Kuća pamti – Veselin Čajkanović (1881-1946) (2)
Laura Barna:
Esejom protiv zaborava
(Predavanje o Veselinu Čajkanoviću održano u Kolarčevoj zadužbini koje objavljujemo u dva nastavka)
Značajna tema kojom se Čajkanović bavio, iako nije uspeo do kraja da je razradi, jeste i kult predaka kao osnova na kojoj je zasnovana naša narodna religija, a koji je formirao i obrazlagao postepenim argumentacijama, naročito u „Studijama iz religije i folklora“, objavljenih u Srpskom etnografskom zborniku, u kojima postavlja kuću kao središno mesto čovekovo, a čoveka kao sponu Donjega i Gornjega sveta. Studija Nekolike opšte pojave u staroj srpskoj religiji ističe vezu između običaja, praznika, slava i obrednih svetkovina sa predstavom predaka. Dok se u delu O srpskom vrhovnom bogu, objavljenom 1941. godine, bavi uporednim analizama religije Južnih Slovena i religija indoevropskih naroda: prvenstveno starih Grka i Rimljana, ali i Kelta i Germana, tragajući za srpskim vrhovnim bogom oličenim u likovima svetaca.
Naučni metod prikupljanja i objedinjavanja narodne ostavštine, trebalo je da bude metodičan put kojim bi se raščinila ključna mesta u staroj i rasvetlile nejasnosti u novoj veri, i otvorio put geneze i primenljivosti na sadašnjost, ali su Čajkanovića u takvom naumu sprečila saplitanja i optužbe, naročito posleratno anatemisanje, potom kao posledica tih nemilih dešavanja – na koja nije imao uticaja – bolest i prerani odlazak.
Mnogo Čajkanovićevih teorija i teza ostalo je u njegovoj radnoj sobi u povoju ili u idejnim zamislima, grubo koncipiranim skicama na izmešanim jezicima koje je ravnopravno koristio: starogrčkom, latinskom, nemačkom, engleskom, srpskom, francuskom… Jedan od retkih njegovih prethodnika koji se takođe zanimao tematikom biljaka i drveća, a čijim istraživačkim radovima se pomagao, bio je Pavle Sofrić. U knjizi Kult drveta i biljaka kod starih Srba Veselin Čajkanović je zavapio rečima kojima i mi danas upozoravajuće vapimo: „Jedan, nažalost, zaboravljen ali vrlo darovit naš istraživač.“
Srećom, preko dvanaest hiljada stranica štampanih svezaka i preostatak rukopisa, beležaka s predavanja i putopisnih marginalija i komentara na vreme je iz njegove radne sobe preneto u Narodnu biblioteku, po molbi Veselinovog sina Nikole Kolje Čajkanovića, takođe uvaženog poliglote i prevodioca; nešto vrednijih svezaka sklonjeno je i u Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti. To, rekoh – srećom, ali ima, nažalost, i ono – nažalost, jer mnogo od naučnikove ostavštine i porodičnih uspomena zauvek je nestalo, odnosno ostalo u ruševinama kuće. Ali zato – i srušena kuća pamti sve dok joj mi to damo!
Pad klavira sam gradila u hodu, sami događaji koji deluju kao slučajnosti privlačili su i povlačili jedan drugi, i samoispisivali se. Tako i naše vreme ramenima podgurkuje neko davno prošlo, nadopunjuju se, i slažu već pomenute čvorove životnih sekvenci u sliku. Zato je i taj roman slika oslikana bojenim i zvučnim rečima. Spoljne manifestacije su stvar trenutka koji je mahom ograničen datim okolnostima. Otuda i onaj Zaborav koji sam pomenula. A rizik? Bez njega ne bi bilo književnosti, naročito nauke.
Za čvrstu romanesknu konstrukciju bila mi je potrebna jaka ličnost, neko ko će svojim znanjem i umećima biti potpora ostalim likovima, stanovnicima čarobnog brda: književnici Isidori Sekulić, slikarkama Zori Petrović i Mari Rosandić, glumici Žanki Stokić, slikaru Urošu Prediću, vajaru Tomi Rosandiću, konačno – čuvenoj helenistkinji Anici Savić Rebac. Priču sam bazirala oko Veselina Čajkanovića, naučnika svetskih razmera, iza kog kao bedem stoji porodica: njegova žena Ruža i deca Marija i Kolja. Izabrala sam najprihvatljiviji način da predstavim tragizam nedovršenosti građanstva kod nas – povampirujući ih. Ili pokušaj oformljavanja krhke građanske svesti na tradicijskim temeljima. Njegovih uspona i padova. Još sam jače učvrstila nameru da Veselina Čajkanovića isturim kao predstavnika ovakve zamisli onog momenta kad sam se zatekla u Puškinovoj ulici dok je bager rušio njegovu kuću. Na to nisam mogla ostati ravnodušna. Na to ne bi smeo niko od nas ostati ravnodušan.
