Jovan Skerlić: Petar Petrović Njegoš (1)

Kao i vladika Petar Petrović Njegoš, i Jovan Skerlić je rano počeo da piše, i za dvadesetak godina stvorio delo na koje se i danas oslanjamo u svim proučavanjima istorije srpske književnosti i književne kritike. Koa i vladika Njegoš, Jovan Skerlić umro je sa 37 godina. U čuvenoj „Istoriji nove srpske književnosti”pisao je Skerlić i o Njegošu. Ovo delo trebalo je da izađe iz štampe pre 100 godina, 1913, ali su ga ratne neprilike (Drugi balkanski rat) omele, pa je objavljena u osvit 1914. godine, samo pet meseci pre smrti njenog autora. U povodu sto godina od nastanka znamenitog dela Jovana Skerlića i 200 godina od rođenja Petra Petrovića Njegoša, prenosimo integralno Skerlićev tekst u tri nastavka.

 

OLYMPUS DIGITAL CAMERAPETAR PETROVIĆ NJEGOŠ

 

Život –  Rodio se 1. novembra 1813 godine na Njegušima, u Crnoj Gori. Kršteno ime bilo mu je Radivoje (Rade), a kada se pokaluđerio dobio je ime Petar. Stric, vladika Petar I, uzeo ga je k sebi 1825 sa namerom da ga školuje. Školu je učio neko vreme u Boki Kotorskoj. Od 1827 do 1830 došao mu je za učitelja Sima Milutinović, koji ga je vaspitavao na osobit i čudnjački način. Posle stričeve smrti bi zakaluđeren i preduze vladu nad Crnom Gorom. Odmah je počeo borbu protiv domaće anarhije, protiv plemena koja su se međusobno tukla i protiv krvne osvete, stao centralizovati državnu vlast, počeo dizati škole, puteve, ustanovljavati sudove. Pošto je sa velikim naporima i žrtvama uveo nešto reda u zemlji, 1833 ode u Petrograd, gde bude zavladičen. Vrativši se nastavio je svoju tešku vladavinu, s jedne strane uvek na ratnoj nozi sa hercegovačkim muslimanima i skadarskim pašama, s druge strane uvek u sukobu sa pojedinim plemenima u zemlji. 1836. ponova je išao u Rusiju, zadržao se neko vreme u Beču i tek 1837 stigao u Petrograd. Ostatak života proveo je u stalnoj borbi i u teškoj vladavini. 1846 isao je državnim poslom u Beč, gde se zadržao do 1847 1848 pomaže Austriju u Dalmaciji; 1849 zaključuje sa Srbijom ugovor o oslobođenju Bosne i Hercegovine. 1850 se razboli, radi leka ode u Italiju, gde u Napulju provede zimu. Teško oboleo vrati se na Cetinje i umre 19. oktobra 1851.

 

Karakter – Njegoš je bio vladika osobite vrste. On se zakaluđerio ne zato što je osećao ljubav prema crkvi no zato što je takav bio red, što po utvrđenoj tradiciji vladar Crne Gore morao je biti vladika. On nosi crkveno odelo samo kada služi arhijerejsku službu, a to biva vrlo retko. Jaka, živa duha, plaha karaktera, on živi slobodno kao svetovnjak. U svojim religioznim idejama on nimalo nije dogmatičan. On uči francuski u Volterovim spisima, u svojim spisima iskazuje često skeptičke, panteističke i deističke, nimalo ortodoksne ideje, stoji iznad vere i jednom prilikom piše:

Srpstvuj đelom, vjeruj što vjerujes

Laktom vjere glupost čojka mjeri…

 

On stalno stavlja narodnost iznad vere. U svojoj sasvim dositejevskoj pesmi Pozdrav rodu iz Beča 1847 god.  na kojoj se potpisao Vladika crnogorski, on osuđuje one koji u ime vere seju „adsko sjeme bratskoga razdora”, i veli:

 

Ne pita se ko se kako krsti,

No čija mu krvca grije dušu,

Čije ga je ml’jeko zadojilo.

 

Političko nacionalni interesi i strasti kod njega su iznad evanđelskih hrišćanskih učenja, i on peva kako mu je turska krv kao žrtva milija „nego ulje iz kandila i izmirna i kadila”. On ima sasvim svetovno i filozofsko obrazovanje. On je u prvom redu svetovnjak, vladar, Srbin, mislilac, pa tek, u drugom redu i formalno, crkveni čovek. Onakav kakav je on čini zgodan prelaz od crkvenoga vladara ka svetovnim, od vladike Petra I ka knezu Danilu.

