Ljuma Penov: Odavno smo spremni za neki novi Crni talas
Leto 2016. će u istoriji srpske kinematografije verovatno biti upamćeno i po jednoj za naše uslove neobičnoj vesti. Naime, privodi se kraju snimanje prvog domaćeg rimejka i to filma koji je ušao u svetsku filmsku antologiju.
Pod rediteljskom palicom Milutina Petrovića ali u zajedničkom projektu čak devet reditelja, u okviru filmske škole PREDITOR, dobićemo osavremenjeno viđenje legendarnog ostvarenja Dušana Makavejeva „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT-a“.
U novom ostvarenju koje će se zvati „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice“ naslovnu ulogu dobila je glumica koju su neki već nazvali “heroinom andergraund filma”, Ljuma Penov.
Dokle je stiglo snimanje prvog domaćeg rimejka?
Snimanje se privodi kraju, to je jako lepo, snimali smo junački, i po 12 sati dnevno.
Čuli smo da je Dušan Makavejev prisustvovao snimanju i da je dao podršku filmu? Kako je izgledao susret sa njim?
Da, Dušan Makavejev je dao podršku ovom filmu, rimejku njegovog filma, ili tačnije, „cover“ filmu. Bio nam je na snimanju, imala sam veliku čast da porazgovaram sa njim, i na nivou glumica – reditelj, jer smo pričali o samom filmu. O njemu i crnom talasu, o ostalim rediteljima smo učili na Fakultetu, i nisam verovala da sada pričam sa njim o filmu, o svojoj ulozi, sa velikim Makavejevim. Prisustvovao je i samom snimanju, što je bila takođe velika čast, igrati pred njim, svima nama i iza i ispred kamere. Verujem da se tu skupilo brdo neverovatnih emocija i draži između svih nas. On je gledao deo snimanja rimejka svog filma, a mi smo uspeli da ga zadovoljimo, i bilo mu je vrlo drago. Susret sa takvim čovekom na snimanju je bio vrlo dragocen i vredan.
Koliko film prati originalnu priču i koliko je prilagođen današnjem trenutku?
Film prati priču filma, ali postoje male izmene u samom scenariju, koji je prilagođen današnjem vremenu i trenutku u kom se nalazimo, ali srž je ostala ista, duša filma ista i nedodirljiva, koja je za sva vremena.
Sama činjenica da je ovo prvi domaći rimejk i da ste u njemu zaigrali glavnu rolu svakako Vas je lako ubedila da pristanete na ovu ulogu?
Ovo je prvi srpski rimejk što je po meni velika stvar za našu kinematografiju, a i šire, jer je ovo bio film koji je osvajao i Evropu. Postigao je veliki uspeh i ovde i u svetu, u vreme Crnog talasa, pravi dragulj, koji je ostao zabeležen u istoriji filma. Pozvana sam u ovaj film, od strane filmske škole Preditor, film snima devetoro divnih mladih reditelja, pod vođstvom reditelja Milutina Petrovića. To je veliko iskustvo, i retko se dešava, kod nas nikad, a i u Evropi čak. Nisam bila brzopleta, lako ali polako i brižno sam pristala, jer radi se rimejk, i baš taj, biser naše kinematografije, Crnog talasa, istorije.
Da li ste razgovarali sa Evom Ras? Šta mislite, da li će Vaša i njena Bela ličiti?
Do sad je nisam poznavala i bilo mi je drago upoznati je kao našu divnu i veliku glumicu. Posetila nas je na jednoj pauzi, i bila divno dočekana od nas svih. Njen lik se zove Izabela u originalu, u rimejku taj lik se zove Bela. Osetilo se nešto među nama, neka vrsta veze, i nešto vrlo lepo i čudesno, jer obe igramo tu ulogu u razmaku od pedeset godina. Scenario je prilagođen sadašnjem vremenu koji možda nesvesno vuče u ono i to je posebna magija ovog filma i rimejka uopšte. Njen lik će se naravno razlikovati od mog, svaka je taj lik doživela i odigrala u skladu sa samom sobom, scenarijom, rediteljem, ali naravno ne može ni odstupati lik od lika u svojoj suštini, od samog njenog duha. Vrlo sam nežno i suptilno prišla ovoj ulozi, brižno i umiljato, da mogu da joj se prepustim i posvetim potpuno, da me ona vodi, da živim sa njom, da je čujem, vidim, sanjam, kako bi se međusobno prihvatile, obe, nas dve, oba lika, i iz prošlosti, i ovaj, i uradile, moju Belu.