Reći ću i ovo: Svako od nas je jedan klavir, ili bar u sebi nosi, ima ili čuva klavir. Osluškujemo njegove poruke kao nikad dosvirane taktove, naslućujemo ono što taj klavir može da simbolizuje, stremeći po svojoj prirodi i suštini ka novom, drugačijem, uzvišenom, duhovnom. Zato je njegov pad toliko bolan. Ali, srećom, nije i konačan. U tom slučaju i krhotine razbijenog klavira mogu da se regenerišu i nastave svoju kulturološku misiju. To je shvatio jedan naš savremenik iz sveta seni – vajar, i od ostataka klavira Čajkanovićevih izgradio modernu skulpturu, i to na raskršću htoničnih sila koje je Veselin svojom naučnom i ljudskom posvećenošću prizvao. Sa svake krhotine čuje se ton klavira. Dakle, klavir se uzdigao.
Klavir se post festum uzdigao, ali sunovrat je krenuo kudikamo ranije. I kako Šekspir kaže: Nevolje idu u četama. Zbijena četa jedanaestorice članova takozvanog Suda časti beogradskog Univerziteta, oformljenog 12. decembra 1944. godine, sa nezahvalnim zadatkom da utvrdi odgovornost, ali i podobnost profesora i asistenata zbog stavova i delovanja u vreme okupacije doneo je sramnu presudu kojom je presudio i životu i duhovnom opstanku Veselina Čajkanovića. Bila je to jedna od prvih izrečenih presuda nečastivog Suda časti. I nije vredelo ni što je zajedno sa Isidorom Sekulić, Ivom Andrićem, helenistom Milošem Đurićem, vajarom Sretenom Stojanovićem, književnim kritičarem Bogdanom Popovićem, pesnkom i esejistom Božidarom Kovačevićem i mnogim uglednim ličnostima iz kulturnog i javnog života odbio da potpiše Apel srpskom narodu protiv komunizma. Proteran je sa Univerziteta, oduzeta su mu sva građanska prava, uključujući i glasačko, ukinute prinadležnosti, a knjige anatemisane. A njegov veliki greh i ogrešenje o vlast i državu jeste što je za vreme rata održao jedno stručno predavanje pred malobrojnom publikom, ali i što je učestvovao i inicirao izradu civilnog plana Univerziteta koji je trebalo u ratnim uslovima da očuva i održi imovinu, nastavnički kadar, studente, ali i katedre. Težinu nepravednog nameta nije želeo da podnosi. Zatvorio se u svoju kuću i, iz protesta, gotovo da više iz nje nije ni izlazio, sve do 6. avgusta 1946. kad po njega dolaze njegovi – demoni Donjega sveta u apoteozi raskršća, zlatnog od avgustovskog sunca, omirisanog cvetovima gloga – srećnog drveta čija je veselost snažan utuk protiv Zla.
I možda je varljiva uteha za njega bila, ali pred kraj života Čajkanović je smogao snage da ostavi poslednje svedočanstvo svoje i sudbine njegove porodice. Vodio je dnevnik u kom su ostala zabeležena tužna i potresna, sasvim lična dešavanja tih četrnaest kobnih meseci bolovanja. Dnevnik nepravde, kako ga je nazivao, nije osuda niti izliv gnevi, pre je iskren zapis stanja jednog vremena – šikaniranja tadašnje vlasti, ali i zazir okoline izazvanog strahom od mogućeg pogroma i osvete. Ali najteže mu je ipak padalo što su njegovi najbliži – žena Ruža i deca Marija i Nikola – morali da snose težinu iskonstruisanog greha, njemu pripisanog, i što su bili prinuđeni da rasprodaju stvari iz domaćinstva, čak i knjige iz kućne biblioteke – da bi preživeli.
