Kako preživeti telefonsku prodaju

foto. Karen Arnold

Dok prolazim centralnom gradskom ulicom, zaustavlja me dosta naglo momak od dvadesetak godina i kaže:

– Hoćete da kupite čestitku i pomognete deci…- Mrzovoljno ga zaobiđem bez komentara, on u sekundi „napada“ novu humaniju žrtvu koja se zainteresovano zaustavlja.

Ne prođoh ni dvesta metara, zaustavlja me mladić:

– Gospođo, izvinite, jel znate možda gde je Zeleni venac?

– Evo ovde prođete desno, nastavite nizbrdo i malo levo…

– To je tačan odgovor – nastavlja momak, smejuljeći se – A da li želite da kupite čestitku…

Besno odbrusim da zavitlava nekog drugog, nastavljam put.

Taman da skrenem ka svojoj ulici, put mi prepreči njih dvoje.

– Jel može jedno pitanje? – zausti ona.

– To je već jedno – odgovaram i nastavljam put. Samo da se dočepam vrata, da ih zatvorim, zamandalim, da se sklonim iz ove gradske vreve prošarane kojekakvim uličnim zabavljačima, ludama, pevačima, prodavcima, preprodavcima, karikaturistima, žonglerima, prosjacima.

Kod kuće, tišina, mir. Da li da sednem i konačno nešto napišem? Imam dobru temu, samo da počnem.

Ne sastavih ni dve rečenice, telefon prekida tišinu. Ma ko zove na taj kućni broj…

– Dobar dan, gospođo, da li je to porodica ta i ta?

– Jeste, ta i ta je. Izvolite

– Vidite, gospođo ta i ta, mi smo kompanija koja je upravo vašu porodicu izvukla iz šešira kao dobitnika nagradnog putovanja na Tenerife.

– Jel, pa baš nas ste izvukli?

– Da, gospođo ta i ta, samo je potrebno da dođete prvo na prezentaciju…

– Nismo zainteresovani, hvala.

– Ali, molim, to je samo prezentacija. Znate izvukli smo vas iz šešira.

– Molim vas, vratite me u taj šešir. Hvala i doviđenja.

Spuštam slušalicu i vraćam se ekranu sa početim tekstom. U to, zapišta mobilni – stigla sms poruka. Javlja mi se prijatelj iz Amerike, kaže zvaće me na kućni, dugo se nismo čuli. Posle samo par minuta, zvoni. Uh, kad pre, pomislih veselo i podigoh prokletu slušalicu.

– Dobar dan, da li je to…

– Jeste, to je – snuždih se.

– Da li ste vi …

– Da, ja sam, izvolite.

– Dobar dan, mi zovemo da vas podsetimo da je vama danas divan dan, vaš rođendan – nastavlja egzaltirano, brzo da slučajno ne stignem da prekinem. – Srećan rođendan gospođo ta i ta.

I kako da prekinem, ljubazno me je podsetila na moj rođendan, ‘ajd, rekoh hvala, nakiselo.

– E, zbog vašeg divnog dana, mi smo odlučili da Vam poklonimo dodatni popust na naše proizvode. Pre svega…

– Ali ja ništa ne kupujem, hvala.

-Ali, gospođo ta i ta, molim vas, saslušajte me, pa vama je divan dan.

– Pa dobro, recite, kad mi je već divan dan.

– Vidite, gospođo ta i ta, imamo specijalnu ponudu samo za vas. Ali pre toga mi recite, ko kuva u Vašoj porodici?

U dilemi kakav odgovor bi bio najbolji, a da me dodatno ne „zakopa“, rekoh „Oboje“.

– Eto, odlično, vaš suprug će se sigurno obradovati novom tiganju.

– Pa on u stvari i ne kuva.

– Ali rekli ste da kuva.

– Kuva samo čaj. A to ne ide u tiganj, kao što znamo.

– Dakle, gospođo ta i ta, možda bi vas onda zanimao naš poseban čajnik koji dajemo gratis ako kupite dva tiganja. Znate tiganj je potpuno novi proizvod na našem tržištu, sa keramičkom podlogom, izvor zdravlja.

– Ali meni prijateljica koja je za to stručna kaže da to i nije tako zdravo – odgovaram.

– Ma kakvi, gospođo ta i ta, vaša prijateljica nije u pravu, slobodno joj to i recite, znate, to je najzdravije posuđe.

