Jelisaveta Tatić Čuturilo: Ono što odlikuje umetnika i umetnost je potpuna sloboda mišljenja i delovanja
U relativno novom prostoru Radionici intergracije, koju vodi Predrag Miki Manojlović, u toku su poslednje pripreme pred premijeru prvog komada u kome je Mira Furlan, filmska zvezda bivše Jugoslavije, u ulozi pisca. kostime za predstavu “Dok nas smrt ne rastavi” radila je Jelisaveta Tatić Čuturilo, koja nam priča o samoj predstavi, ali i o stanju u kostimografiji i umetnosti u Srbiji.
Predstava “Dok nas smrt ne rastavi” je Vaš najnoviji angažman. To je savremena predstava, da li je kostimografski zahtevna? Šta je reditelj Miki Manojlović od Vas kao kostimografa tražio?
Radnja komada smeštena je u sedamdesete godine prošlog veka. Iako sam rođena početkom sedamdesetih, taj period je za mene nedovoljno poznata epoha. Sećam se samo nekog duha tog vremena, a sve ostale podatke morala sam da istražim. Mira Furlan nam je zadala taj nostalgični milje i vreme radnje, a sa Mikijem sam analizirala likove i ono što je potrebno da istinito ispričamo priču. Sad kada smo pred premijerom, mogu da kažem da mi je ovo iskustvo dunulo neki vetar u leđa…napravili smo PREDSTAVU!!!… u nemogućim uslovima…bez ičije podrške…uprkos svim nerazumevanjima…u vremenu naopakih vrednosti!
Gde je kostimografija danas, kako se bori sa opštim pojmom krize o koju se svi poštapaju? Gde su kostimografi danas kada stilisti i modne agencije često preuzimaju taj deo posla?
Kostimografija danas u Srbiji, Beogradu svedena je na incident. Beznadežna situacija u kojoj se nalaze kulturne institucije, ostavljene bez finansijske pomći a pri tom izložene banalnom i često pogrešnom sudu javnosti, dovela je na granicu opstanka veliki broj umetnika. Tu su kostimografi zanemarljivi procenat. Kostimografija kao integralni deo svakog scenskog prikaza takođe se svodi na nivo statističke greške, s obzirom na to da su ukinuti budžeti za finansiranje projekata. Žao mi je samo što niko neće da preuzme odgovornost i kaže – ne treba nam scenografija, možemo bez kostimografije, koristićemo ranije komponovanu muziku bez dozvole autora i, što kaže Duško Kovačević, samo da izmislimo predstave bez glumaca, onda će biti baš jeftino?!
Šta je sa televizijskom kostimografijom? Često imamo utisak da su nam voditeljke obučene kao za izlazak u grad, da li televizije uopšte angažuju kostimografe? Da li mislite da bi bilo potrebno da se profesionalni scenografi i kostimografi ipak češće angažuju na televiziji?
Televizijska kostimografija podrazumeva ozbiljan i zahtevan rad, pre svega mislim na igrani serijski i dramski program. Koliko pratim, u takvim projektima angažovani su školovani i relevantni kadrovi. Ovo ostalo zaista ne umem da analiziram… Duboko verujem da je to rezultat nerazumevanja ozbiljnosti profesije kostimografa. Sada dolazimo do te, za mene potpuno fantomske profesije. Gde se školuju stilisti? Da li postoji na nekom fakultetu odsek – stilista? Neverovatno mi je da se uopšte razmatra taj svet? Opšte je mesto da razne estradne ličnosti u nekom trenutku poveruju da mogu biti modni kreatori, a u ovom vremenu potpunog sunovrata vrednosti i merila to nije teško.
Odrasli ste u umetničkom okruženju, pored tate glumca Josifa Tatića i mame Biljane Dragović, kostimografa, da li je uopšte bilo moguće da Vas pozorište zaobiđe kao profesija?
Kao dete, provodila sam puno vremena u Jugoslovenskom dramskom pozoristu, ne samo na predstavama, još više po hodnicima, radionicama, garderobama i šminkernicama čekajući tatu i mamu da završe posao. Ranije to nisam povezivala sa izborom profesije, ali sada, kada imam sina, vidim koliko ono čime se roditelji bave direktno i nepopravljivo oblikuje interesovanja deteta. To je tako prirodno…doktorska deca upisuju medicinu, deca pravnika postaju advokati…uvek bilo i biće!
Radili ste do sada preko 50 kostimografija za pozorište. Šta najviše volite da radite, koja vrsta izazova Vam najviše leži? Da li volite istorijski kostim ili Vam kao nekome ko se aktivno bavi i modom više leži savremeni kostim?
Pored pozorišta radila sam i na filmu i televiziji. Svaki od tih medija ima svoje zakonitosti i specifičnosti. Upravo takvi skokovi u različita polja delovanja su mi najveći izazov. To mi ne dozvoljava da se opustim i ulenjim, tera me da se stalno preispitujem i postavljam pred sebe nove ciljeve. Verovatno je i ovaj iskorak u modu deo te moje potrebe.
Pomenuli smo modu. Sa dve koleginice pokrenuli ste butik Fundus, koji je deo projekta Choomich Distrikt. Da li je cela ta priča oko revitalizacije Čumića pomogla mladim dizajnerima, da li uspevaju da se izbore za svoje mesto pod suncem?
Svakako je pomogla u promociji mladih dizajnera i dovela do nekog malog medijskog proboja, ali je na žalost, finansijski potpuno neisplativa. Žao mi je što i na ovu temu nemam dobro iskustvo. Naš entuzijazam je bio ogroman, ali na žalost, potpuno je iscrpljen. Dve godine smo pokušavali da poslujemo uprkos ogromnim dažbinama i u poreskom sistemu koji nas izjednačava sa trgovinskim markama koje proizvode u milionskim tiražima. Sve to nije dozvolilo da jedna tako dobra i zaista relevantna umetnička priča dobije pravi zamah iako je bilo potencijala.
Za kraj, da li Vas plaši priča koju čujemo u poslednje vreme o javnim nabavkama na polju kulture i kulturnih institucija? Da li je uopšte to izvodljivo da se tenderom rešavaju nabavke kostima, senografije, kako to treba u praksi da izgleda?
Smatram to budalaštinom neviđenih razmera. Pokušaću da objasnim do koje mere je neizvodljivo…ukoliko za određeni posao pozorište traži čoveka sa posebnim umećem i znanjem u isto vreme ima obavezu da pruži na uvid tri ponude (tri umetnika) i izabere najjeftiniju ponudu. To se kosi sa zdravim razumom. Puno se govori, mogu slobodno reći razglaba, poslednjih godina o problemima u kulturi i čini mi se, svima je već zlo od te priče. Smatram da se iz potpuno pogrešnog ugla analizira taj problem. Nedostatak novca je posledica, a razlog je neprekidno kadriranje i mešanje političkih interesa u polje kulturnih delovanja, e to čak i potentnog i relevantnog umetnika mora da slomi. Pa ono što odlikuje umetnika i umetnost je potpuna sloboda mišljenja i delovanja, sa svim svojim manama i vrlinama…mi smo izabrali tu poziciju u kojoj neizvesnost kreira i utiče na naše stvaralaštvo. Onog časa kada umetnika dovedete u poziciju da stvara iz predumišljaja – tu prestaje magija.
Suzana Spasić