da poređam opeke na malter kao na temelj“. „Profesore“ – reče mu Milan – „postavite kao prvo kamen na uglu, kamen temeljac. To je trenutak za primenu vaše tehnike i ispoljavanje racioalnosti. Kamen temeljac  predstvalja sve to što je stroga nauka mogla da vas nauči. To je jedan savesni zidarski posao, obrada ovog neobrađenog kamena. Ona je osnova svake gradnje, pa i za ostale zanatlije, ne samo za zidare. I, najzad, postavite jedan red opeka i pri tome koristite  visak. Ali pazite! Postoje uvek nejednakosti između opeka i opeka, kamena i kamena: dozvolite im slobodu koja im je potrebna da biste osigurali njihovu individualnost.“

 Postavljanje opeke biće lak posao, mislio je naš zidarski učenik, stavljajući na svaku opeku donjeg reda po jednu odozgo. „Profesore“ – prekinuo ga je Milan – „Ne radite pravilno, to nije dobar rad. Polaže se uvek jedna opeka tako da se oslanja na dve opeke iz donjeg reda. Tako se dve opeke povezuju sa  trećom i tako se stvara  čvrsta veza… Siguran sam da će vaš komplikovani duh  izvesno  naći za ovakav postupak  odgovarajuće objašnjenje“.

I stvarno, profesor nije mogao a da ne pomisli da slobodni zidari svoju snagu crpe iz trojne veze koju čine mudrost, ona što vodi gradnju, snaga koja je izvodi i lepota koja je upotpunjava. „I sada“ – rekao je Milanu – „pet redova cigala  je postavljeno, naš zid je znači gotov“.   „Profesore“ – zapitao ga je Milan – „zar verujete da je građevina gotova ako ste cigle naslagali u redove?  Vaše cigle moraju sada da budu omalterisane, jer one još nisu međusobno povezane.  Nama treba malter i da bismo popunili sve rupe, praznine, da bismo opterećenje jednako rasporedili i preneli.  Za to nam je potreban fini malter, koji će da impregnira, odnosno da obavije celu sadržinu vaše građevine da bi tako nastala  celina.“ „To je otprilike tako“, reče profesor, „kao prijateljstvo među ljudima. Ono ih povezuje, uzajamno im daje snagu i čini otpornim protiv neprijatelja“. „Da“, reče na to Milan, „to je govor iz dubokog ubeđenja koji nam omogućava da se međusobno poštujemo i razumemo, čak iako nismo istog mišljena pa i  preko državnih granica“.

Zid našeg zidarskog učenika dobio je kvalitet koji on nije očekivao. Bio je lep!  „Ako ne bi bio lep“ – primetio je Milan – „ne bi bio gotov jer je snaga uvek povezana sa lepotom!… A sada, sada smo zaslužili po  jednu čašicu.“

„Vi imate stvarno pravo na kratak odmor“ – reče mu učenik. „Profesore“ – reče Milan, – „to nije tako. Sada, kada vaš zid stoji, moramo da ga na kratko vreme  prepustimo samom sebi. On će da sazreva kao biljka… ali, njemu nedostaje još nešto, pre nego što postane savršen.  Ako ja pijem, to je zbog toga što ste me naveli da puno pričam, ali i zbog toga da damo vremena našem zidu da „razmisli“… Za nekoliko dana ću tek biti gotov vaš mali zid“.…“Sta ima još da se doda, da bi naš posao bio završen?“  „Moj potpis“ – reče Milan, – „odnosno boja, kojom ću ga posle zrelog razmišljanja obojiti, da ne izgleda kao svi drugi zidovi, i koja će izražavatii njegovu ličnost“.

Prateći Milanovo razmišljanje, profesor zanet mislima reče: „Milane, je li vas otac sve to naučio?“ „Sasvim sigurno nije“, odgovorio je Milan, „moj otac mi je preneo prva i osnovna znanja. Posle sam bio poslat kao praktikant u razne druge radionice gde sam svaki put naišao na neki drugačiji duh… Ali u suštini uzevši to je bio uvek isti duh.  Svugde se međusobno razumevalo, upotrebljavali su se isti alati i naprave. U pojedinim radionicama sam upoznao metode koje do tada nisam poznavao. Upoznao sam ljude koje ne bih nikada sreo van radionica i  stekao ponekog prijatelja za ceo život. Bile su tu i nastave za učenike. Tako sam imao prilike da upoznam sve bitne osobine i smerove zidarske tehnike: shvatio sam i razumeo njihovo jedinstvo kao i beskonačne mogućnosti njihove primene“.

„Mislite li da vaše mušterije sve to mogu da shvate?“ bilo je sledeće pitanje upućeno Milanu. „Ne, zasigurno ne“ – odgovorio je – „oni znaju možda stvari koje ja nikada neću znati ili upoznati. Ali vidite“, njegove oči zasijaše dok je izgovarao kraj svoje misli, „oni neće nikada moći da shvate, šta znači biti zidarski majstor“.

Profesor, podučen Milanovim rečima, i posle stečenog iskustva u zidanju sopstvenog malog zida, reče poluglasno, više za sebe:

Setimo se Mikelanđelovog shvatanja, koji je u sirovom, neobrađenom kamenu već video umetničko delo. Ideja je dremala u kamenu, trebalo je samo da bude rukom vajara  „oslobođena“. Tako slobodnozidarski alati i načela žele da pomognu da se iz neobrađenog kamena oformi „istiniti čovek“. U tome leži osnovno ubeđenje da je čovek zapravo nesavršen, ali ima sposobnost da se usavršava. To ubeđenje je jedan od temelja na kojem se zasniva slobodno zidarstvo. A sve počinje od malog sopstvenog zida.

Andrija Tisa, Cirih