Laura Barna: Bojenje reči (1) – Sve boje: CRNO

Ovaj tekst objavljen je u Zborniku radova JEZIK, KNJIŽEVNOST I EMOCIJE, Alfa BK Univerziteta, Beograd, 2019, ISBN 978-86-6461-033-9, kao naučni rad koji je izlagan na Međunarodnoj naučnoj konferenciji Fakulteta za strane jezike BK Alfa Univerziteta: Jezik, književnost i emocije; 18. i 19. maj 2018.

Tekst je prilagođen za objavljivanje na portalu Avant Art Magazin i podeljen u četiri dela, koje možete pronaći klikom na LINK

SVE BOJE – GRUPA UMETNIKA 

Možda bih predavanje mogla početi pitanjem, upućenim svima nama, pitanjem kao misao-teza ili kao misao-ideja koje želim danas da vam izložim kroz svoja četiri književna dela. A pitanje glasi: Da li je boja u čoveku, kako je tvrdio Gete, ili je, po Pitagori, čovek pred svetom boje? Ili možda drsko da sažmem obe tvrdnje, Geteovu i Pitagorinu, u sopstvenu: Čovek je boja! I ovo bi već mogao biti kraj mog izlaganja, budući da je u ovoj rečenici sažeto sve o čemu ću ipak danas detaljno da govorim. Dakle, kako je to i zašto čovek boja? Ovo pitanje otvara jedno sasvim logično potpitanje ili pretpitanje: Da li boja može biti spona različitih umetnosti, za šta imam brojne primere kroz istoriju, ali pomenuću samo takozvanu „Grupu umetnika“: slikara, vajara, pisaca, pesnika, muzičara… koji su se 1919. godine udružili s ciljem da odškrinu vrata modernom i avangardnom i propuste ih u srpski ambijent ogrezao u akademizmu sa teško propusnim tradicijskim oreolom. Deo te „Grupe umetnika“ junaci su i mojih knjiga kroz čije lavirinte ćemo se zajedno probijati kako bismo doprli do sopstvene boje koja je odraz čulnih utisaka pojedinačnog sveta.

Da je Laza Kostić poživeo i posle 1910. godine, zasigurno bi i on bio pigment „Grupe umetnika“, udenuo bi se u srpski umetnički eksperiment kao poentilistička tačka, crta ili mrlja, ili tek primarna boja romana Crno telo kroz koju inatno glavinja narušavajući tradicionalizam urastao u naviku. Time ću i početi razotkrivanje emocija putem bojenih reči, senčenjem ili nijansiranjem – crnog.

Dakle, sve boje CRNO. 

Laura Barna, Crno telo, Dereta, Beograd, 2007.

CRNO 

„Silazak u suteren, s proleća, ravan je silasku u Had. Živozeleno dobrovoljno je zamenjeno mrtvozemljanim. Vidim sasvim jasno – crno.“[1]

Laura Barna, Crno telo

Boja nije fenomen koji razotkriva samo suštinu umetničke slike, odnosno jednog rukavca: likovne umetnosti. Ona u svom fenomenološkom opusu obuhvata i psihološki, fiziološki, estetski i etički, simbolički, metaforički, pa i morfološki značaj pojedinih reči ili sintagmi određenog književnog žanra. Dakle, još jednog rukavca. Najuzbudljivije je izražena u poeziji, ali uočljivo je njeno prisustvo kao gradivnog elementa i u proznim delima, osobito kreiranju atmosfere u romanima. I gotovo mi je nezamislivo da postavim romanesknu kompoziciju, odredim joj naslov i napišem prvu, pokretačku rečenicu, kojom kanim dati zamajac ostalima i na taj način izraziti sopstvenu poetiku, a da nad svakom od ovih, naizgled zanatskih radnji, ne postavim jednu dominantnu boju, izvučenu namenski iz hromatskog spektra. I ne nanosim ih kistom ili prstima, već trenutnim ili onim nataloženim emocijama i njihovim intenzitetom, običnom mehaničkom radnjom: pisanjem ili kucanjem na tastaturi.

Crno telo u kom je i duhom i fizisom šajkaško dete, književnik i prevodilac, eksperimentator u poeziji, začetnik srpske avangardne lirike, inicijator novotarija ne samo u pesništvu već i u drami, novinarstvu i kritici – Laza Kostić (1841–1910). Ali „crno telo“ nije samo skrovište za umetnika ili genija, niti je samo ljudsko teleso umetnika ili genija, ono je u mom istoimenom romanu pojam iz fizike koji mi je poslužio kao metafora ambijenta u kojem je jedan vagabund lazovao, otvarajući vrata po vrata mnogobrojnih soba svog umetnički složenog organizma – kao mikrokosmos.