– Ma, znate, ipak bih pre verovala prijateljici, ona se u to razume.

– vaša prijateljica očigledno ne zna ništa o tome. Znate, ovaj tiganj je za prženje bez ulja, a to je najzdravije.

– Izvinite – ne dam se ni ja – ali koliko znam, prženje nikad nije zdravo, a i to bez ulja je još nezdravije, upravo je kancerogeno.

– Dakle, vi ne želite da kupite tiganj?

– Ne želim.

– Dobro, gospođo ta i ta, ali za vaš rođendan imamo i druge proizvode u ponudi – O ne, taman sam pomislila da je matirana nezdravim kuvanjem, kad ono pat pozicija. – Evo, na primer, odlični su naši dušeci sa memorijskom penom, a sad su samo za Vas na specijalnom popustu.

– A hvala, ja sam Vam kao samuraj, spavam na golom podu – kažem i smešno mi. Ali ne da se ona, smešno i njoj, ali ne odustaje. Da li da joj konačno spustim slušalicu, ili da nastavim ovo zamajavanje? Šta će, i ona radi za neki bedan procenat, bar neka je neka ispriča to što je naumila.

– Dakle, nećete dušek. E znam, za vas su naše posebne čizme sa anatomskim đonom i za lako hodanje.

– A , ne, hvala, videla sam ih u reklami, ne bih te čizme.

– Ali, zbog čega, pa one su veoma dobre, znate, one su savršene za…

– Nisu lepe, da vam pravo kažem. Ružno izgledaju i ja to ne bih mogla nikako da obujem.

– Ali, gospođo ta i ta, znate, one su jako dobre za kičmu, možda su malo drugačije dizajnirane, ali znate, za vašu kičmu, one će biti pravi preporod.

– A, pa, onda ništa – odgovaram ja poverljivo – znate, ja uopšte nemam kičmu.

Mat!

Nasmeja se i konačno ode sa linije.

foto: George Hodan

Ne prođe ni pola sata, zvoni opet. Valjda je sad Amerika.

– Dobar dan, ovde stranka ta i ta, da li je to gospođa ta i ta?

– Jeste, ta je – e sad već besnim i pitam se što li uopšte podižem slušalicu.

– Gospođo, zovemo da Vas podsetimo da su izbori u nedelju. Da li ćete izaći?

– Izvinite, da li mislite da iko može da zaboravi da su u ovoj zemlji izbori u nedelju? I na kraju šta vas se tiče da li ću izaći ili ne. – Spustim besno slušalicu, vratim se tekstu koji bezuspešno pokušavam da napišem, gledam onih nekoliko redova i ne pronalazim nikakvu novu misao.

I ono čudo opet zvoni. Valjda je sad konačno Amerika.

– Dobar dan, gospođa ta i ta?

– O ne, zar opet nešto.

– Ali, gospođo ja zovem jer ste dobitnik naše magnetne narukvice, koju ćemo Vam uručiti na prezentaciji koju organizujemo.

– Izvinite, da Vas pitam – procedih.

– Da, da, izvolite – ponada se umilni glas.

– Jel ta narukvica ima sat, možda?

–  Nema sat, ali, znate, to je magnetna narukvica najnovije generacije, koja pomaže kod…

– E šteta što nema sat, jer da ima sat, videli biste da je sad četiri i da se u ovo vreme niko ne uznemirava. Doviđenja.

I dobro, umiri se telefon neko vreme, od mog pisanja ne bi ništa, ajd sad da sačekam i taj najavljeni poziv iz Amerike.

Zazvoni opet, valjda nije nikakva telefonska prodaja.

– Halo, jel to Infostan?

– Ne, nije, ovo je privatan broj.

– Pa dobro, dušo, – nastavlja stariji glas – kad sam vas već dobila da vas pitam nešto, možda i vi znate.

– Ali ja nisam Infostan.

– Ali možda znate… Vidite, mene zanima koliko godina moram da čuvam stare račune od Infostana, jel mogu da bacim neke, znate stariji su od deset godina…

– Slobodno bacite, gospođo, sve bacite. Ostavite samo tri poslednja.

– E baš ste ljubazni, doviđenja – da, da, ljubazna, da ste bliže da vas ujedem.

I nastade muk konačno.

U to, stiže poruka od druga iz Amerike na mobilni „Zvao sam te ali tebi izgleda ne radi telefon, stalno pokazuje zauzeće. Javi se kad ga popraviš.“

S.Spasić