Kao ublažavajući antipod, pomenuću i Vojislava Đurića, o kome će u ciklusu predavanja „Velikani nauke u limbu zaborava“ takođe biti reči. Osim što je imao lične, prijateljske naklonosti prema Veselinu Čajkanoviću, Vojislav Đurić je imao i građansku svest o veličini i značaju dela velikog naučnika, ne samo za ovu naciju nego i evropsku pa i svetsku baštinu. I jedan je od najzaslužnijih za sistematizaciju i objedinjavanje njegove rukopisne ostavštine. Nije mu bilo lako jer Čajkanović je imao osoben sistem beleženja i pisanja, koji je ponekad zahtevao pravo majstorstvo, pa i moć i sposobnost dešifrovanja, potom i strpljivost za klasifikovanje dešifrovanog. A klasifikovao je i sakupio Čajkanovićeve rasprave i članke iz domaće i inostrane periodike, objavljene između dva rata, u knjizi Mit i religija u Srba (1973), priredio je i njegov rukopis i prilagodio ga – u knjigu Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama (1985), kao i Sabrana dela iz srpske religije i mitologije (1994), i na taj način odao dug i počast i prijatelju i naučniku.
Pomenuću i takoreći – Animu Veselina Čajkanovića – Anicu Savić Rebac kojoj će se u ovom ciklusu predavanja takođe posvetiti pažnja. Godine 1932. još su se čuli prodorni taktovi klavira iz tačke u kojoj su se ukrstili životni i emocionalni putevi dvoje naučnika, kada je Anica za svoju doktorsku disertaciju Predplatonska erotologija, na Filozofskom fakultetu izabrala Čajkanovića za mentora, napravivši idealan spoj Platonovog Erosa i Plotinovog Boga s hrišćanskom agape Pseudo-Dionisija Areopagite. Grabila je analitično kroz istoriju, sve do Dantea i jedinstva Božje i lične, sakralne i intimne ljubavi, koju je Dobrim i Lepim prevodila u Svetlost. Opet, onim pokretačkim principom Laze Kostića.
A Anica je sa Veselinom vodila duge, iscrpne, ali nadasve zanimljive rasprave. Otvoreno su se s daljine gledali, i činilo se da su pošli sa ravnopravnih pozicija tih predratnih godina, u kojima su intenzivno razmenjivali usmene i pisane reči, misli i ideje. Ali, činilo se samo njima dvoma, jer i jesu bili ravnopravni. Sumnjičava, kolebljivo povodljiva i intrigantski nastrojena okolina nije tako prihvatala, ne samo taj, nego nijedan smeli iskorak Anice Savić Rebac. Koračala je ispred svog vremena ne mareći za cenu, pa i života; odlučna da rukovodi njime, na kraju ga je sama nasilno i prekinula. Na noćnom stočiću pored kanabeta s njenim beživotnim telom, ostalo je testamentarno pismo kao poslednje zdravorazumsko Aničino zaveštanje istoj onoj okolini koja ju je sputavala i saplitala kad god bi joj se za to ukazala prilika.
A to je bio slučaj i sa Veselinom Čajkanovićem prema kome je učinjena istorijska nepravda u posleratnom periodu, ali ne samo prema njemu. Kseniju Atanasijević su sujetama profesionalno raščinili, a tek moralne nepravde učinjene Anici Savić Rebac i prvoj ženi akademiku u Srba Isidori Sekulić – da pomenem samo likove iz Pada klavira. I svaki od njih je jedan klavir. Svako od nas je jedan klavir!
Pad klavira je kompleksan roman u koji su uključene čudesnosti i nečudesnosti života, kao i sva životna gledišta, i ona devitalizovana navikom i bremenom nužde, i ona koja snažnim značenjem preobražavaju dosadno i komično. Tragizam jedinke stavljen je u prvi plan s jasnom namerom da se ukaže na manjkavosti ili propuste u društvu. Roman je kopmponovan od arheoloških slojeva ili redova sudbina značajnih ličnosti za ovaj narod, a upravo oni jedno doba svojom alhemičarskom magijom pretvaraju u zlatno doba. Pritom se takav efekat drsko, ponekad i namerno i namenski ignoriše. U Padu klavira prikazan je niz sudbina kao niz klavirskih dirki poredanih u crno-belim odnosima, kao svojevrsna metafora odživljenih crno-belih dana naših stvarnosti, a čiji je pandan život i delo Veselina Čajkanovića.
Završavam ovo izlaganje opominjućim rečima ikone srpske književnosti i kulture, a čijim – takođe opominjućim rečima sam i započela: „Čitavo moje delo je šaka šodera bačena u velike rupe naše nekulture!“ Bile su to poslednje reči Isidore Sekulić, poverene na samrti pesniku Miodragu Pavloviću u bolnici „Dragiša Mišović“ na čarobnom brdu.
Biću drska da umesto svih vas – dakako i u svoje ime – kažem: „Varaš se Isidoro!“
Veselin Čajkanović – rođen u Beogradu 9. aprila 1881. godine, preminuo u Beogradu 6. avgusta 1946, sahranjen na Novom groblju u Beogradu