Milan Đ. Milićević: Karađorđe Petrović 3: Odlazak i tragični povratak
- Milan Đ. Milićević: Karađorđe Petrović 1- Od detinjstva do Crvene jaruge
- Milan Đ. Milićević: Karađorđe Petrović 2 – Crni i nebeli Đorđe
- Milan Đ. Milićević: Karađorđe Petrović 3: Odlazak i tragični povratak
- Milan Đ. Milićević: Karađorđe Petrović 4: O ličnosti Karađorđa Petrovića
Četujući, Đorđe je smišljao i dogovarao se s pouzdanijim ljudima: kako bi se jednom suzbila ta turska sila i bezakonje. Kad od jednog malog slučaja u Topoli, u drugoj poli januara 1804, seljaci odreku turskom handžiji Ibraimu poslušnost, i ovaj pobegne u Kragujevac, Đorđe se nađe tu i, 20. januara, u Orašcu bude izvikan od svih ustanika za vođa narodnom ustanku. Od toga dana, do 21. septembra 1813, život Karađorđev i život Srbije jedno su isto.
Stavši glavarom narodu i izrazom narodne misli, Karađorđe je munjevitom brzinom krenuo iz sna srpsko pleme i džinovskom mišicom zaljuljao svu golemu tursku carevinu. Gvozdenom disciplinom davao je skoro deset godina otpor svoj sili janičarskoj pa i sultanskoj: oteo je Beograd i druge gradove, očistio svu Srbiju od Turaka, uredio vojsku, postavio sudove, otvorio škole i, rečju, vaskrsao prava srpskoga naroda na novi život!…
Godine 1813, septembra 21, Karađorđe je ostavio Srbiju, prešao u Zemun i, posle toga, tumarao od nemila do nedraga, kajući se što je učinio i plačući za svojom otadžbinom, ali dockan.
Godine 1817, u leto, ne zna se ni zašto ni krošto, Karađorđe ostavi Besarabiju, gde je boravio, dođe prerušen u Srbiju, i javi se smederevskom knezu Vujici Vulićeviću, koji ga skloni u Radovanjskom lugu, na trlu Dragića Vojkića, u smederevskoj Jasenici. To je baš blizu Baničine, onog mesta gde je đorđe nekad svoje detinjstvo provodio.
Srbiji je tada trebao mir, a grčka eterija tražila je ustanak na Turke. U taj mah je banuo Karađorđe… Ovaj dolazak značio je novi rat “do istrage srpske ili turske”.
Nastupio je bio trenutak teškoga kušanja za svakog rodoljuba: otadžbini je trebalo dati mira; grčke eteriste želele su rata, da tursku silu pocepaju, te da Grčkoj bude lakše, a Karađorđu je pripadala zahvalnost!…
Ali je neumitna sudbina svakom ko zemlju svoju ostavi, ko narod napusti u času najveće nevolje!
Merilo se je malo ljuljalo, pa najposle preteže na jednu stranu, i glava Karađorđeva bi odsečena noću između 12. i 13. jula 1817. godine.
Glava je njegova odnesena u Beograd knezu Milošu i veziru Marašli-Ali-paši, tu je oderana, pa poslana u Carigrad, a telo je najpre opevao pop Vučko Popović iz Adžbegovca, pa je ukopano onde gde je poginuo.
Posle nekog vremena, kosti su Karađorđeve izvađene odande, prenesene u Topolu i sahranjene u crkvi topolskoj.
Na Karađorđevom grobu ima crvena ploča s ovim zapisom:
Ovde leže kosti Georgija Petroviča, podavšago srpskomu narodu načatok ko izbavleniju u 1804. letu; bivšago, po tom, verhovnim voždem i gospodarom do 1813 leta togože naroda. A u ovom, naveden intrigama neprijatelja srpskih, uklonisja u Austriju, i otuda, posle jednogodišnjega aresta, preselisja v Rosiju, gdje s vozmožnoju počestiju od pravitelstva primljen; no neizvesno iz kakova uzroka izbeže otuda, i v Srbiju vozvratisja, i ovde od turskoga pravitelstva usečenijem glave života lišisja meseca julija 1817 god.
nastaviće se…