„Crno telo je idealno telo koje apsorbuje sve elektromagnetske talase koji padnu na njega, a takođe ih maksimalno zrači. Ma koliko bilo crno obojeno, svako telo delimično odbija zračenje koje pada na njega, pa se crno telo u praksi ostvaruje pomoću šupljeg tela s veoma malim otvorom i unutrašnjim zidovima koji dobro reflektuju zračenje. Služi za kalibraciju jačine svetlosti, i drugo.“[2] Ovako je opisan pojam „crno telo“ u Maloj enciklopediji Prosveta. I ovo je ta kostićevskа romanesknа atmosfera, uvek na žarišnoj granici crvenog i crnog, prostor pesnika koji nadilazi svoje vreme i belilo postojećeg ambijenta, udevajući se u potpunosti iskoristivom životnom snagom u nadstvarni prostor, koseći pritom kao snoplje varljivi život i njegove aktere iluzioniste.

I nije to crno htonskog sveta, Donjega sveta kao slike vidljive stvarnosti koji osenjuju demoni. To je nadčulni svet čija se budućnost stalno obnavlja. Jer, Laza Kostić je moderan i za ovo vreme koliko je bio avangardan i za svoje – kraj XIX i početak XX veka. I zasigurno se može svrstati u prethodnicu „Grupi umetnika“, nezavisno koje umetnosti, jer on ih stavlja u istu vrednosnu ravan. I Laza Kostić živi i danas, jer nije uspeo do kraja da izvede srpski umetnički eksperiment, on ga je ostavio na izvođenje hrabrim i radoznalim naslednicima. Njegovo telo je kuća-izvidnica, paradigma velikog spremišta inovacija i modernizama, koji ipak traže vreme da se rasporede kroz epohe da bi se doslovno razumeli i primenili. Otuda, možda, i stalno nerazumevanje pa i ignorancija genija i naizgled vagabunda koji jedno doba svojim smelim i dalekovidim poduhvatima učine Zlatnim. Zato mi je najadekvatniji prostor za opis četrnaestogodišnjeg nastanka pesme Santa Maria della Salute[3], kroz najuzbudljivije i najkreativnije Kostićeve godine, bilo – crno telo.

Crno kao nepropusnim plaštom pokriva Pupak sveta uvezan crvenim konopom, natopljen krvlju duhovnog oslobođenja. Tamni do crnila embrionalni sindrom u sadejstvu je sa ognjenim crvenim sindromom, jer u konačnom ostvaruju isti cilj – prikupljanje i odživljavanje prirodne životne snage. I u sadejstvu su večito crno i crveno kao dva supstituta za pomenute životne snage.

Slično je i sa antipodima: crno i belo, koji bi po kostićevskom Osnovnom načelu imali ukrštaje u: Lepom, Dobrom i Korisnom, što je u realnom vremenu romana Crno telo čest slučaj. Ukrštaju se epohe sa nizom događaja u drugim i drugačijim prostorima i novim okolnostima.

Sa stanovišta psihologije, pak, crno je odsustvo svetla ali i boje, te je tako najbliže stanju koje u različitim kulturama smatramo i opisujemo kao ništavilo ili iskonski haos,  predreligijski stupanj nereda i sveopšteg nediferenciranog stanja, ili čak smrt. Isto tako, u psihologiji, crno se veže za zlo i loš ishod, ono je boja tuge, pesimizma, nesreće, velike patnje i tragedije, produkt satanskih radnji, ritualnih egzibicija, u konačnom – istorijskih tragizama.

„Crno je poput kakvog NIŠTA bez mogućnosti, poput mrtvog ništa nakon smrti Sunca, poput večne tišine, bez budućnosti, čak bez nade u budućnost, odjekuje iznutra crno…“[4], piše slično i slikar Vasilij Kandinski u svom artističkom ogledu O duhovnom u umetnosti. Ali moć crnog ima široku gradaciju mogućnosti koje premošćuju dualizme ili ublažavaju njihov poguban efekat izazvan krajnostima: Dobro – Loše, Lepo – Ružno; Tuga – Radost, Dan – Noć, Život – Smrt…

U romanu Crno telo, crno je stoga uzeto kao zbir boja ambijenta koji će poslužiti za izražavanje karakterologije i kreativnog naboja smelog književnog eksperimentatora i pesnika Laze Kostića. Crno koje svojim osobinama samo naizgled nalikuje Kostićevom karakteru, prateći njegove unutrašnje sobe i na taj način postaje najpogodnija podloga za lirsku priču nastanka pesme Santa Maria della Salute, ipak je pokazalo sve valere, mesta senčenja, ublažavanje i naglašavanje jačine tonova, kao i kolorističke i svetlosne mogućnosti kroz pesnikov buran stvaralački opus. U romanu se u vezu direktno dovodi Kostićevo telo, istovremeno kao polazišni prostor i kreator sopstvenog prostora, odnosno unutarnjih soba, ali kreator i drugih prostora koje njegovo telo privremeno zauzima, ili osvaja. U tom smislu se pesnikovo telo može metaforički shvatiti kao kuća – crno telo, odnosno mesto za intuitivno obitavanje duha i fizisa pojedinca, unutar šireg kolektiva.

