Jesenjin za sva vremena

Mirko Mrkić Ostroški, Moj Jesenjin, Interpress, Beograd 2015.

Mirko Mrkić Ostroški: MOJ JESENJIN, dvojezično izdanje na ruskom i srpskom jeziku, Interpress, 2015, tiraž 500 primeraka od kojih je 120 primeraka numerisano i sa bareljefom u terakoti 

Postoje pesnici koji obeleže život drugih ljudi u nekom vremenu. Kada prođu decenije, oni nam ostaju kao naši najrođeniji, jer smo svesni da smo s njihovim stihovima bolovali prve ljubavne jade, da su oni često govorili ono što mi nismo umeli. Zato smo ih recitovali i svojatali, zato su nam ostali u trezoru sećanja, jer se prva ljubav ne zaboravlja. Među te pesnike sigurno spada i Sergej Jesenjin.

Velikim delom čedo takvog doživljaja je i knjiga Mirka Mrkića Ostroškog, pisca, slikara, izdavača, a u ovom slučaju i prevodioca. Knjiga je u celini stvaralačko čedo Mrkićevo: prevod, likovno rešenje i terakota na bibliofilskom tiražu, sve je to njegov rad. Učinio je to povodom 120 godina od rođenja i 90 godina od Jesenjinove smrti.

Svoje prevode on naziva prepevima. Oni su nastali iz potrebe sopstvene duše da i drugima približi reči velikog pesnika. Kada se udubimo u izbor prevedenih pesama, zaključićemo da tu ima i sopstvenog žala zbog brzih promena. U tim promenama gube se mnoge patrijarhalne vrednosti. Na svoj način knjiga je i omaž jednom drugom vremenu u kome su bili drugačiji uslovi življenja, pa i izbor pesnika. Ipak, lep je to izbor i tako blizak prevod.

-Prevodima koje je u svoju knjigu Moj Jesenjin uvrstio kao nove, – kaže recenzent i pisac pogovora, inače vrsni poznavalac ruske literature prof. dr M. Sibinović, – reklo bi se, šire je osmislio i dugotrajnu naklonost srpske čitalačke publike prema ovom ruskom liričaru. Običan “mali” čovek predstavljen kao žrtva širih istorijskih i društvenih okolnosti na koje on sam, kao “slamka među vihorove” ne može da utiče, danas je u jeku bezbolnog vaskrsavanja društvenih odnosa iz predrevolucuionarnog vremena i vraćanja u socijalizmu potiskivanoj religiji – kod nas zapravo pojačava empatiju, aktuelizuje i održava interesovanje za Jesenjinovu poeziju.

Mrkić je, jednostavno, osetio potrebu da još jednom prođe kroz Jesenjinove stihove, a Jesenjin je, pak, pesnik za sva vremena. Zato nam i stihovi njegove poznate pesme “Dpoviđenja…” deluju tako poznato i tako blisko:

Do viđenja, nek sve prođe nemo,

Ne mršti se, oproštaj nek čeka

Nije novost da ranije mremo

Jer ni život nije novost neka.

Tako su nam ponovo zazvučale i blisko, prisno, a opet različito Pesma o Keruši, Ispovest mangupa, Pismo majci, Breza i druge. I verovatno će biti otkriće za neke nove generacije, koje nisu imale prilike da se sretnu sa ovim pesnikom uz čije stihove su rasle današnje dede.

Dimitrije Diso Janičić