Kako je pisao Umberto Eko

Umberto, Eko, SUD PHOTO, Sergio Siano, CC 2.0

Umberto Eko (1932-2016), filozof, profesor, pisac, neumorni istraživač, sjajni erudita i jedinstvena intelektualna gromada, ostavio je za sobom opsežno delo koje će i dalje otvarati vrata budućnosti, u svetu koji možda više i nije spreman na tako duboko prožimanje i tako elitni odnos prema nauci, književnosti, umetnosti, filozofiji, kulturi življenja. Ova renesansni duh na razmeđu dva milenijuma jedan je od poslednjih autentičnih mislilaca našeg doba i veliki zagovornih slobode duha, slobode znanja i slobode postavljanja pitanja, traganja za istinom.

U slavu velikog Umberta Eka, u trenutku kada se od njega opraštamo, setimo se kako je i šta pisao:

• Sve dok se ne sretneš sa sopstvenom prazninom još možeš da misliš da si u vezi sa Jednim, ali tek što počneš da petljaš sa glinom, bilo da je ona i elektronika, već si postao demijurg, i svako ko se zalaže da stvori neki svet odma je izložen pogibelji o greške i zla (Fukoovo klatno)
• Budući da u ludostima sveta blista mudrost Svevišnjeg, pravi mudrac na ludost gleda sa poniznošću. (Fukoovo klatno)
• I nije važno da li su stvari istinite. Važno je, zapamtite, posedovati tajnu. (Fukoovo klatno)
• Kasnije sam shvatio da se prava ljubav smešta u trikliniju srca i tamo nalazi mir, obraćajući pažnju na svoje najplemenitije tajne i retko se vraća u komore uobrazilje. Zbog toga ne uspeva da ponovo prizove telesnu formu odsutnog ljubavnika. Samo bludna ljubav, koja ne ulazi nikada u najskrovitije kutke srca, može da proizvede te slike… Pravi ljubavnici prilikom prvog ljubavnog razgovora, preblede, uzdrhte i zaneme. To je zbog toga što ljubav gospodari i carstvom prirode i carstvom duha, privlači sebi svu njihovu snagu čim se pojavi. Zato, kada pravi ljubavnici dođu na tajni sastanak, ljubav remeti i gotovo umrtvljuje sve funkcije tela, kako fizičke tako i duhovne: stoga jezik odbija da govori, oči da vide, uši da čuju, svaki deo otkazuje poslušnost. (Baudolino)
• Knjige nisu pisane da bi se u njih verovalo, nego da se preispituju. Kada mislimo o knjizi, ne treba da se pitamo o čemu govori, nego što to znači. (Ime ruže)
• Uvek su me definisali kao učenjaka i filozofa, kao teškog pisca. Onda sam napisao roman koji uopšte nije eruditski, koji je napisan jednostavnim jezikom – Tajanstveni plamen kraljice Loane,  pa se od svih mojih romana najmanje prodavao. Dakle, verojatno pišem za mazohiste. Samo izdavači i neki novinari veruju da ljudi žele jednostavne stvari. Ljudi su umorni od jednostavnih stvari. Oni žele izazov. (intervju za Gardijan, 2011)
• Često sam se pitao: da li bih, danas, nastavio da pišem i onda kada bi mi rekli da će sutra neka kosmička katastrofa uništiti vasceli svet, tako da više niko neće moći da pročita ono što danas pišem? Isprva odgovor glasi da ne bih. Zašto da pišem ako niko neće moći da me čita? Kad malo porazmislim, odgovor glasi da bih, ali samo zato što gajim očajničku nadu da će se, sred te galaktičke katastrofe, možda naći kakva preživela zvezda, pa da neko sutra uzmogne da rastumači moje znake. Dakle pisanje bi, i uoči Apokalipse, i dalje imalo smisla. (O književnosti)