Laza Kostić je nagonom genija izgrađivao od svog tela kuću, gdekad besramno i hram od golog tela, bilo da je to u domu porodice Palanačkih u Somboru varoši, dok je nag gimnasticirao pred otvorenim pendžerom koji je gledao na korzo Velike ulice, ili dok je krstario krševitim crnogorskim vrletima i sa Simom Matavuljem polemisao na Cetinju o tamošnjim političkim i kulturološkim prilikama, ili kad je usled nemaštine i usamljenosti potražio utočište u tišini manastira Krušedol u kom je stišavao emocije za rađanje životne pesme Sveta Marija od Spasa, ili dok mu je duh lebdeo nad Belom kućom u B., i konačno, dok je bolovao u čuvenom bečkom sanatorijum Loew, gde će mu se strašću razoreno srce, nakon smrti Lenke Dunđerske, zaustaviti u petak 9. decembra 1910. godine.

A umro je na rukama svoga prijatelja i ličnog lekara Radivoja Simonovića.

Po kazivanju Veljka Petrovića, poslednje Simonovićeve reči ticale su se upravo Kostića, s rezignacijom i očinskim tonom on savremenicima ali i budućim pokolenjima izriče molbu simbolički izraženu bojama: „Nemojte Lazu ocrniti nego Lazu obelite. Nesrećnijeg čoveka od njega ja nisam sreo u životu.“ I opet antipodi crno – belo, u ovom slučaju sa smislom: loše – dobro, kazani više iz navike nego stvarnog značenja njihovih suprotnosti. Ali svakako su obojili reči i dali im novu efektniju dimenziju, koja ostaje kao upozorenje kroz istoriju.

Vrhunac strasti koji će definitivno oblikovati četrnaest strofa pesme Santa Maria della Salute izazvaće Kostićev boravak u Veneciji, gradu raskoši kolora kojima dominiraju plavo i zeleno: boje neba, mora, i večeri omeđene tim nebom i morem. One su suštinski atmosferske boje koje će načas rasvetliti ambijent crnog tela i ispuniti svaku živčanu pesnikovu poru novim, naizgled neiskazivim rečima, bojenim napetim životnim damarima.

„I kako je mogao da nasluti zamešateljni medeni mesec kao dobar, vođeni slučaj, tek da bi video Nju – okamenjenu u neizrecivu lepotu od koje mu je prepukao glas, i više nije progovorio ni reč. Ćutnjom, sporo, ispisuje stihove. Omađijan bolno dirljivom ljupkošću oseća najsnažniju ljubav od koje mu se rastače razum, otiče, razliva bespovratno u kanale mutne vode, što zapljuskuje jarkocrvenu opeku zaštitnog zida u podnožju čarobnice Santa Maria della Salute“[5], vrhunac je Kostićevog ushićenja, dok je stajao pred baroknim zdanjem, jedan tren – jedna godina u četrnaestogodišnjem toku nastanka istoimene pesme, koja mu je značila ljubav. Srećom po nas, Laza Kostić nije znao šta bi sa tom i tolikom ljubavlju i lepotom, osim da ih pretoči u reči besmrtne pesme.

Skalom venecijanskih boja vazduha, on finišira strofu za strofom, završavajući ih u uporišnoj tački s talozima iskustva nastalog u miljeu crnog tela, stihom: Santa Maria della Salute, koji će se ponavljati četrnaest puta, onoliko koliko je godina prošlo od smrti Lenke Eli Dunđerske, kojoj je pesma i posvećena.

Geteove naučne studije o povezanosti boja i atmosfere koju one ispunjavaju i na taj način delimično usmeravaju, čak i determinišu tok sudbine svega i svih koji se u tom konglomeratu zateknu, mogu se uzeti kao primer o slučajnostima koje su ipak samo iluzija, jer reč je o zacrtanoj, predodređenoj sudbini kroz čiji špalir prolazi pojedinac–kreator u procesu izrađanja sopstvenog velikog dela. U ovom slučaju pesme.

Antipod crnom je BELO. 

[1] Barna, Laura: Crno telo (2007). Beograd: Dereta, str. 71.

[2] Mala enciklopedija Prosveta 3 (1978). Beograd: Prosveta, str. 645.

[3] Matica srpska u Novom Sadu 1909. izdaje Kostićeve Pesme, koje je pesnik sam priredio. U tom izdanju prvi put je objavljena pesma Santa Maria della Salute, čiji se pomenuti stih ponavlja četrnaest puta, onoliko koliko je prošlo godina od smrti Lenke Eli Dunđerske, kojoj je pesma i posvećena (završena 3. juna 1909. godine).

[4] Kandinski, Vasilij, O duhovnom u umetnosti (2004). Beograd: IP Esotheria.

[5] Barna, Laura: Crno telo (2011). Beograd: Zavod za udžbenike, str. 153.