Ko treba da bude vođa?

Platon, poprsje, Musei Capitolini, Rim, foto Ricardo Frantz

^{Piše: Andrija Tisa}

Sve češće bivamo pozivani na izbore, bivamo suočeni sa problemom koga izabrati, pa bio to predsednik države, predsednik neke partije ili organizacije. Pri tome lakoverni građani – birači, kroz jasno usmerenu partijsku propagandu bivaju vešto indoktrinirani i od strane vođa vešto manipulisani. Oni, pak, koji žele, uprkos svemu, „da razmišljaju svojom glavom“ pokušavaju da uspostave uslove koje po njihovom mišljenju kandidat treba da ispunjava  da bi mu dali svoj glas, da utvrde svoja merila po kojima treba da ocenjuju programe i ličnosti. Ovaj problem nije nov. Na njega je već pre 2500. godina ukazao  Platon (428-347 p.n.e.) veliki grčki mislilac, ne samo svog vremena. Izvesne osnovne postavke Platona važe i dan danas, svetle punim sjajem.

„Ko treba da bude vođa?“ osnovno je pitanje Platonove političke filozofije. I Platonov odgovor je: „Najbolji i ujedno Najmudriji!“ Na prvi pogled ovaj odgovor čini se kao neizbežan i očigledno ispravan.Šta, međutim, ako Najbolji i Najmudriji sebe ne smatraju Najboljim i Najmudrijim i odbijaju da budu vođe? To je zapravo ono što bi jedan sokratovac od Najboljeg i Najmudrijeg i očekivao! Jedan sokratovac bi zapravo pomislio, da čovek koji sebe smatra za Najboljeg i Najmudrijeg treba da bude uobražen i pun sebe, da ima narcističke psihološke osobine i zbog toga sigurno ne može biti ni dobar ni mudar.

Očigledno je da je pitanje „Ko treba da bude vođa“ potpuno pogrešno pitanje. I pored toga se do danas, prilikom svih i svakojakih izbora uvek ponovo postavlja, a odgovor je više manje onaj  koji je Platon dao. Dugo vremena je odgovor bio taj, da samo Car koga su birali vojnici može da ima vlast i da se održi na vlasti. Kasnije je odgovor glasio: „Prestolonaslednik božjom milošću“. Još se svojevremeno i Marks pitao: Ko  treba da ima vlast, zapravo diktatorsku vlast? Proleteri ili kapitalisti? Njegov odgovor je bio –  dobri, svesni proleteri. Sigurno ne sebični, zli kapitalisti.

I većina teoretičara demokratije i danas traži odgovor na Platonovo pitanje „Ko treba da bude vođa?“ Njihova teorija sastoji se u tome da uglavnom od srednjeg veka važeći odgovor „Prestolonaslednik božjom voljom“ u novije vreme treba zameniti. sa “Narod Božjom voljom“ Reči „božjom voljom“ vremenom  bivaju izostavljene tako da odgovor sada glasi: „Narod, voljom Naroda“. Tako je bilo i u starom Rimu, gde se govorilo „Vox populi vox dei“ što u prevodu glasi: „Glas naroda je glas božji“.

Sve češće se susrećemo sa Platonovim pitanjem „Ko treba da bude vođa“ jer to pitanje igra veliku ulogu u političkoj teoriji, u takozvanoj teoriji legitimiteta  a naročito u teoriji demokratije.

Kaže se da jedna vlada ima pravo da vlada, da upravlja državom, ako je legitimna, što će reći da je izabrana većinom glasova prema važećem Ustavu. Pri tom ne smemo zaboraviti da je i Hitler legitimno došao na vlast i da je zakone koji su mu dali neograničenu vlast odobrila jedna poslanička većina. Druge primere iz bliže istorije ne nabrajam, oni bi trebalo da budu većini poznati. Iz toga se može zaključiti da princip legitimiteta nije dovoljan. I to je jedan od odgovora na Platonovo pitanje „Ko treba da bude vođa?“. Mi moramo sami da to pitanje preinačimo.

Videli smo da princip vladavine naroda može da bude jedan od odgovora na Platonovo pitanje. Međutim, to je jako opasan princip, jer diktarura većine može da ima strašne i nesagledive posledice za manjinu.

