Legat Milorada Pavića, svedok svetske slave i domaćeg zaborava

Milorad Pavić i Jasmina Mihajlović, foto arhiva Legata Milorada Pavića

Milorad Pavić, najprevođeniji srpski pisac, još je 1992. godine, pod pokroviteljstvom Skupštine grada Beograda, osnovao svoj legat.

Ovaj rođeni Beograđanin, svom svom gradu je zaveštao bogatu biblioteku i arhivu, rukopise i umetničke predmete. O Legatu Milorada Pavića, u Ulici Braće Baruh na Dorćolu, zakonski i po piščevoj želji stara se književnica i piščeva supruga Jasmina Mihajlović, dok je vlasnik legata Grad Beograd.

Legat Milorada Pavića se otvara za posetioce tokom Dana evropske baštine (kraj septembra).

Legat Milorada Pavića i posetioci, foto arhiva Legata M. Pavića

S obzirom na to da pravni termin – legat – označava pre svega stručnu podršku proučavaocima dela legatora, staratelj nad Legatom Milorada Pavića, Jasmina Mihajlović, koja živi i radi u njihovom stanu, sada Legatu, pruža mogućnost domaćim i stranim profesorima, studentima, magistrantima, doktorandima i učenicima da mogu da proučavaju arhivsku građu.

Radni sto Milorada Pavića, Legat Milorada Pavića, Beograd, foto arhiva Legata M. Pavića

Milorad Pavić je svom gradu i ljubiteljima i proučavaocima svog dela pre svega zaveštao sve svoje rukopise, knjige objavljene na preko 30 jezika, veliku biblioteku od preko 3000 naslova. Biblioteka će posebno privlačiti one koji istražuju Pavićevo delo, koji će moći da na na marginama knjiga iz Pavićeve biblioteke pronađu piščeve beleške, skice, impresije o knjizi ili neke sasvim autohtone ideje i razmišljanja, koje su ponekad možda vodile u novo autorsko delo. Elegantan radni i životni prostor upotpunjuju i dva radna stola, jedan savremeni, na kome je poslednjih 17 godina Pavić pisao, a u drugoj prostoriji radni sto iz 18. veka, a na kome je pisan Hazarski rečnik. Tu su sada izloženi albumi sa starim fotografijama koje dopunjavaju i dve slike, takođe iz 18. veka, koje je Pavić opisao u romanu Predeo slikan čajem. Pored mnogobrojnih fotografija sa piscima (Milošem Crnjanskim, Dragoslavom Mihailovićem, Dobricom Ćosićem, Matijom Bećkovićem), ili sa stranim izdavačima, izložen je i prsten sa galebom koji je Pavić dobio prilikom izvođenja predstave Zauvek i dan više u moskovskom pozorištu MHT. Posetioci mogu da vide i jedini primerak Hazarskog rečnika koji je vlasnik poslao piscu uz poruku da „knjige nikad ne gore“. To je ujedno i jedini primerak koji nije izgoreo za vreme rata u Sarajevu. Pažnju posmatrača privlači i polica sa Pavićevim beležnicama, u kojoj su izložene i posvete – Umberta Eka na Fukoovom klatnu, Vaska Pope, privatno pismo Žaka Langa. Mnogobrojne fotografije, privatne predmete i detalje donete sa raznih putovanja, upotpunjuju i Pavićevi portreti koje su naslikali Feđa Soretić i Momo Kapor, a tu je i poznata „medalja koja puši lulu“ rad vajara Nebojše Mitrića.

Balerina u Legatu Milorada Pavića, foto arhiva Legata M. Pavića

Jedan od najpoznatijih predmeta svakako je i kotorska „kutija za pisanje“, koja je nekada služila brodskom kapetanu da na njoj piše dnevnik putovanja, a Miloradu Paviću i Jasmini Mihajlović poslužila je da oko njenih skrivenih pregrada i šupljina, tajnih fioka i komorica ispletu svoja književna dela – Pavić istoimeni roman, a Jasmina pripovetku „Fiočice za dukate i prstenje“.