Na kojim lokacijama ste snimali?
Snimali smo na lokacijama u Beogradu, nekim i istim kao u originalu, na primer Rimski bunar na Kalemegdanu, ali i na nekim drugim, da ne otkrivam.
Režiju potpisuje čak devet reditelja. Kako je izgledalo raditi sa svima njima? Kako oni međusobno komuniciraju i kako na ostatak filmske ekipe prenose svoje ideje?
Rad sa devet reditelja je veliko iskustvo i mislim da se retko dešava ili se ne dešava uopste, kod nas svakako ne. Bilo mi je sve jako zanimljivo, neobično, ali ipak sam se najviše uzdala u sebe. Svaki od tih reditelja ima svoj senzibilitet i nešto posebno što donosi na snimanje i sve to može da stvori još veću draž.
Ima jedna posebna scena u prvoj verziji filma koja se dogodila spontano, Eva Ras je o tome govorila pa i Dušan Makavejev, a to je ona crna mačka na Evinom telu koja je ušla u svetsku filmsku antologiju. Znamo da se to dogodilo skoro slučajno, posle mnogo muke i ponavljanja, jer mačka nije nikako htela da posluša reditelja, a onda je u nekom trenutku samo ušetala, legla gde je poželela a Makavejev je to snimio. Da li je rediteljski tim i u ovoj novoj verziji, na neki način ostao “veran” ovoj prepoznatljivoj, kultnoj sceni?
Kada su radili kadar sa mačkom, poznata je priča, mačka nije nikako bila dovoljno poslušna da odradi taj čuveni kadar, jedan od najvećih u našoj kinematografiji. Mačka nije htela, mogla, probali su i više mačaka, dugo su snimali, satima. Moj glumački partner, mačak, je bio divan i vrlo saradljiv, uspostavili smo kontakt pre samog snimanja, prvo smo se upoznali i sprijateljili. Na svu sreću imam kući i psa i mačku, pa mi nije bilo teško. Slušao me je, bio je pravi glumac, jako smo lako snimili tu scenu, eto, mačak glumac profesionalac.
Domaća kinematografija nije imala priliku do sada da se bavi rimejkom nekog filma, kako se uopšte na to gleda kod nas? A Vi, da li volite rimejkove?
Zaista ne znam kako se na to kod nas gleda, jer do sad nije sniman rimejk. Mislim da bi srpska kinematografija mogla da bude ponosna, da se u ovoj državi gde se kultura tretira tako kako se tretira, ipak snima, a pogotovo rimejk jednog ovako kultnog filma. Drago mi je što će baš ovo veliko delo biti naš prvi rimejk. Ja volim kada se u filmu vidi razlog zašto je neki rimejk snimljen. Ni u svetu ih nema suviše, a i ono što nekad zovu rimejk je često ista priča samo ispričana pod drugom vizurom, drugim jezikom, na primer, „Ana Karenjina“ se na može nazvati rimejkom, jer je to roman ispričan na puno načina, žao mi je što ljudi to često brkaju.
U vreme „Crnog talasa“ nije bilo lako pokretati neka duboka društvena pitanja kroz umetnost. Ipak, pitanja su se postavljala, filmovi su i zabranjivani… Danas kao da je sve dozvoljeno i pitati i reći, ali se mnogo više i ne pita i ne kaže. Zašto?
I sad bi tako trebalo da bude, kao u Evropi, pitanja se i dalje postavljaju i daju se i odgovori na različite teme, a kroz film posebno. Mislim da je kod nas sa jedne strane dozvoljeno svašta reći, ali opet i nije, ipak, ima tu mnogo i ćutanja i prećutkivanja, što je najgore od svega. Pogubno je za film i kulturu uopšte, samosputavanje. Pogotovo ova situacija sa kulturom, gde ona, nažalost, kao da gubi svoju svrhu, a ako izgubi, to bi bilo zaista tragično za jednu državu i dugo ćemo se oporavljati od toga, ako i ikad.
Da li smo spremni za neki novi Crni talas?
Mislim da smo odavno spremni za neki Crni talas, samo treba hrabrosti, volje i jedinstva, čega je crni talas imao jako puno. Pre svega, nenadmašne ljubavi za umetnost, film, za borbu, bez okretanja, i osvrtanja, bez imalo zadrške i ćutanja koje ubija umetnost, pa i sam film.
S.Spasić