Pre gotovo 60 godina, veliki mislilac i filozof Karl R. Poper objavio je knjigu pod naslovom “The Open Society and its Enemis” u prevodu “Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji” Ta knjiga je – kako je sam Poper izjavio – bio njegov odgovor na Drugi svetski rat i stradanje više miliona nedužnih ljudi. U ovoj knjizi Poper je predložio da se Platonovo pitanje „Ko treba da bude vođa?“ zameni sa radikalno drugačijem pitanjem, naime: „Kako možemo Ustav države da sročimo tako da nam da mogućnost da se oslobodimo ove vlade bez krvoprolića?“ Osloboditi se vlade ne zamenom postojeće za sličnu, već smenom postojeće i izborom nove vlade.

Reč „demokratija“, što zapravo znači „vladavina naroda“ , na žalost može biti veoma opasna floskula.  Svaki član naroda zna da on zapravo ne vlada pa zbog toga ima osećaj da je demokratija u osnovi prevara. U tome leži opasnost. Važno je da se u školi uči da je „demokratija“ ime još od vremena Atinske republike, tradicionalno ime za Ustav koji će onemogućiti diktaturu, onemogućiti vladu tiranina. Diktatura, tiranija vladara je nešto najgore što može zadesiti jedan narod o čemu svedoči kako bliska prošlost tako i sadašnjost. Bez krvoprolića se narod ne može osloboditi tiranije pa često ni krvoproliće ne može izmeniti tiraniju (primer je Hitler, 20. jula 1944).  Ne kaže se bez razloga, da ona vlada koja je došla uz pomoć oružja silom na vlast, samo se još većom silom da odstraniti.

Rafaelo Santi, Atinska škola, detalj, Leonardo i Mikelanđelo predstavljeno kao Platon i Aristotel, 1509, Vatikan

Svaka diktatura je nemoralna. Svaka diktatura je moralno loša, pokvarena, besprizorna. Prvi i osnovni moralni princip za demokratiju kao državno uređenje je da vladar ili vlada bez krvoprolića može da se putem izbora odstrani –smeni. Diktatura je moralno loša jer je građanina osudila da protiv svoje volje i savesti, protiv svog moralnog ubeđenja sarađuje, da bude saučesnik i kada ćuti. Ona oduzima od ljudi ličnu odgovornost, bez koje je on ne samo polučovek, već niko i ništa, postaje impersonalno biće. Od svakog ko pokušava da se ponaša i radi moralno odgovorno, diktatura može da načini samoubicu.

Istoričari mogu da dokažu da demokratija kao forma države koja je opstajala u Atini do Perikla nije bila vladavina naroda već pokušaj da se po svaku cenu spreči tiranija vladara. Cena toga nastojanja je bila jako visoka. Naime reč je o jednom sudu, koji je mogao svakog građanina koji je postao jako popularan i težio samim tim da prigrabi više pošalje u izgnanstvo. Perikle je bio svestan da jedna takva vladavina naroda ne može opstati. On je u jednom od svojih govora jasno istakao:“ Mada su samo poneki od nas sposobni da vode i ostvare jednu politiku, mi smo svi sposobni da o tome donesemo sud.“ To znači drugim rečima: mi ne možemo svi da vladamo i upravljamo ali smo svi mi sposobni da vladavinu kritički ocenjujemo, da o njoj sudimo kao porotnici na sudu.

 Upravo to zagovara Poper. Da naš stav bude taj kada se održavaju izbori. To nije dan, kada novi vođa dobija ovlašćenje, već je to dan, kada se o radu stare vlade/vođe sudi. Dan kada „stara“ vlada polaže račune, kada odgovara za svoje delovanje.

 Izvesno je da Platonova filozofija i danas daje smernice za politički rad, da daje osnove za moral koji bi trebalo da vlada u društvu. Prema Platonu, etički ideal je postići vrlinu, a ona se zasniva na znanju. To je težnja ka ideji „dobra“ kao vrhunskoj vrednosti. Ideja dobra kao moralni imperativ ne može se ostvariti samo u pojedincu nego istovremeno i u zajednici, odnosno u državi.  Idealna država po Platonu zasniva se na podeli rada- To su: (1) stalež proizvođača – a to su zanatlije i zemljoradnici, (2) vojnici koji brane državu – oličenje vrline hrabrosti i (3) filozofi-vođe koji svojom mudrošću vode državu.

 I danas odgovornost za vođenje države leži na trećem Platonovom staležu. Poneki učeni ljudi koji su imali moć i bili su na vlasti iako su činili loše ubeđeni su i opravdavaju se time da su radili za opšte dobro. To međutim nije opravdanje! Stvarni intelektualac za razliku od čoveka sa stručnim obrazovanjem nema pravo na zablude ove vrste. Pogrešne procene u pitanju narodnog opstanka kao i bitna pitanja epohe ne mogu se ničim opravdati.

Andrija Tisa