Kotorska “Kutija za pisanje”, foto arhiva Legata Milorada Pavića

Prostor lepog dorćolskog stana u stogodišnjoj zgradi, u kome Jasmina i danas živi, oplemenjen je slikama Pavićevog sina Ivana, koji je često bio i autor naslovnih strana knjiga Milorada Pavića i čuvenog seta Tarot karata koje su objavljene u romanu “Poslednja ljubav u Carigradu”.  U Legatu su i slike Vladimira Dunjića, ali i skulpture Pavićevog oca Zlatka. Među rukopisima poseban kuriozitet predstavlja i dnevnički rukopis “Dnevnik mog života iz Bugarske” iz 1945. godine kada je Pavić imao samo 16 godina.

Legati u Srbiji nisu imali mnogo sreće, često su nestajali u vihoru novog doba, u nemaru i neblagovremenom reagovanju. Mnoge umetničke kolekcije su zauvek izgubljene, neke čekaju rešenja i prostor, neke su uključene u „Kuću legata“ pa im se možda smeši i neka svetlija budućnost. Legat Milorada Pavića jedna je od onih zaostavština koja se, uprkos teškoćama, izborila za poštovanje poslednje volje svog osnivača, koja ima šta da pokaže i koja bi, kao neke svetski poznate spomen-kuće, mogla da bude neizostavna tačka na kulturnoj i turističkoj mapi Beograda. I pored toga, stiče se utisak da je Milorad Pavić „nepoželjan“.

Jasmina Mihajlović nam priča kako trenutno ima problem sa renoviranjem stana, gde je zbog starosti samog objekta došlo vreme da se uredi enterijer. Do sada su svoj životni prostor uvek uređivali i održavali sami stanari ovog stana-legata, Jasmina Mihajlović i Milorad Pavić, a posle piščeve smrti, sama Jasmina, koja se sada trudi da napravi dogovor sa Gradom o renoviranju prostora. Ništa oko Pavića nije ni do sada išlo jednostavno. Spomen-bista Milorada Pavića otkrivena je 24. novembra 2015. u zgradi u kojoj je živeo. Bista i spomen-ploča, koju je uradio ruski vajar Grigorije Potocki, jesu replika spomenika koji se nalazi u Moskvi u Aleji svetskih velikana (atrijum Biblioteke inostrane literature), koju je isti autor postavio  još za piščevog života, 2009. godine.

Otkrivanje spomen-biste u zgradi u kojoj je živeo i radio Milorad Pavić, foto arhiva Legata M. Pavića

Spomen-bistu su otkrili skulptor  Grigorije Potocki, gradonačelnik Beograda  Siniša Mali, ruski ambasador u Beogradu, Aleksandar Čepurin i članovi porodice Pavić, uz prisustvo čelnika Skupštine grada, Turističkih organizacija Srbije i Beograda, članova SANU, prijatelja i medija.

Na spomen-ploči na Dorćolu piše da je obeležje urađeno još 2010. godine, povodom godišnice od smrti Milorada Pavića (30. novembar 2009). Ovom poklonu ruskog skulptora i Rusije bilo je potrebno pet godina da dođe na svoje mesto.

Ono što intrigira ljubitelje dela ovog pisca je da je Milorad Pavić jedini srpski pisac koji u rodnom gradu ima isključivo inostrana obeležja (spomenik na Tašmajdanu je postavio Azerbejdžan, spomen-ploču – Rusija). Na novosadskom Filozofskom fakultetu, gde je Pavić bio profesor i dekan, biblioteka nosi ime ovog pisca. I to je jedino srpsko obeležje. Jasmina Mihajlović, piščeva supruga, kaže da nijedna knjižara, nagrada, biblioteka ili bilo šta drugo ne nosi ime najprevođenijeg srpskog pisca, dodajući da smatra kako Pavić nije njena lična stvar, te nikog ni ne moli da se stara o kulturnom nasleđu.

– Dovoljno je što se staram o Legatu o svom ruhu i kruhu , što sam od njegove smrti, za sedam godina izdala 102 knjige širom sveta, što se igraju njegove predstave u velikim prestonicama, što pomažem doktorandima iz celog sveta da brane disertacije na raznim jezicima… Pavić pripada svetskoj kulturnoj baštini, sviđalo se to nekom ili ne!- kaže Jasmina Mihajlović.

Biblioteka Milorada Pavića u Legatu, foto arhiva Legata M. Pavića

Na kraju ćemo spomenuti da nijedna srpska televizija nije snimila prilog o piščevoj zaostavštini i Legatu. Međutim, to je učinila Kina! Književnica Čen Danjan (Chen Danyan), potpisuje kratki umetničko-dokumentarni film o autoru Hazarskog rečnika.

S.Spasić