Kićenje jelke – od božićne do potrošačke bajke

Običaj kićenja jelke je jako star, ali se kod nas nije poznavao sve do sredine 19. veka, iako se pominje i u nemačkoj i u ruskoj tradiciji. Upravo je preko germanskog uticaja u Vojvodini, početkom 20. veka šire prihvaćen i kod nas.  U Nemačkoj je postojao običaj da se na dan Adama i Eve, 24. decembra, okiti drvce jabukama. Kasnije je to drvce počelo da se unosi u kuću i kiti najrazličitijim kolačićima. Po nekim zapisima, reformator Martin Luter je upravo bio prvi koji je na jelku dodao i upaljene svećice i u čast Vitlejemske zvezde na vrh joj postavio zvezdicu. Poznato je da je u 16. veku u Srednjoj Evropi bilo uobičajeno da se na trpezi za Božić na sredinu stola postavi malo drvo bukovo drvo ukrašeno sitnim jabukama, šljivama, orasima, lešnicima kuvanim u medu. Ubrzo je običaj ukrašavanja drveta u kući prešao i u druge zemlje, u Austriju, Francusku, najverovatnije i u Rusiju u vreme cara Petra Velikog, a 1841. godine stigao je i u Vindzor kada je princ Albert, muž engleske kraljice Viktorije doneo božićno drvo u dvorac.

Iako je u Rusiji kićenje jelke za Božić lepo prihvaćeno i među plemstvom i među drugim stanovnicima carevine, za vreme Prvog svetskog rata, car Nikolaj II je smatrao neumesnim ovaj običaj pa ga je i zabranio. Posle revolucije zabrana je prekinuta, ali nije dugo potrajala. Prva “društvena” jelka postavljena je već  31. decembra 1917. u Mihailovskoj artiljerijskoj školi, ali je samo devet godina kasnije, 1926. godine običaj kićenja jelke smatran “antisovjetskim”, a 1929. je zabranjeno proslavljanje Božića. Okićeno drvo je u Sovjetskom Savezu na neki način “rehabilitovano” 1935. kada je umesto Božića organizovano kićenje stabla za proslavu nove godine za decu i drvo se od tada naziva novogodišnja jelka, a od 1976. glavna jelka bila je ona u Kremlju.

U Sjedinjenim Državama u vreme novogodišnjih praznika sve je okićeno, šareno i naravno primamljivo, kako je i predviđeno, za kupovinu, za poklone koji će stajati ispod svetlucave jelke i bez čega se ne može zamisliti slika američke porodice u ovo doba godine. Jedna od najpoznatijih jelki je svakako njujorška, ispred Rokfeler centra koja se postavlja i kiti još od 1931. godine. U SAD postoji i Nacionalna božićna jelka,  koja 1979. godine nije bila okićena (osim samog vrha), zbog talačke krize u Iranu.

Ukras sa likom Staljina, 1937, povodom 20 godina od Revolucije

I ukrasi za jelku su najraznovrsniji mogući, od šarenih bombona, kolačića i lizalica, preko papirnih ukrasa, do najfinijih kristalnih, ručno rađenih i veoma osetljivih kugli.  Boje ukrasa, ali i samih jelki su najrazličitije, svetlucave sijalice menjaju sveće koje su nekada bile neizostavni deo na božićnom drvetu. U Sovjetskom Savezu ukrasi su imali pravu malu “evoluciju” koja je išla od slatkiša i plodova, preko pionira, lica članova Politbiroa, čak je i Deda Mraz predstavljan kao ratnik sa mitraljezom. Zatim su se pojavljivale igračke auttomobila, pahuljice sa srpom i čekićem i slično. Ostali su upamćeni i ukrasi iz vremena Hruščova, traktori, hokejaši, a zatim, naravno, i kosmonauti.

Postoji nekoliko verzija božićne legende koja govori o tome kako je okićena jelka postala novogodišnji – božićni običaj. Po jednom verovanju, sveti Bonifacije je spasao život jednom detetu koje su pagani hteli da žrtvuju. On je pesnicom sa zemljom sravnio hrast oko koga su pagani bili okupljeni a na tom mestu je kasnije nikla jelka.

Druga, ruska narodna priča, govori nam o rođenju Hristosa Bogomladenca u pećini u Vitlejemu, ispred koje su rasli kedar, bor i jela, koje je  obasjala svetlost Isusovog rođenja. Poželeli su i oni da nešto poklone. Kedar je zatresao grne i pred pećinu su pale mirišljave iglice. Bor je prineo najlepše šišarke. Jela nije imala ništa da pokloni Isusu, i gorko je plakala. Jedna verzija ove priče kaže da se na jelku sažalila zvezda koja je poslala jednu malu zvezdu da se spusti na vrh jelke koja je tako zasijala zvezdanom svetlošću i duboko se klanjajući Bogomladencu, spustila je zvezdicu na ulaz pećine. Druga varijanta priče kaže da je jela tako gorko plakala ali da su njene suze na mrazu postajale sjajni kristali, ledenice i divni ukrasi koje je jelka prinela na dar malom Isusu.

Sovjetski Savez, ukras dirižabl, 1930-1940

Kod Srba, za Božić se vezuje badnjak, stari slovenski običaj koji je ostao i kao deo ne samo slovenske već i hrišćanske tradicije. Neki zbog toga smatraju da je upravo jelka “plasirana” sa zapada jer je, naravno, kao i pojava debeljuškastog dedice sa irvasima, previše komercijalizovana.  Ne zaboravite ipak, da su običaji naroda različiti i da uglavnom potiču iz stare tradicije. A samo drvo koje se kiti u zimu donekle i sa podnebljem. Jer ima krajeva u kojima niti ima hrastova niti jelki, pa se dogodi da se okiti neka palma ili neko sasvim drugo drvo.

Koristeći tradiciju i narodna verovanja, trgovina je odlično profitirala u svemu vezanom za praznike i praznične kupovine. I industrija božićnih jelki se dobro razvija. Najveći broj jelki se uzgaja na farmama. Mnogo ih se zasadi, a mnogo i poseče radi tih par nedelja svetlucanja u kući. I to je za sve one koji poštuju drveće jedna od najtužnijih slika svake zime – stotine posečenih mladih stabala koja će se za nekoliko dana isušiti i završiti pored kontejnera. I zato vas i mi podsećamo, ako već nećete plastičnu jelku, onu pravu birajte sa busenom i ne zaboravite da je posle praznika i negde presadite.

Suzana Spasić