 

Njegoševa kapela na Lovćenu

Njegoševa kapela na Lovćenu

Duhovno obrazovanje –  Kao Dositej Obradović i Vuk Karadžić, Njegoš nije prošao kroz redovne škole i sasm se duhovno obrazovao. Kod bokokotorskih kaluđera učio se samo osnovnoj pismenosti. Prvi učitelj mu je bio Sima Milutinović-Sarajlija, koji je i sam malo bio učio, koji je čitao na dohvat i po slučaju i čije znanje uopšte je bilo ne veliko, ne sistematsko, nesigurno i haotično.Onom što je sam znao i kako je umeo i mogao, Milutinović je učio svoga đaka, više mu otvorio volju za čitanje no što mu je mogao dati kakva pozitivna i sređena znanja. Njegoš je docnije zahvalio svom prvom učitelju, Luča mikrokozma posvećena je Milutinoviću, a u pesmi Sprovod prahu S. Milutinovića on je pevao:

 

Ja sam tebi mnogo dužan – dužnosti su ove svete,

Ka oltaru priznanosti neka vječno one lete.

Ti m’ uvede pogled prvi u zračnijem prostorima,

U kojim se zv’jezde tiće i šetaju horovima…

 

Milutinović je u svakom slučaju otvorio mu volju za pisanje. Njegoš ga je u početku imao za uzor, i mogu se izvoditi izvesne dormalne sličnosti imeđu Serbianke  i Svobodijade, (Zemun, 1854), Dike crnogorske i Gorskog vijenca. Izvesno je da je Njegošu od Milutinovića ostalo: mešavina narodne poezije i mitologije, mitološki rečnik, mestimično kovane reči, česti arhaizmi, a negde se osećaju i manje reminiscencije. Lukijan Mušicki, koji je tridesetih godina bio na vrhuncu svoga književnoga glasa, takođe je jedan od njegovih pesničkih učitelja, Primer „mitronosnog” pesnika, plaškog vladike, uticao je na mladog cetinjskog vladiku. 1833 pisao je Vuk Karadžić Mušickom koliko ga uvažava Njegoš, koji i sam piše „stihove lepe”. „’Glas narodoljupca’ vašega zna naizust i obožava vas za vaše rodoljubive misli, nego mu je malo žao što još prostiji srpski ne pišete, jer on misli da na svetu nema lepšega jezika od našega narodnoga… ” kada je Mušicki umro, Njegoš je u pesmi Nelažni znak pameti prahu narodoljupca ožali osmrt „genija roda”, „žitelja nadoblačnog, visokoletećeg”:

Hram se srpskih muzah razruši na v’jeki.

 

Ali njegov klasicizam se sastoji samo u rečniku, nikada u formi i sadržini, i ukoliko više peva on ga sve više oslobađa i postaje sve slobodniji i originalniji.

Sima Milutinović mu je ulio volju k čitanju, razvio ljubav za pisanje, dao mu prve uglede. Mušicki mu je poslužio kao primer i potstrek. Vrlo darovit, retke prirodne inteligencije, Njegoš je produžio sam se obrazovati. U cetinjskoj pustinji, sam, bez igde ikoga, bez ikakvog intelektualnog društva, on se baca na čitanje, razmišljanja i pisanja, i u duhovnom radu traži razonodu i utehu. Kao njegov iguman Teodosije Mrkojević u Šćepanu Malom on na zvezdama uči bogosloviju. Putovanja po Austriji, Rusiji, Italiji sve više su širila njegov duhovni vidik. On uči ruskim francuski, talijanski, čita Dantea, Petrarku, Miltona, Bajrona, Deržavina, Lamartina, Puškina, „ščastljivog pjevca velikog naroda”. On prevodi jedan deo Ilijade, Slovo Igorovo, Himnu noći Lamartinovu. Samostalnim radom, neprekidnim čitanjem velikih pisaca i mislilaca, on uspeva da stekne veliko književno i filozofsko obrazovanje.

(nastaviće se)

Čitajte jošJovan Skerlić: Petar Petrović Njegoš (2) – najvažnija dela >>

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.